Иза блога Драга девојчице стоји Милица из Новог Сада, која се, како нам открива, одувек бавила омладинским радом – поготово с девојчицама. Једног лета она се због посла преселила из Новог Сада у Београд и тада неописиво почињу да јој недостају радионице. Тако Милица одлучује да се тим истим темама, које су обележиле њене радионице, позабави путем Јутјуб канала Драга девојчице и истоимене странице на Инстаграму.
У свом раду Милица помаже девојчицама и дечацима да боље упознају себе, процесе који се одвијају у њима и око њих... Она им одговара на најразноврснија питања, пружајући им подршку у њиховим свакодневним дилемама, која им несумњиво недостаје. Доказ за то су број пратилаца њеног канала и број питања која јој свакодневно стижу...
На које питање би волела да си добила одговор када си била девојчица, а да на исто сада одговараш својим пратиоцима?
Мање-више сва питања која добијам су иста која сам ја имала у њиховим годинама. Mислим да се то никад неће променити. Али има једно питање које ће ме заувек мучити, а то је шта радити када те мува доста старији момак. Нажалост, превише пута сам била у тој ситуацији када сам била млађа, и могу да разумем зашто девојчице са којима причам не желе да прихвате мој савет – не бих га прихватила ни ја. То је посебно опасна врста манипулације, када ти неко говори колико си ти зрелија, другачија од других, одрасла… Не желиш да поверујеш некоме ко ти каже да је то само манипулација, чак и ако си потражила савет. Не знам да ли ћу икада наћи начин да кажем то на начин који ће девојчице моћи да прихвате.
Шта је женственост? Шта је мужевност?
Женственост и мужевност су оно што ми од њих направимо. Све око нас су различити друштвени концепти, али јако ми је драго што видим да се то мења, експоненцијално све више и више. Руше се архаична схватања родних улога и поприма се ново, слободније схватање. Волим да кажем „Ја сам жена, ја дефинишем женственост.“ И то важи за сваку особу.
Какви проблеми највише муче девојчице/дечаке који ти се обраћају за помоћ, односно, којима одговараш на питања?
Љубавни, без конкуренције. Увек је „Како да знам да ли му се свиђам?!“ и „Хоћу да јој приђем али ме је срамота“. Не знам да ли постоји генерација основношколаца, колико год уназад да погледамо, коме то није најважнија ствар. Блиско друго место су менструације и друге промене тела у пубертету, просто табу теме о којима се плаше да питају било кога. Некада направе посебне лажне профиле да би мени послале поруку и питале ме шта је секрет, толико их је срамота.
Једном приликом си изјавила: Немаш времена да будеш неко други. Колико је тежак пут једне девојчице/дечака до проналаска себе и ко би у том процесу требало да буде њихова највећа подршка?
Лако је помислити да постоје људи који одувек знају ко су, шта желе у животу и куда иду, али таква се још није родила. Сви ми имамо још много одрастања пред нама, колико год да смо стари. Тај пут проналаска себе у суштини би био невероватно лак, да нема милион и једна препрека коју друштво поставља. Свега сам се наслушала – родитељска очекивања, религијски оквири, родни стереотипи, упоређивање са другима, атипична занимања… Толико препрека које су стављене на пут деци. И на крају нас те препреке обликују, а ко зна ко бисмо били да тога није било. Што се тиче подршке, не постоји неки фиксни одговор, свачија ситуација је другачија. Некоме ће то бити сестра, тата, најбољи друг, библиотекарка, професорка клавира, девојка, момак, кућни љубимац. Није у ствари толико битно ко је, битно је да је ту. Да је константно ту, кроз цео пут, колико год да буде тешко. Морамо да знамо да постоји неко ко је безусловно ту за нас.
Како си стекла поверење девојчица/дечака којима се обраћаш? Шта је кључно како би се то поверење изградило?
Стећи поверење младих на интернету је страховито лако. Знам да нисам једина, мени и другим инфлуенсерима деца пишу своје најдубље тајне и проблеме, без икаквог стварног знања ко је са друге стране. Ја се трудим да будем отворена и искрена онлајн, да проверавам информације које дајем, да саветујем са места емпатије. Али, нажалост, без обзира на то колико си добра или лоша особа, што су веће бројке на друштвеним мрежама, то ће ти деца више веровати. Не могу довољно пута да поновим колико је важно причати са децом о безбедности на интернету што се тога тиче.
Колико је битно да рушимо табуе, конкретно, да се ближе позабавимо сексуалним темама у разговору с девојчицама/дечацима?
Екстремно је важно. Децу ће секс занимати колико год се о њему причало или не причало. Све око нас је сексуализовано, они су изложени сексу свакодневно на свакој другој реклами поред које прођу. Ко год мисли да ће деца више хтети секс ако се о томе отворено прича код куће и у школама, тај је луд. Деца ће наћи информације како знају и умеју – а када су стручни људи спречени да о томе причају (на пример, забраном обавезне инклузивне сексуалне едукације у школама), онда се о сексу учи из порнографије и измишљених прича из задње клупе.
Колико те осећај одговорности и опрезности понекад спречавају да будеш потпуно искрена и отворена у обраћању својој публици? Како успостављаш баланс?
Да, веома често. С једне стране је та одговорност коју осећам пошто знам да причам о стварима које се тичу медицине. Никада не бих некоме дала медицински савет, без обзира на то колико сам сигурна у то што бих рекла. Такође, неки делови мог идентитета морају да остану сакривени, из безбедносних разлога. Често бришем написано и снимљено, пет пута препакујем реченице, само да не би постојала прилика да неко извуче то што сам рекла из контекста и изврне речи. Далеко од тога да се трудим да сам увек објективна – ипак су то моје личне платформе, не представљам неку организацију, већ само себе. Скоро никада не дајем савет – чешће постављам питања на која мислим да ће, ако одговоре, доћи до свог закључка и саме себи помоћи.
Ослонићу се на једну мисао коју си цитирала: Девојчице се не пробуде једног дана и одлуче да не воле своје тело – друштво их томе научи. Шта свако од нас, као појединац, може да учини како би се ово променило?
Почиње када смо толико млади… Чујем како бебама од 2 године говоре како „се сигурно сви дечаци у вртићу заљубљују у тебе“ или како „девојчице сигурно не могу да одоле тим твојим дугим трепавицама“. Постоје девојчице којима никад у животу нико није уделио ниједан комплимент сем „лепа“. Како да онда оне вежу своју вредност и за шта друго сем за то? Како момак ком су први пут кад је заплакао рекли „престани, буди мушко!“ да види излаз из лавине емоција у којој се дави? Како да види своју вредност девојчица којој нико никад није рекао да су њени снови и мисли и ставови најважнија ствар на свету? Речи су толико важне. Речи које упућујемо деци остају с њима заувек.
Шта је, по твом мишљењу, највише допринело популарности блога који си покренула?
То што причам о темама о којима нико други не прича код нас. Био је ту и тамо понеки видео о „оним данима“ и „посети из Црвенке“, али ја сам прва која је посветила платформу менструацији, секрету, пубертету, назвала ствари својим именом. Ја мислим да популарност мојих видеа само говори о томе колико код нас фали приче о томе, колико су деца гладна тих информација. Ја као ја нисам битна, битно је оно што говорим. Било ко да говори о овим стварима био би подједнако популаран.
Шта би поручила себи као девојчици када би могла да вратиш време и да разговараш с њом?
Да не журим да одрастем. Мени је толико било важно да сам ја велика, одрасла, најзрелија… Са толико поноса сам прихватила ту улогу „маме“ у својој групи другарица, а у ствари сам само хтела да будем међу њима, једна од њих. Мислила сам да је једини начин да будем прихваћена тај да имам нешто вредно да понудим, неке информације, савете. Рекла бих себи да вредим, без обзира на све. Да ме људи воле и да не морам да се стално доказујем. Да могу само да будем ја.
Драгана Клашња