Мирослав Антић је и даље један од најомиљенијих песника са наших простора. Поред тога што је писао за децу и њихове бриге разумео на један инспиративан начин, он је оставио за собом значајне стихове иза којих се крије смисао нашег живота. Мирослав Антић нам својим стиховима даје поруке и подстицаје и тако кроз њих наставља да се увек изнова рађа, јер као што је једном приликом рекао, он не може и неће умрети.
извор: riznicasrpska.net
ОПОМЕНА
Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.
И ако себе целог дамо,
тек тада и можемо бити цели.
Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.
И само она кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.
О ПУТОВАЊИМА
Путујем, ево путујем,
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу моћ на свету,
да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.
Да мало немам план.
Они који ме срећу, мисле да ја путујем.
А не путујем то ја.
То бескрај по мени хода.
Очима се у свет трчи
Главом рије млако вече
Од реке се дете учи
ка морима да потече.
Од звезда се дете учи
да запара небо сјајем.
И од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Ти за корен
ниси створен.
Цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
извор: prelepapoezija.com
О КЛОВНОВИМА
Морате једном схватити:
Ја само на сам себе подсећам,
овако пијан од снова и проклет од поверења.
И сад знам
да је мудрије учинити корак ван себе
него проћи милионе километара у својим грудима.
Ја сам мислио:
добро,
све гробаре на баштовански курс,
можда ћемо научити
на кости да калемимо цвет.
Сад ми збиља ничега више није жао
и нећу урлати
ни слинити у рукав ако сутра неко
ко буде позван да нишани
на мене прстом не нанишани.
Није ми жао
што сам испао наиван
као димњак – сањалица
који за живота чека да га прогласе за вулкан,
иако нисам бљувао ни пепео ни жар
пут облака и птица.
извор: dnevno.rs
О ЉУБАВИ
Љубав је једини ваздух који сам дисао.
И осмех једини говор који на овом свету разумем.
Јер ти си једини начин да покријем
голотињу ове детиње душе.
И да се више не стидим
пред биљем и пред птицама.
Ово није исповест,
ово је горе него молитва.
Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута поново се плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе подељену као плакат ко зна каквим људима.
Ако идеш према Сунцу које залази,
побећи ће испред тебе, сакриће се иза шуме,
поравнаће репом траг ко црвена лисица,
јер је Сунце што залази лукаво,
јер је Сунце што залази врачара у марами од два хладна злата:
сивкастог и црног.
И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.
Јер свака вечност је кратка.
Одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.
Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.
Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.
Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.
Зато живи, ал' сасвим!
