Човек је роб сопственог знања. Кроз историју, човечанство је знање изједначавало са слободом. Речима Бенџамина Раша: ”Слобода може постојати само у друштву знања”. Ипак, у покушају да се дефинише овако широк концепт, мислиоцу (или ономе ко се дрзне да себе тако назове) готово сам се намеће закључак да слобода не постоји. Како то?

Слика протеста – борбе за слободу изражавања

Пре него што заронимо у дубине људског ума, требало би осврнути се на вид слободе који се најчешће помиње у нашем добу – слободу медија. Модерни филозоф Ноам Чомски објашњава да све веће медијске куће (а као конкретан пример наводи Њујорк Тајмс) представљају корпорације чији је главни циљ да другим корпорацијама продају рекламни простор. Њихов главни профит не представљају купци новина, већ они који простор између вести користе у сврху маркетинга.

white and black labeled pack

Ипак, ово представља проблем када онај који нуди највише новца више не тражи рекламу, већ нуди накнаду у замену за много важнији део медија – саме вести. Према Чомском, ово доводи до ширења можда и највећег непријатеља данашњице – лажних вести. (За траг ироније, прочитајте текст Ноама Чомског објављен управо у овом листу.) Наиме, читаоци виде назив медијске куће која им је позната као тачна или од поверења и аутоматски сматрају да је оно што ту пише истина. За просечног Американца са средњошколским образовањем, проверавање да ли је оно што новинари тврде истина готово је немогуће. Због чега? Не могу ли просто упоредити прочитану информацију са вестима које преносе други медији?

Читати је макар лако. То… не може свако?

Не увек. Малопре поменути Њујорк Тајмс свакодневно шаље одломке најважнијих вести мањим кућама широм Сједињених Америчких Држава, делећи притом информације на начин на који они, тј. њихов данашњи закупац, жели. (Свакако, треба напоменути да су једине оптужбе за лажне вести објављене у Њујорк Тајмсу у последњих пар година потекле од бившег председника Доналда Трампа.) Око 79.3% америчке популације говори само енглески језик и не могу се окренути вишејезичним изворима информација, што говори да већина популације једне од економски и политички најјачих држава света лако може бити обманута (извор). Интересантно је што по последњем попису грађана, у Републици Србији око 80% становника тврди да говори најмање два језика.

Дакле, треба ли да живите у константној параноји? Треба ли да престанете да верујете у све што прочитате? Да ли су сви извори информација искварени? Наравно да не. Постоје многи новинари, можда чак и медијске куће, које вреднују истину. Свакодневно новинарство (дневне публикације) углавном је временски ограничено, и чак и уз најбоље намере новинара вести могу бити на одређени начин изманипулисане (непотпуне, недовољно објашњене и сл.)

Релативно скорашњи пример је скандал са медијском кућом Н1 и вакцинацијом. Новинарка на терену је интервјуисала људе на (тада тек отвореним) пунктовима за имунизацију против корона вируса. Један од њених саговорника жалио се на то да је пункт затворен упркос томе што је преко СМС поруке добио позив да у одређено време буде ту. Интервју је пуштен у живом програму, а људи, највише у онлајн заједницама, оштро су осудили грешке власти и министарства. Само дан касније испоставило се да је човек погрешно прочитао поруку и појавио се у време када је пункт био затворен због државног празника. Н1 је нападнут због ширења непроверених информација (мада се касније испоставило да су безуспешно покушали да контактирају локалне власти како би потврдили тврдњу свог саговорника), а човек који је дао интервју је приведен и испитиван због сумње да је намерно ширио панику. Само једна лоше прочитана порука била је довољна да целој нацији ситуацију прикаже на неповољан начин, а сам Н1 покаже у негативном светлу.

