Женска дивизија куглашког клуба ,,Војводина” често осваја домаћа и међународна такмичења, а како каже Милица Шовић, наша данашња саговорница, многе такмичарке репрезентације Србије у овом спорту управо потичу из редова ,,Војводине”.
У овом тренутку, куглашки клуб ,,Војводина” је деветоструки првак Србије и најтрофејнији клуб у државним првенствима.
Милица Шовић за ,,Војводину” званично кугла од 2015. године, а већ следеће године постаје законски заступник клуба. Од почетка каријере, два пута је освајала прва места екипно, и то у I лиги Србије - група Војводина и Супер лиги Србије. Два пута је са тимом била вицешампионка у Купу Србије, а у тандем категорији трећа у Војводини и у Србији. Успехе скромно набраја, говорећи да верује како ће ,,свака девојка која је у клубу, која је била у клубу и која ће доћи, бар једном бити окићена неком медаљом.”
Куглањем на девет чуњева баве се ентузијасти од 10 до 90+ година. Иако га многи виде као западњачку разбибригу, тренер ЖКК ,,Војводина”, Љубомир Штетин, нас убеђује у супротно.
,,Куглање на девет чуњева се никако не може сврстати у категорију западњачке забаве, оно се разликује и по величини и облику кугли, а и по распореду чуњева. Код куглања класик на девет чуњева, чуњеви су распоређени у квадрату дијагонално, а код бовлинга има десет чуњева поређаних у троуглу и кугле су са рупама за прсте и различите тежине и величине. Код куглања класик на девет чуњева кугла се мора поставити на даску положницу док се у бовлингу може бацити и на пола стазе. У Америци је куглање на девет чуњева било забрањено још у време прохибиције, па су тада почеле да се праве куглане са десет чуњева поређане у троуглу", објашњава Штетин и додаје да је једно време ово био најзаступљенији спорт на радничко-спортским играма.
,,Куглање је уврштено у групу спортова снаге и концентрације. За време једне утакмице или тренинга потребно је 135 пута направити залет, испратити куглу која је тешка 2,85kg и при том бити прецизан у погађању одређених позиција и појединачних чуњева.”
О проналаску свог места у свету куглања, Шовић напомиње да јој је ,,у почетку куглање било само рекреација, потом хоби, а сада саставни део живота.” Сећа се упознавања са спортом преко оца који се њиме рекреативно бавио и подучавао њеног брата. Касније је, у потрази за спортом којим би могла да се бави у току студија специјалне рехабилитације и сама почела да кугла, а данас куглашице са којима се такмичи и тренира пореди са породицом и наводи као велику подршку у свим сферама живота.
Дискутујући о правилима овог малог неолимпијског спорта, Шовић објашњава колико је битно да особа која је тренутно на стази не гледа у резултате својих саиграча и противника, јер на тај начин губи концентрацију. Ипак, додаје и да добра куглашица зна да процени и испрати ситуацију.
,,Иза сваке куглашице може да седи секундат (тренер или саиграчица која је играла или ће играти у неком од наредних блокова), који помаже куглашици да се што боље сконцентрише и да је умири или да јој да додатну енергију за даљу игру.” Секундант је тај који пре свега прати резултате, додаје Шовић.
Као најлепши пример тимског духа наводи мајсторицу из 2017. године, у којој су Вошице (куглашице ,,Војводине”) осигурале победу и титулу државних првакиња у последњих десет хитаца.
За њу, а сигурно и многе друге поносне Вошице, садашње и бивше, куглање је битно, јер ,,има важну улогу у свим подручјима људског живота, позитивно утиче на усвајање здравог начина живота, унапређује здравље и квалитет живота. Спорт је данас медија којим се шире поруке мира, једнакости и пријатељства међу људима.”
Постоје наде да ће куглање ускоро постати олимпијски спорт, а до тада клуб наставља са трудом да се популаризује и што више приближи младима, било као рекреација или увод у потпуно нови живот спорта. На питање шта је потребно некоме ко жели да се опроба у овом спорту, тренер Штетин каже да су потребне ,,чисте патике у којима нисте играли фудбал...“, уз осмех ,,и наравно шортс, мајица, пешкир, вода и добра воља!“.
,,А како ће вам и сваки куглаш и куглашица рећи ‘Ко једном узме куглу, тешко ће је оставити!’”, завршава Милица Шовић.
Ауторка: Љубица Огњеновић
Фотографије: из архиве ЖКК “Војводина”
