Право је замишљено као институт путем кога се регулишу друштвени односи. Изучаваоци овог појма у старту имају одређених проблема. Први се тиче самог настанка и појма права. А један од сталних проблема за изучаваоце овог права јесте да ли је право спремно да одговори на све и регулише баш све?
Право је од свог настанка замишљено као регулатор људских и друштвених односа. Многи овај појам везују за правду и неке вредности, међутим право се не везује само за вредност правде као такву. Наспрам правде некада стоји правна сигурност, као и право на једнакост који у неким ситуацијама могу имати предност над правдом. Зашто право постоји толико дуго, а да се са сигурношћу ни не може рећи где је његов почетак? Баш из разлога зато што заједница и организација људи, мноштво односа који се преплићу нарочито у модерном друштву изискују управо право као скуп правила којима се регулишу друштвени односи.
КОЈЕ ОДНОСЕ РЕГУЛИШЕ ПРАВО
Право је као наука познато по томе да се за његове фундаменталне појмове и појаве везују често сукоби теоретичара, као и непостојање прецизног одговора. Када пођемо од тога које односе регулише право, једна од основних јесте подела на јавно и на приватно право. Јавно право регулише односе јавног караткера за које се везује већа интервенција државе и њеног апарата принуде. То су односи од великог друштвеног интереса, те се они морају регулисати строгим императивним правилима. У јавно право спадају рецимо уставно, управно и кривично право. Уставно право се везује за устав као најзначајнији и највиши акт једне земље, као и за регулисање целокупног друштвено-економског уређења. Управно право ћете најлакше разумети тако што ћете га везати за сваку ону ситуацију када узимате нека уверења, прикупљате документацију, подносите захтеве. Кривично право везује се за регулисање санкционисање учинилаца кривичних дела. Из наведеног јасно је колико су ови односи важни, па их треба строже и регулисати. Наспрам јавног стоји приватно право којим се регулишу неки строго лични односи попут наследног, породично права, грађанског права, облигационог права ( синоним највише за уговоре и надокнаду нематеријалне и материјалне штете).
Право има за циљ регулисање свих ових различитих односа уз давање најбољег решења поштовајући неке основне вредности. Треба нагласити да од свих тих вредности (најчешће се наводе пет) најважније су следеће три, правда, правна сигурност и једнакост. Управо ове вредности могу некада могу доћи у сукоб, а тиме се скоро целог свог радног века бавио немачки правник Густав Радбрух. Правда није дефинисана, и често се могу дати опречни одговори да је правда оно што је законом прописано (правницима познато као позитивизам) и да само оно што обичан човек може да каже да је праведно може да буде закон (природно право, везује се за неке универзалне вредности). Теоретисање позитивним и природним правом може се довести до забуне чак и правника, али оно што је важно јесте да право регулише људске односе кроз призуму правде као друштвеног појма доброг и истинитог, сигурности (правна сигурност извесност о правима и последицама), као и између једнакости и једнаког третмана једнаких.
ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД НЕМОЋИ ПРАВА
Када бисмо право схватили као инструмент (за регулисање људских односа) схватили бисмо да његова намена, као и сваког другог инструмента, зависи од онога у чијим је рукама. Једноставније речено, право је инструмент којим друштвене односе регулише владајућа већина односно носиоци државне власти и суверенитета у једној држави. Управо отуда потичу многобројне малверзације и “заказивање” права.
Можда је најбољи приказ “немоћи” права и доказ да оно као инструмент зависи од тога у чијим је рукама, јесте држава Трећег Рајха. У овом периоду, односно у процесу денацификације и исправљања грешака из прошлости, скован је термин неправо који заправо обележава искривљавање основних правних и друштвених вредности. Уредбе су акти који су ниже правне снаге од закона и којима се минимално регулишу неки основни односи. У овом периоду уредбе су се доста користиле, нарочито ради одузимања правне снаге неким нормама грађанског права. Такође, донет је низ правних стандарда (специфичне врсте норми, правила који су дефинисани једном синтагмом, апстрактни су, и тумаче се у сваком случају како би их протумачио разуман човек зависно од друштвене средине из које потиче). Читав систем ове државе се заснивао на искривљеном тумачењу норми грађанског права, и наметању нових вредности кроз правне стандарде. Донета су чак правила за тумачење тих истих стандарда и све је било подређено “интересу немачке заједнице по крви”. Сва правила донета у овом периоду имала су за циљ дискриминацију свих оних који нису били чистокрвни Аријевци, као и оних Аријеваца који не доприносе заједници на адекватан начин. Право је више него икада у овом систему било израз политике носиоца државне власти. Оно је обесмишљено и наружено све са циљем легализације режима познатог по најмрачнијим делима које је човечанство могло и да замисли. Сличан њему јесте и фашистички режим, као и режим Стаљинове Русије с тим што су начини искривљавања права били потпуно другачији и са другачијим циљевима. Поред овога, прогон Афроамериканаца и период апартхејда јесте период када су вредности једнакости и правде заказале због интереса моћника.
(НЕ)МОЋ ПРАВА ДАНАС
Треба се запитати како данас ствари стоје обзиром да је кроз историју постојала могућност да право буде само пуки инструмент владајуће политике. Половином 20-ог века донети су фундаментални акти којима се регулишу људска права, потом су доношени они који регулишу заштиту животне средине, мигрантска права..(https://omladinskenovine.rs/2021/09/01/ostvarivanje-ljudskih-prava-u-modernom-svetu/ ) Овим се имало за циљ да се на међународном нивоу спрече злоупотребе и предупреде сукоби. Међутим, колико је то заиста могуће? Нисмо ли свесни да је мигрантска криза која потреса свет и земље региона управо показатељ колико право није спремно да одговори на све, и колико су управо државе заказале у решавању тог проблема, иако су имали прописана правила као инструментаријум за то? Такође, родна дискриминација, дискриминација на основу расе, иако предупређени нису искорењени проблеми нити има изгледа за њиховим потпуним искорењивањем. И сама ситуација око последица вируса ковид-19 показатељ је колико право није моћно да регулише све онако како је прописано.
Право као инструментаријум јесте регулатор друштвених односна и вредносна и позитивна категорија. Међутим, како право регулише људске односе заправо зависи и од друштвено-економских кретања, као и од оних који га прописују. У неким ситуацијама право, као вредносни и практични појам, може бити обесмишљено због носилаца власти, у неким ситуацијама може заправо да буде оно што је и замишљено да буде брана преко које својевоља владара не може прећи, као ни својевоља било ког човека. Са друштвеним кретањима и превирањима, са разним људима, право се борило и наставља да се бори како би зауздало самовољу и пружило адекватан поредак и организацију људима.
Александра Секулић
Извор: unsplash.com
