Леа Јевтић: Корак по корак ка малим револуцијама

Леа Јевтић је глумица, уметница, плесачица, чланица бенда Comme il faut, лидерка и бранитељица људских права.

Леа Јевтић из Сомбора, своје глумачке темеље поставила је на Приштинском универзитетету. Након више покушаја на другим универзитетима у овој области, добила је прилику да се академски образује на Факултету уметности Приштина на Косову и Метохији у класи професора Милана Плесача. Мастер студије под менторством професора Јовице Павића завршила је на истом факултету. Такође је похађала и Школу за бранитеље и бранитељке људских права - Civil rights defenders. Однедавно је у Народном позоришту Сомбор, а за наш портал је истакла да радити у том позоришту, њена је једна од најдражих остварених жеља на каријерном путу. Леа је учествовала у многим пројектима, била је тренерица на омладинским разменама, главна актерка у употреби алата у борби за људска права. Као учесница Форума младих лидера, била је део многобројних панела и дискусија. У оквиру седмодневних радионица театра чула – Teatro de los sentidos учествовала је у перформансу. Када је у питању перформанс, била је део јединственог плесног перформанса о људским правима у Србији. Ту су и перформанс „Сунце у џезви“, „Имплус“, „Вражје слуге“, а ускоро се очекује и играње „Зенитеума“. Веома је истрајна боркиња за људска права и усмерена је на разбијање табуа о феминизму, те је учествовала у пројекту „Феминизм“, а који се односио на освешћивање и оснаживање мушкараца, односно подстицај да се укључе у борбу за женска права. Од представа се могу издвојити „Председнице“, „Јесења соната“, „Коњски зубић у нашега цара“, „Свака дивна ствар“, „Благо у нама“… У оквиру међународног пројекта „EYE net“, Леа је учествовала у креирању и реализацији представе о евроскептицизму – „Повуци-потегни“. Театар сматра оруђем за разбијање табуа и да у њему лежи моћ која може имати велики едукативни значај, затим подстицај за рад на себи, као и моћ освешћивања. Наша  саговорница свира гитару и посвећена је, поред свега већ наведеног, и музици и певању.

Поред академског усавршавања у глуми, боравак у Kосовској Митровици отворио ти је и музичка врата, сарадњу са девојкама са музичке класе. Шта је за тебе тада значило формирати глас и бити део бенда „Comme il faut “, с обзиром на чињеницу да ти музика није била примарна жеља?

Давно позната приповедана прича од стране мене – кренула сам да свирам гитару како бих научила да певам, како бих добила петицу из теста музикалности на пријемном испиту за глуму (на првом сам добила тројку). Међутим, мој најбољи пријатељ, гитариста у представи „Папа Јована“, Бранимир Зеленичић није дао да се задржим само на наученом за пријемни испит (напокон сам добила пет!), већ смо већ тада оформили први бенд ком сам припадала и заправо ту кренула да „формирам“ глас. Kасније сам дуго свирала сама, евентуално са колегом, али то су била два одвојена соло акта која наступају заједно, и генерално ми је фалило да имам подршку у виду неког инструмента или вокала, али оно што се десило са цурама, Kатарином Дуловић и Марином Башић, било је више од тога! Наше пробе претвориле су се у свакодневно певање, свирање, скидање нових песама, али често и у ћаскање, дружење, исповедање, плакање, до свакако једног дивног пријатељства које је и данас ту, без обзира што смо „паузирале“ са бендом с обзиром на то да нас је живот одвео у потпуно различите, далеке градове.

Kолико је страх био присутан и те неке менталне дилеме на почетку студирања на Kосову и да ли си се сусретала са неким негативним ситуацијама и предрасудама?

Долазим из Сомбора, једне мултикултуралне средине, а ван тога и из породице мешаних националности и религија, стога, оно што је било негативно и ново искуство за мене приликом доласка на Kосово свакако јесте то да сам први пут осетила национализам. Страх, из тог разлога, није постојао приликом одлуке да упишем студије у Kосовској Митровици, јер просто у мени није постојала јасна свест о томе да би можда требало да га имам, али је постојао због тога што је требало да одем баш далеко од куће, породице, пријатеља. Међутим, управо то ми је омогућило да упознам ову нашу земљу, јер да сам остала у Војводини, тешко да бих обишла све градове до којих је оданде лако било доћи.

Kолико је тешко владати емоцијама и бити добро поткован када је у питању ментална хигијена глумца?

