Ванредни председнички, парламентарни и локални избори у Србији заказани су за 3. април, а многи млади по први пут се сусрећу са својом демократском и друштвеном обавезом – гласањем. Када би од тебе то било тражено, да ли би знао да пронађеш информације о излазности на претходним изборима? Ко то уопште објављује? Која је процедура уласка у други круг гласања? Како се бира председнички кандидат? Велики број младих на ова и слична питања не зна одговор.
“Теоретски, власт баш лепо звучи…”
Мада је по Уставу улога председника Републике Србије првенствено церемонијална, чини се да се у последњих неколико година председник државе помиње чешће него председница Владе, на којој лежи законодавна власт. Мишљења струке гурају се у други план зарад све чешће потенцираног непотизма. Бела куга и све веће стопе самоубиства резултирају у све мањем присуству младих и успешних у демографским проценама. У светлу многобројних афера тренутне власти (попут афере Крушик, афере Јовањица, лажних доктората и факултетских диплома), велики део грађана жељан је промена. Упркос томе што је проблематика ситуације јасно видљива већини, чини се да мало ко верује у то да у Србији постоји нада за бољу власт.
Тренутно стање у опозицији је такође критично – коалиције се склапају и раскидају, странке покушавају да своје људе и идеале изгурају у први план. Упркос томе, сви тврде да се воде тиме да се боре за промену, ма каква она била.
Без обзира на све ово, аутократија у којој слободно можемо рећи да живимо већ десет година резултат је не само корупције државног врха, већ и незаинтересованости гласачког тела. На претходним изборима излазност је била рекордно мала, а све сигурније делује да је при бројању гласова дошло до различитих малверзација.
“…Малчице је другачије у пракси.”
Када је Алфред Адлер пре више од сто година рекао да је “лакше борити се за своје принципе него према њима живети”, тиме је осликао тренутно стање у нашој држави. Проглас сваке странке делује фантастично, сви (а поготово владајућа странка) се боре за социјалну правду, пољопривреду и добре односе са остатком Балкана, а грађани су вољни да вредно раде како би довели до општeг напретка. У пракси је, наравно, доста другачије.
У оваквој клими, млади не знају за кога да гласају – идеалистички се чека неки “добар” кандидат, уместо да се тражи “мање од два зла” (или у случају вишестраначких избора, најмање од свих зала). Када би од тебе то било тражено, да ли би знао да пронађеш информације о излазности на претходним изборима? Ко то уопште објављује? Која је процедура уласка у други круг гласања? Како се бира председнички кандидат? Велики број младих на ова и слична питања не зна одговор.
Ко је за све крив?
Осећај изгубљености и безнађа сасвим је разумљив, поготово имајући у виду лоше услове живота и недостатак литературе на ову тему, али је баш зато на старијима да едукују своју децу, породицу, породичне пријатеље. Свако ко је преживео деведесете, свако ко је осетио еуфорију 5. октобра разуме значај поштеног избора и одговарајућег, а пре свега одговорног председника.
С друге стране, постоје и они који се крију иза термина “аполитичан”, притом невешто прикривајући једну од две ствари – неразумевање значаја демократских избора за развој индивидуе и заједнице, или комплетан недостатак образовања и критичког мишљења.
Живимо у реалности у којој је лакше избећи изборе и живети у условима који већини не одговарају (1 од 5 људи у Србији живи у сиромаштву или је под ризиком од истог, а аутопутева и зграда у Београду на води је све више), него борити се за промену. Неки ово оправдавају тиме што тврде да им се прети, да немају право на слободан избор јер ће, ако не гласају за одређеног кандидата, да остану без посла, куће, имања…
Неко у фотељи, а неко на улици
На срећу сада већ немалобројних профитера неповољне политичке ситуације, до промене долази само и искључиво када маса схвати да народ не припада власти, него власт народу. Мада се ширење ове свести могло приметити на еколошким протестима у последњих неколико месеци, чини се да истим присуствују првенствено старије генерације. Овим се Србија издваја као једна од ретких, ако не и једина, држава у свету у којој буну диже старија демографија. Авај, ово је донекле и прикладно, с обзиром на то да је управо ова демографија (предвођена првенствено пензионерима) тренутну власт поставила у мекане, црвене фотеље, које су само од позади, где се не види, убуђале од корупције и лажи.
Како би дошло до промене, праве и сасвим разумљиво несавршене, али неопходне за опстанак државе, млади морају да се укључе. Ти мораш да се укључиш. Изгуглај гласачке процедуре, распитај се код некога из окружења, било члана породице или професора социологије. Не дај никоме да те убеди да ће се нешто лоше десити ако не гласаш за особу коју они сматрају идеалним кандидатом. Добре ствари ће се десити само ако сви гласамо по савести и са искреним убеђењем да је оно што радимо на месту.
И на вече 3. априла, ако има правде, и у Србији ће се обистинити она Аристотелова да “треба да влада онај који то најбоље уме.”
Аутор: Љубица Огњеновић
Фотографије: unsplash.com
