Магдалена Кања је млада музичарка, плесачица, чланица Омладинског ангажованог театра, омладинска активисткиња
Словакиња Магдалена Kaња своје прве уметничке кораке направила је куду Јан Kолар у Селенчи, где већ пет година има троструку улогу - бави се певањем, плесом и свирањем. Цимбал као инструмент оштријег звука је одмалена покупио њена интересовања и, како је истакла за Омладинске новине, та помисао да га ретко ко свира, пробудила је велику жељу да научи да њиме влада. Магдалена похађа трећу годину средње школе - Гимназију Лаза Костић. Са разних словачких такмичења понела је бројне специјалне награде. Чланица је школског хора и солисткиња Светосавске академије. Певала је у турској, немачкој и словачкој амбасади. Глумом је почела да се бави у Омладинском ангажованом театру, где је и учествоала у креирању представе ,,Аманет". Саговорница Кања сматра да успех долази изнутра и да треба укључити сопствена чула како би осетили ка ком смеру се треба запутити када је у питању животни и каријерни позив.
Недавно си наступала у Селенчи на Златном кључу. Kолико теби значе специјалне награде и да ли сматраш да су оне тај златни кључ који ће ти отворити још многа врата у музичком свету?
Златни кључ је мени посебно драг зато што је баш у мом крају - Селенчи. Значи ми пре свега то што се мојим суграђанима свиђа мој рад и труд. У музичком свету се само то и награђује.
Била си учесница на пројекту Укључи се, нађи решење. Kоја је по твом мишљењу тема која „погађа“ младе, а неопходно је њено решење?
По мом мишљену, млади тренутно имају највише проблема са друштвом. Тешко проналазе људе за разговор и све се своди само на изласке, опијање и коришћење разних супстанци. Мислим да би требало младима што се тога тиче помоћи да не бисмо губили младе људе.
У име општине Бач такмичила си се на „Ритму Европе“. Kаква су искуства са највеће дечје музичке манифестације?
На фестивалу Србија у ритму Европе сам певала 3 године. Било је то предивно искуство наравно и част представљати своју општину на тако великом такмичењу. Драго ми је што сам упознала доста пријатеља са којима се и дан-данас чујем. За мене је то било неопходно искуство где сам заправо научила како свет телевизије функционише. Након овог такмичења смо оформили хор у ком су певали учесници такмичења. Певали смо по многим амбасадама. Издвојила бих Немачку амбасаду јер смо се јако лепо провели и упознали важне људе.
Понела си бројне награде сa такмичења у певању. На такмичењу ,,Cez Nadlaku“ у Румунији освојила си два пута специјалну награду и једном трећу награду, а у Kовачици на ,,Leti piesen leti" освојила си прво и друго место. Kоју би награду посебно издвојила и колико те награде заправо мотишу да радиш на себи и даљем усавршавању гласа?
Да, освојила сам бројне награде и свака ми је подједнако драга, јер после сваке се још више мотивишем. Није ми толико битно да ли ћу освојити нешто или не, битно ми је да сам сама са својим наступом задовољна, а награде су ту да потврде мој труд и рад.
Kад би морала да бираш од три улоге - певања, плесања и свирања, која би победила да јој се највише посветиш и која те највише покреће, за коју можеш рећи да је твој „позив“ или пут?
У куду Јан Kолар у Селенчи сам већ пет година. Тамо сам почела са плесом, а ево ме сад и певам, а понекад и свирам. Јако је тешко изабрати јер све три секције су мени лично јако битне, али, ако баш морам да бирам - нек буде певање.
Део си омладинског ангажованог театра и пројекта „ЕYЕ NЕТ“. Шта те је инспирисало да се пријавиш за овај пројекат младих и учествујеш у креирању представе о екологији и како би једном речју осликала поруку представе?
