Прошло је скоро годину дана откако нас је напустио ,,панонски морнар", Ђорђе Балашевић. Од тог тренутка сенка се надвила над његовим Новим Садом, као и над целим регионом, кога емоције вежу за песме и стихове Ђорђа Балашевића. Испод те сенке остали смо ми са сећањима и његова дела која вечно остају да живе.
извор: djordjebalasevic.weebly.com
Над Новим Садом примирје од 19. 2. 2021. године прошло је толико дана без њега. Песник, уметник, бунтовник, писац, Ђорђе Балашевић обележио је уметност нашег региона. Јединствен према свом стилу и према својим песмама и музици, он ће остати запамћен баш такав какав јесте, непоновљив и уникатан. Свакога од нас нека од његових песама подсећа на некога. Свакога од нас везују његове песме за разне наше животне фазе. Делује да за сваки осећај и за сваку животну ситуацију постоји понеки Ђолетов стих. Несвршени студент географије, почасни доктор живљења и мајстор стихова успео је да својом каријером и уметничким делима за нас остане ,,стих изнад свих", како носи наслов једне од његових песама.
извор: citati-izreke.com
ЂОЛЕТОВИ СТИХОВИ
Више не пролазим Улицом Доситејевом,
и немам појма кад неко пита где је то,
тих 206 корака дужином тог сокака, никад ја нисам бројао...
Не гледам филмове из раних седамдесетих,
доста је суза и растанак несретних,
ко такве ствари снима баш чудног света има, тако се лако расплачу...
Ти увек знаш најбољи начин,
са тобом лако браним наш трон,
ти си та нит тај ретки зачин који даје посебан тон.
Мој си мали чаробњак који доноси спас,
а сви ти пајаци на покретној траци нек јуре без нас.
Ти увек знаш посебне речи,
ти ћутиш пуно тише од свих,
ти имаш смех који ме лечи,
ти и од псовке начиниш стих,
мој Луњо.
Марина,
ја још исте песме певам.
Марина,
ја још исте снове сневам,
из ничега смех још створити знам,
на крају сваке песме ипак останем сам.
Већ ме и Дунав претиче,
моја ме сенка спотиче,
ал' ништа ме се не тиче,
и мало шта ме помера и дотиче,
сем помало ње.
Остала је књига са пар непрочитаних страна,
и неке стварчице од херенди порцелана и један пуловер у ком си била,
и остала је плоча Best of Ry Cooder и фина мала плава кутијица за пудер,
и ја сам те остао жељан док ме буде.
Далеко путујем,
ветар нуди неке риме,
купујем.
Пристају уз твоје име два, три стиха на дан.
Виђао сам људе с крста,
правила и изузетке,
посвуд промашена врста.
Само ретки нађу ретке.
Кад одем...
И кад месечина завеје мој траг,
немој туговати,
јер сваком Мали неми славуј долети на праг.
Кад одем...
Кад замумла ветар зимско оченаш
И кад мртво лишће потера у кас
за казну прогнаће и тамбураше
Због просечне песме, у погрешан час.
Знам да сањаш римовања,
Крике, и тишину нему
Ти си био свугде у мом свему
Пиле моје, паче моје мало… Лавче моје…
извор: balasevizam.novi.ba
РЕЧИ ПАНОНСКОГ МОРНАРА
Рођен сам хиљаду деветсто педесет и неке, и након тога сам више од деценије са великим успехом био Дечак. Покушавао сам да останем Дечак и након детињства, онако "на црно", кад год је то било могуће, али свет уме да буде врло непријатан према онима који се не одрекну својих кликера...
Једног дана, дакако, стровалиће се и то стабло, опрљиће га Олуја шенлучећи громовима над равницом, сложиће се као кула од карата под теретом Неизговорених Речи, или полегнути тихо и неприметно, као казаљке на три и петнаест, ко ће га знати? Али наићи ће черга тог лета, и то не Мечкари или Џамбаси, ни Гатари ни Корпари, него Весели Свирачи Тужних Очију, праћени црним косовима из високих прекодонских степа, и још издалека, усправивши се у седлу, приметиће у густој трави нарочиту рачвасту грану боје. мајског сумрака, од које би се могла издати одлична виола?
Не… Нисмо ми били љубавници… Никад… Само смо се понекад мало гледали, кад нас нису гледали… И то је све… Обоје смо носили на ланчићу половину једне давно поломљене тајне, али нисмо покушавали да је саставимо, ко зна зашто, и та тајна лебдела је над десетогодишњим океаном прошлог времена као уклета лађа… Негде овде далеко… Негде таме близу… Ни на небу, ни на земљи…
По мени, дакле, дани детињства су скривени драгуљи које у гомили безвредних стаклића расутих по модром плишу наших успомена обично почињемо откривати тек кад нам живот натакне сајџијске лупу средовечности. Тек тад пуним сјајем заблиста неки небрушени дијамант росе на звону ћалетовог бицикла положеног у смарагд детелине краја канала, и висококаратна позлата залазећег сунца бљесне на прозору воза који управо полази ка мору, као на старом медаљону…
Чувај ми, Боже, мог деда Ђуру, најстаријег дечака ког сам знао. Умео је да се загуби и у пролећу, а да неће на оноликом Небу. Одмеравао је олисталу крошњу очарано, као да тај стари кестен није одувек ту, него је изненада бануо на угао њихове улице? Умео је тако да се загледа, у птице, облаке, шлепове у проласку, и наравно да су га аматери погрешно сажаљевали што не припада времену у ком живи, уместо да му се диве што време у ком живи припада.
АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ
