Тамара Бањац, омладинска радница и покретачица организације Ирида о пројектима и успесима организације, погрешном тумачењу феминизма, насиљу у (не)свести нашег друштва, борби против истог, родно сензитивном језику итд...
Тамара Бањац, заједно са још две омладинске раднице, Исидором и Јеленом, основала је организацију Ирида 28. новембра 2018. године, са жељом да младе подстакне на активизам у области родне равноправности.
Рад организације Ирида можете пратити путем Иридиног инстаграм налога, као и фејсбук профила Ирида.
Шта је твоја идеја водиља приликом оснивања организације Ирида чији су основни циљеви борба за родну равноправност и против родно заснованог насиља?
На идеју да оснујемо Ириду ме је инспирисала Исидора Паклар, једна од суоснивачица Ириде, њена страст и залагање за родну равноправност. Исидора и ја смо заједно похађале курс за омладинске раднице. На једном од предавања она је рекла: „Ја знам да ја нећу моћи да се бавим родном равноправношћу у Србији и да живим од тога.“ У том моменту, помислила сам како је вероватно у праву. али како је време пролазило, нисам могла да се отргнем осећају да није у реду да једна млада, паметна, вредна жена не може да се бави оним што воли. Како сам и сама била, и још увек јесам, неко ко се у личном и професионалном окружењу залаже за родну равноправност, предложила сам Исидори да оснујемо Ириду, да се бавимо и залажемо за оно што нам је важно и да омогућимо и другим младим женама и мушкарцима да исто то раде.
Ирида броји многе пројекте, као и велике успехе у њима. Од идеје до бизниса, Путевима уметница, Путевима жена, Иридине филмске причаонице, Насиље је увек изолација, у оквиру ког су организоване две активности. У акцији лепљења плаката дељени су нови СОС контакти, који су се променили услед пандемије (током изолације, фиксни телефони нису били у функцији јер никог није било у канцеларији, па је кампања имала за циљ да нове контакте учини досупним женама које трпе насиље) и уједно да подигне свест о повећаном насиљу за време пандемије
Који од Иридиних пројеката је окружење најбоље прихватило?
Иако је Ирида млада организација, сви наши пројекти су подједнако добро прихваћени од стране заједнице, али смо највећу видљивост добили кроз пројекат „Насиље је увек изолација“
На какве коментаре сте наилазили приликом акције лепљења плаката на објектима у граду и приградским насељима? Постоји ли разлика између реакција становника града и приградских насеља?
На наше изненађење, наишли смо на веома добру реакцију од стране заједнице. Плакати су залепљени у више од 250 објеката, и то у различитим продавницама, пекарама, кафићима, фризерским салонима, пијацама и другим објектима у Новом Саду и приградским насељима.
Не, није било разлике у реакцијама, само је било мање објеката и јавних места на којима смо могли да залепимо плакат, што упућује да су информације мање доступне у мањим местима. Зато смо одлучили да одштампамо маске и дезинфекциона средства са СОС контактима како бисмо могли да их делимо првенствено женама у мањим местима.
Чињенично стање је да је стопа породичног, родно заснованог насиља порасла током пандемије. Како тумачиш ову статистику?
Тако је, то потврђују и домаће и светске статистике. Насиље је увек изолација јер насилник и у „нормалним“ условима настоји да изолује жртву како би могао да врши насиље. Замислите колико је ово било олакшано у условима пандемије када су на снази биле мере ограничавања и забране кретања и окупљања грађана. Додатно, услед усмеравања рада јавних служби на ублажавање последица пандемије , жртвама насиља је био ограничен или онемогућен приступ институционалној подршци, а самим тим њихов положај још више угрожен. Такође, институције су пропустиле да путем медија пошаљу јасну поруку да заштита личне безбедности жртава насиља има приоритет у односу на мере ограничења слободе кретања. Зато смо и покренули/е кампању „Насиље је увек изолација“ да СОС контакти допру до што већег броја жена на које могу да се обрате за подршку.
Колико су Иридине филмске причаонице допирале до свести гледалаца, односно, колико су гледаоци постајали свеснији озбиљности ове теме и заступљености насиља у нашем друштву?
Иридине филмске причаонице су осмишљене како бисмо, пре свега са младима, кроз филм причали о родно заснованом насиљу. Много је лакше причати о насиљу на филму, него о насиљу у нашем личном окружењу, јер насиље на филму није стварно. Међутим, кроз вођену дискусију, ми се рефлектујемо и на ситуације насиља које се дешавају у нашој заједници и на тај начин подижемо свест о родно заснованом насиљу и одговорности коју свако од нас има. Да ли смо кроз филмске причаонице подигли свест о заступљености насиља у нашем друштву? Верујем да јесмо. Питање је шта је свако од нас урадио после одгледаног филма и дискусије. Тако настају промене, када свако од нас направи промену у свом понашању.