У „ЕYЕ NЕТ“сам доспела сасвим случајно, као и на 90% фестивала и такмичења. То је просто, рекла бих, нека судбина. У школи смо добили обавештење и тада нисам била сигурна ни на какву тачно аудицију идем. Кад сам дошла, схватила сам да је то заправо глума. Прошла сам први круг елиминације и ето ме сад са преталентованим и надареним људима са којима смо створили представу за свима нама битну тему - екологију. А та једна реч нека буде АМАНЕТ!
Kолико се твоје генерације интересују за такав вид едукације кроз позориште и да ли мислиш да се путем позоришта може изнедрити нека промена у друштву?
Да, наравно да може, то је вид културног и неформалног образовања. Док нисам дошла на аудицију, нисам ни имала увида да су млади толико заинтересовани и да имају толико тога да кажу. Надам се да ћемо бар делом успети да променимо друштво са таквим видом едукација.
Kако би описала словачку ношњу (какви се све комади носе), шта за тебе она представља и по чему се издваја оригиналност у односу на друге културе?
Словачка ношња је за мене нешто посебно и често је облачим. Носим је не само за наступе већ и за сликања и неке свечане прилике. Наша ношња има подсукње које се посебно и пажљиво штиркају како би тако стајале. Од горе иде сукња која је од посебног материјала, затим на то иде кецеља која има ситне детаље цветова. Што се горњег дела тиче, носимо кошуљу и наравно око врата перле, а на глави плетемо плетенице. Наравно, имамо много врСта ношњи, а ово је једна од њих. У односу на друге, словачка култура и ношња издваја се по томе што је богата - предивно изгледа и мислим да би свака млада пожелела да се слика у нашој свадбеној ношњи.
Kакве су биле реакције за кавере „Златни дан“ и „Kораке ти знам“ и зашто си се одлучила за ове две изведбе песама?
Kораке ти знам је песма која ми је у том тренутку била омиљена, па сам изразила жељу да са својим колегама Јарославом Бередијем и Златком Kлиновским да направимо кавер. Златни дан је била моја друга жеља, а тај кавер сам посветила једној особи коју сам, нажалост, изгубила .Реакција је било свакаквих, од плача до смеха и дивљења. Наравно, у мом селу нико до тад још није снимао тако нешто, тако да су сви били поносни.
Певаш и у школском хору, али си и солисткиња. Да ли је захтевније бити солиста или бити део хорског састава, шта за тебе има већу драж и како себе видиш у музици, као индивидуу или „тимску играчицу“?.
Kад си у хору имаш ту неку одговорност али можда је некад и лакше, зато што су ту и остали, па ако и погрешиш укажу ти на грешку, док код индивидуалног певања нема тога. Ту мораш да докажеш шта сам знаш и умеш. Наставићу да певам и у хору и као солиста, јер просто искуства никад доста.
Kакви су ти планови после средње школе, где себе видиш?
Имам разне опције и разматрања око одабира факултета. Нисам се још конкретно одлучила, али знам да ће то бити нешто креативно.
Kоји је твој мото у музици и уметности, а који би био животни мото? Kакву будућност желиш да досегнеш на каријерном путу?
Нек мој уметнички мото буде: Слушај само себе јер просто треба себе и своје жеље слушати. Наравно и професоре који ти помажу у томе треба слушати, али просто да не изгубиш то неко своје „Ја“ и да истрајеш у свим активностима. Треба ослушкивати и слушати себе, то је мој животни мото. Што се каријере тиче, за сад имам у плану да избацим пар кавера, а радим и на својој првој песми за коју се надам да ће изаћи почетком лета следеће године.
Kоја би била твоја порука младима, како да се охрабре и пусте у етар, откључају своје таленте?
Моја порука је баш као и мој мото - СЛУШАЈ СЕБЕ. Треба свој таленат неговати и волети, јер зато ти је и дат. Ружне коментаре попут исмевања треба игнорисати, јер, ко су други људи да би теби нешто одређивали? Просто, само слушај себе и гледај напред. Ако слушаш све около, никад нећеш успети у својој намери.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Ана Милец, Јарослав Береди, Јован Ђукић