Решење проблема

Једини начин на који можемо осигурати потпуну слободу медија је образовање новинара и форсирање идеје да је сваки новинар уједно и истраживач који би провео дуге временске периоде истражујући једну тему. У истраживачком новинарству, ово је понекад могуће. Нажалост, несреће се догађају, и јавност о њима мора бити обавештена у што краћем року. Овакве журбе при преношењу информација често су управо тренуци када се грешке дешавају, случајно или намерно. Ово доводи до донекле парадоксалног концепта у ком слобода медија постоји (занемаривши, наравно, малопре поменуте примере финансијски или на други начин уцењених кућа), док је слобода у ширем смислу ограничена.

eyeglasses with gray frames on the top of notebook

„Ја нисам новинар. Тиче ли се ово мене?“

Иако можда имате слободу да кажете шта год желите, немате слободу стварања личног мишљења, јер је и мишљење поткрепљено чињеницама које у том тренутку сматрамо тачнима и даље само мишљење – оно које осликава начин на који сте одрасли, заједницу којој припадате и можда и пре свега, ваша претходна искуства.

Да се вратимо на појам новинарства, хајде да ову идеју објаснимо кроз директан пример – замислите да пишете о америчким мигрантским камповима. Некоме ко је кроз живот учен (можда превише банализовано) да је затварање деце у кавезе = лоше, снимци и наводне тврдње сведока биће ужасавајуће. Ипак, ако сте претходно научени да људи који нису бели уопште нису људи, или можда да мигранти немају шта да траже у “земљи слободе”, вероватно ћете и даље тврдити да је затварање деце = лоше, али ће ваша једначина имати додатак који наглашава да деца =/= деца миграната и/или деца других боја коже. (За последње вести о проблеми мигрантских кампова, погледајте текстове The Guardian-а.)

По Лоренсу Колбергу, једном од најплоднијих психолога прошлог века, концепти морала се развијају до шеснаесте године живота. У одређеном смислу, оно што називамо “мишљењем” представља само осврт на оно што смо научени до тог тренутка. (Нешто више о Колберговом раду можете сазнати на овом линку.)

Ево још једног, вероватно ближег и сликовитијег примера – директорка моје основне школе инсистирала је на пројекту који је за циљ имао едукацију породица о здравој исхрани. Сва деца су прегледана, затим им је приказана кратка презентација. Кулминација едукације био је час за родитеље. Велики део породица деце код којих је запажен вишак килограма није се ни појавио на презентацији. Управо та деца, која су имала проблеме са килажом и родитеље који исхрану нису сматрали битном, одбијала су да саслушају дечја предавања.
Из њиховог понашања, као и из здравствених проблема у веома раном узрасту, може се закључити да нису научени да брину о здравој исхрани, тј. да њихови родитељи ово не сматрају битним.

vegetable salad

На крају, нема велике разлике између глагола “учити” и “промишљати” (на енглеском дивно компатибилним као taught и thought). Готово сви нездрави начини размишљања, па и све друге карактеристике нашег понашања део су нас дуго пре него што их можемо постати свесни. Деца уче кроз добре и лоше примере, али свакако не долазе ни до једног закључка потпуно сама. Овим долазимо и до парадокса слободе – може постојати само ако не постоји.
Многи медији приказују “знање” које потиче од богатих и моћних. С обзиром на то да су контролисане новцем и понекад потпуно или делимично неистините, овакве информације не могу се сматрати ни знањем ни изразом слободе. Нешто моралнији медији такође могу бити жртве нетачних информација, макар и случајно.

Ма колико ово звучало песимистично, круцијално је схватити да наше слободе никада нису постојале онакве какве их идолизујемо. Једини начин да се овакви идеали достигну јесте образовање, едуковање деце од најранијих дана шта слобода и знање треба да буду – али без да им се знање намеће. Младе генерације морају бити спремне да свесно корачају према идеалима знања и слободе, уједно блиским и недостижним и слободу говора и медија захтевају увек, а поготово када неко покуша да им је, зарад личног интереса, одузме.

Аутор: Љубица Огњеновић

Фотографије: unsplash.com

Leave a comment