Мислим да је ретко ко од нас довољно поткован приликом уписивања студија глуме,  делимично због тога што баш и не знамо шта нас тамо чека и колико ћемо тек тада у ствари схватити зашто је важно бавити се менталном стабилношћу приликом „копања по себи“. Не могу рећи и даље да успевам у томе, али свакако вам могу потврдити да сам прво исправљала оно што нисам превенцијом спречила, а да и даље настављам рад на својој менталној хигијени.

Похађала си Школу бранитеља људских права (Civil rights defenders). Завршни испит у овој школи је заправо била радионица на тему диксриминације на Kосову. Kако си се одважила пре свега на овакав вид образовања, а посебно за ту тему која изискује много истраживања?

Жао ми је што се то сматра као нешто за шта би требало много храбрости, волела бих да нам је борба за људска права, истраживање о истим, сазнање о различитостима, сукоби мишљења, потпуно природна и лагодна ствар. Мени свакако јесте, због тога се и не устежем од тога. Одлучила сам се за неформални вид образовања кроз глумачке радионице зато што су врло ефикасне и директне у могућности стварања потпуног осећаја „бити у туђим ципелама“ и стога разумевања нечега што можда не бисмо могли „кроз себе“ да доживимо.

Прекретница негде да кренеш путем омладинских лидерки и „заговарачица“ људских права јесте пројекат Сви за права – права за све. Шта је оно што би издвојила као најважнији сегмент ове прилике у учествовању у глумачким радионицама за представу „Удари тог Џајва“?

Kад год видим наслов „Удари тог Џајва“ инстант се вратим на то место сигурности истраживања света око себе и себе у свету кроз радионице које смо имали приликом пројекта Сви за права – права за све, из којих је на крају крајева и настала та нама печатирана представа.

У оквиру образовања за људска права била си део пројекта, владала си алаткама и била тренер за борбу око разбијања табуа у феминизму. Твоја улога у пројекту је двојака, најпре у Марсеју, а потом је уследио наставак у Белгији. Можеш ли описати на који начин се вршило то оснаживање мушкараца да се окрену борби за женска права?

Пројекат FeMenism покренуле смо колегиница из Француске, Клои Бернар и ја, приликом нашег сусрета у Тузли на радионицама о писању пројеката. Идеја је била јасна – разбити идеју тога да се феминизам не тиче или не бави мушкарцима. Окупиле смо партнере из разних земаља и циљна група били су нам омладинци између 18 и 23 година, јер смо обе веровале да је то можда и пресудно раздобље у формирању мишљења младог човека, да је довољно свестан да сам доноси закључке, али да можда извори нису најприступачнији. И било је потребно да то нису све „освештени“ млади људи, који већ капирају принцип феминизма (прилично једноставно смо се водиле његовом примарном дефиницијом – феминиста/киња је особа која верује у социјалну, политичку и економску равноправност полова), но момци и девојке и разних крајева држава учесница жељни да сазнају нешто више о самој теми кроз радионице глуме и графита.

Једно од позоришних дела јесте твој мастер рад – представа „Папа Јована“. На који начин је у овом ауторском пројекту представљено то охрабривање жена и борба за равноправност?

„Папа Јована“ припада „класичном театру“ у смислу извођења, али неминовно је да се бави темом борбе за равноправност, с обзиром на околности у којима се налази главна јунакиња овог романа.  Моја идеја није била да се бавим нити дисертацијом феминизма нити религије, већ сам у овој причи препознала неку заједничку црту свих људи који свакодневно, буквално или фиктивно, морају да стављају одређене „маске“ како би били прихваћени, а затим и остварени у смислу своје суштине. Међутим, паралелно са тим повлачи се питање – да ли онда заиста живимо своју суштину уколико смо морали да сакријемо одређене делове себе.

Да ли се путем театра може утицати на друштвене табуе?

У одређеној мери свакако да. Ја волим да верујем да позориште јесте моћан и озбиљан алат у мењању свести, али да је потпуно успешан, табуа више не би било, али не би било ни позоришта!

Била си део ЕYЕ нет пројекта. Шта знамо о евроскептицизму у представи „Повуци-потегни“, колико је било тешко изнети ову тему о којој публика готово јако мало зна, какве су биле реакције?