Ширли Чисхолм, америчка политичарка је изјавила да су огромне количине талената изгубљене за наше друштво само зато што тај таленат носи сукњу. Да ли је ова чињеница била мотивација да се покрену пројекти као што су Путевима уметница и Путевима жена, али и програм Од Идеје до бизниса?
Када говоримо о споменутим Иридиним пројектима, ја бих рекла да је управо супротно. Идеје за ове пројекте су настале зато што женама, кроз историју, није указано признање за њихов таленат, рад, залагање и допринос које су дале нашем друштву, и без којих оно сигурно не би било то што је данас. Улице и тргови не носе често њихова имена, места у којима су живеле и радиле немају посебна обележја, њихова имена нити захвалнице за њихов допринос, није им дат довољан простор у школским уџбеницима. Овим пројектима ми желимо то да променимо. Такође, желимо да охрабримо нове генерације девојчица, девојака и жена да могу да раде оно што воле, за шта имају таленат и у чему су добре.
Колико ја увођење закона о употреби родно сензитивног језика адекватно оружје у борби за родну равноправност?
Одговорићу питањем: Српски језик, за разлику од неких других, нпр. енглеског језика, препознаје граматички род именица. Зашто бисмо онда одређене именице користили само у мушком, односно женском роду? Зашто некоме смета ако кажемо економисткиња, докторка, програмерка, а не смета ако кажемо спремачица, чистачица, секретарица? Одређене професије у женском роду су прихваћене јер су жене дуго обављале те послове, што упућује да неке друге, и то послове високе специјализације нису обављале. Што не значи да нису биле способне, већ да нису имале подржавајуће услове и окружење. Мислим да је важно да користимо родно сензитиван језик јер на тај начин шаљемо поруку новим генерацијама девојчица, девојака и жена да могу и треба да се баве оним шта воле, за шта су талентоване и да их као друштво подржавамо у томе.
Шта би свако од нас требало да уради како би стопа насиља у нашем друштву била нижа? Где, као друштво, грешимо?
Морамо да се едукјемо и да едукујемо друге, и то од најранијих година, још од вртића. Наше искуство је показало да млади, а верујем да је тако и са остатком популације, не знају шта је све насиље, нити како да реагују у датим ситуацијама, коме да се обрате, итд., без обзира да ли су жртва или сведоче насиљу. Све док имамо став да се то нас не тиче, окрећемо главу и ћутимо о родно заснованом насиљу, број жена које трпе насиље се неће смањити.
Током вођења организације Ирида, шта су за тебе били највећи изазови, а шта највеће награде и сатисфакција?
У претходне три године, један од највећих изазова је био обезбедити довољно финансијских средстава за несметано функционисање Ириде јер смо ми млада организација, у новембру 2021. смо напунили/е 3 године, и самим тим не испуњавамо одређене административне услове за добијање програмског финансирања и институционалних грантова. Али захваљујући посвећености свих нас у Ириди, успели/е смо да превазиђемо ове изазове, да спроведемо одређене пројекте и активности, остваримо резултате и будемо препознати/е у заједници.
Највећа сатисфакција је рад са младим људима, који прво уз подршку а касније самостално праве промене у заједници. Плакате у више од 250 објекта су залепили млади људи, Иридини волонтери и волонтерке. Не постоји бољи осећај од онога док гледате младу особу која је поносна на себе због тога што је нешто урадила и знате да сте ви једним малим делом заслужни за то.
Како објашњаваш негативно и погрешно тумачење феминизма као ривалства жена с мушкарцима?
Верујем да је то из разлога зато што су женама бројна права била и још увек јесу одузета од стране мушкараца. Феминизам није борба између жена и мушкараца, феминизам је борба за равноправност, једнака права, једнаке могућности за жене као и мушкарце. Морамо едуковати и девојчице и дечаке. Као што морамо оснаживати и подстицати девојчице, тако морамо и едуковати дечаке да је у реду да њихове сестре, другарице, колегинице, партнерке буду научнице, астронауткиње, спортисткиње јер на тај начин ће лакше прихватити промену односа које имају са њима, нове обрасце понашања који се разликују од оних који су се генерацијски преносили. У борби за равноправност морамо да учествујемо сви, и жене и мушкарци, и то је нешто за шта се Ирида залаже.
Колико је жена 21. века успела да се избори за своја права? Колико је заправо напредовала? Има ли помака?
Иако само далеко од равноправности, ја верујем да смо напредовале и напредовали. Оно што охрабрује, а чему сведочим кроз рад у Ириди, јесте да је све више младих жена и мушкараца који се укључују у борбу за родну равноправност. То охрабрује и даје наду да ћемо једног дана бити равноправно друштво.
Драгана Клашња
Фото: архива организације Ирида