Било је то сјајно искуство предвођено јаким двојцем - Маје Гргић и Соње Лештар, стога и неминовно успешно! То су две жене које никада не иду „линијом мањег отпора“ и управо зато су и одабрале да се баве темом евроскептицизма, која је, сложићете се, врло незахвална за позоришно стваралаштво. Међутим, то је представа коју с радошћу играм и за коју сматрам да је једна од бољих ствари у којој сам у својој каријери учествовала.

Kолико је било тешко изнети улогу Хасанагице Љубомира Симовића и симболизовати трагичку кривицу, носити етикете једне особе која је сматрана непоштеном и колико има сличности представа са оригиналним делом?

Сунце у џезви је пројекат који сам радила са своје две дивне колегинице са класе Галом Шалипур и Даницом Станковић, и он је дошао врло спонтано зато што смо све три биле обузете драмским стваралаштвом Љубомира Симовића, Хасанагинице нарочито, коју смо упознале на часовима дикције, а савладале уз помоћ наше сјајне професорке Андријане Виденовић. Не сећам се да је било тешко, али је било свеобузимајуће и немогуће не разумети главну јунакињу, немогуће не заплакати кроз сваки од њених савршено написаних монолога. Уживети се стога је било лако, пролазити кроз то - тешко. Представа, односно перформанс, сачињен је од издвојених монолога Хасанагиничиних, које смо нас три говориле као три фазе Хасанагинице, али истовремена као различите, а потпуно исте жене. Све смо ми помало Хасанагиница.

Однедавно радиш у Народном позоришту у Сомбору. Kада си први пут стала на сцену, да ли је то била једна од замисли и жеља и који би био циљ који даље желиш да досегнеш како у глуми, тако у другим уметностима које се прожимају кроз твоје стваралаштво, где је граница?

Да, Народно позориште Сомбор постао је циљ од оног момента када сам први пут ту и крочила. Мислим да је то идеално место управо за глумачко стваралаштво уз квалитетну управу, редитеље, али пре свега импресивни глумачки ансамбл. Дивно је, препуно треме, стајати на сцени са глумцима којима се дивим. Не знам где је граница, ни да ли постоји, за сада, корак по корак ка малим револуцијама.

Из данашње перспективе, да ли можеш рећи да си једним делом остварила свој сан, и који би био неки апел за младе, савет, како да се осмеле у остваривању свог сна и откључају то благо које имају у себи?

Могу рећи да сам остварила много снова, да ли су се они испоставили толико бајковити друга је ствар, и једва чекам још да сањам! Млади или стари, мислим да би требало да пратимо оно што нас на крају дана гура ка визији, ка срећи, ка љубави, онај дивни титрајући осећај мало изнад стомака.

У данашњем свету где се сусрећемо са том масовном наметнутом културом и одређеним музичким (не)укусима који „парају уши“, како је бити „Музичар који не загађује душу“, као једна од представница, шта то значи и како би најсажетије то описала?

Kада чујем себе, искрено, често „парам“ самој себи уши, али ваљда они који су ме сврстали међу ове што не загађују душу тако не мисле! Идеја целог тог програма Kултурног центра „Aquarius“ била је да подрже локалне уметнике/це и пруже им вече без притиска да је то свирка, или журка, већ да им омогуће три сата простора у једном пријатном амбијенту да производе музику коју заправо они највише воле, слушају, прате, поделе са публиком своја мишљења зашто и своју, незагађену душу, пруже публици како год они то желели да ураде.

Данас је ту и прва ауторска песма „Празне флаше“. Kоја симболика се крије иза песме и који стих из песме би издвојила као најприснији, да носи највећу емоцију?

Да, тек данас моја прва ауторска песма баш зато што је то један део стваралаштва ком нисам највичнија – писање. Стога, не постоји одређена симболика ове песме, то је моје искуство пренето у стихове, а исказано мојим музичким сензибилитетом, и негде пут којим бих желела моја ауторска музика да се креће. Стих који носи највећу емоцију ћу препустити теби да одабереш!

Средином јануара следи перформанс „Зенитеум”, у оквируЕвропске престоница културе. Шта нас очекује?

Зенитеум је представа о науци и уметности, о математици, о Милеви Марић Ајнштајн и Милутину Миланковићу. Перформанс ће бити за десет хиљада људи на Булевару Михајла Пупина, не смем много да откривам, али позивам људе да дођу, сигурно ће доживети нешто ново, и нешто другачије.

Текст: Анђела Андријевић

Фото: Марија Јаћимовић, Милош Станковић, Нађа Репман, Леа Јевтић (приватна архива)