Јурица Станковић – За успех у спорту потребна је доза фанатизма

Моји родитељи, али и два старија брата су увелико скијали када сам ја први пут, с непуне три године, стао на скије. Чак се и сећам тог момента када сам, на једном малом шумском путићу близу наше викендице, на Бованском језеру, скијао педесетак метара и ниједном нисам пао. Мојој породици је било интересантно како сам из првог покушаја постигао такву равнотежу. Већ тада ми се свидела природа овог спорта. Када сам имао шест година, уписан сам у скијашки клуб у Нишу. Са седам година освајам своју прву медаљу, а са осам година сам постао првак Србије. Након тога се нижу медаље, државна првенства, међународних такмичења... Сноубордом сам почео да се бавим када се та даска појавила на нашим планинама, око 1992. године, што је за мене, оформљеног државног првака у скијању, био нови изазов. Такмичио сам се и у овој дисциплини и освајао титуле...

Најзначајнија ми је била подршка породице: родитеља и браће. Они су код мене препознали велики таленат, не само за скијање, већ за спорт, генерално. Када сам имао тринаест/четрнаест година знао сам да ћу студирати ДИФ и да ћу провести цео свој живот у спорту. Касније су на моју каријеру утицали разни тренери и екипе у којима сам тренирао. Имао сам срећу да учим од најбољих. Када сам почео да се бавим сноубордом, био је то нови спорт у нашој земљи и поносан сам што сам савременик његових пионира, с којима сам подигао овај спорта на висок ниво у нашој земљи. Доказ за то је и мој садашњи ангажман у Кини, где сам национални олимпијски тренер.

Највеће задовољство ми је било радити с грчком и нашом репрезентацијом, те сам и остваривао велике успехе. С Мицић Нином, нашом једином олимписткињом у сноуборду, радио сам више од десет година, а резултат тог рада је да је она била четири пута светски јуниорски шампион. Била је и једна од првих десет жена у сноуборду, што је опет историјски успех. У раду с грчком репрезентацијом су се, такође, низали успеси. Од једног малог Грка, Никоса Граматикопулоса, направио сам светског јуниорског шампиона, а у сениорском тиму се чак њих шест квалификовало на Олимпијске игре у Торину 2006. године. Тренерски успеси су за мене били веома значајни јер сам радио са изузетно мотивисаним такмичарима.

Најсвежије искуство ми је рад с Кинезима. Они су изузетно дисциплиновани, радни и вредни људи и такмичари. Сада, сто дана пред Олимпијске игре, ми смо у одличној форми и надамо се најбољем! Ако освојимо неку олимпијску медаљу, радо ћемо вас обавестити о томе!

Својевремено сам био директор Ски центра Копаоник, од 2007. до 2010. године, највећег туристичког центра у Србији, као и директор развоја свих скијалишта у Србији. Веома сам искусан у свим аспектима зимског спорта, па и у организовању скијалишта. На основу тога сам добио понуду да будем главни менаџер највећег скијалишта у Грузији по имену Гудаури. Успео сам да комплетно реконструишем њихов постојећи ски-центар и покренемо туризам. Захваљујући мојим идејама и плановима смо остварили сјајне резултате, што је препознао и тадашњи грузијски председник Михаил Сакашвили и наградио ме почасним држављанством и пасошем Грузије! Закључак је да нас вуда у свету више цене него у Србији. Оно што осећамо ми који радимо у иностранству је велика горчина, јер то у чему смо најбољи не радимо за нашу земљу.

Кинези прате све врсте спортова, па су дошли на идеју да ме ангажују као врсног стручњака у овом спорту који је водио више репрезентација. Наравно, пресудна је била и препорука челних људи Међународног олимпијског комитета и људи из Међународне скијашке федерације. Кина је од њих добила потврду да одговарам свим њиховим плановима и циљевима. Ово је за мене велика част и сматрам да је круна каријере сваког тренера да води најмногољуднију земљу у било ком спорту, а поготово олимпијском. У Кини сам од 2019. године и већ две године смо у активним тренинзима за Параолимпијске зимске игре које ће се одржати у Пекингу, почетком марта 2022. године. Надамо се да ћемо исписати нову страницу у историји кинеског сноубординга!

Ми, православни народи, ако могу тако да кажем, Срби, Грци и Грузијанци имамо у духу посебну врсту слободе и креативности, зато имамо Новака Ђоковића, Васу Мицића, Николу Јокића... Наши успеси у спортовима су изузетни управо због таквог склопа менталитета... Што се тиче Кинеза и других народа - они имају војну дисциплину, али немају ту врсту индивидуалности, креативности и слободе да проналазе себе, у којојима ми одрастамо, те, самим тим, немају успеха у колективним спортовима: фудбал, кошарка, ватерполо...

По мојим пројектима конструисане су многе стазе у свету, али ова је прва урађена у највећем скијалишту на свету затвореног типа, односно, скијашка дворана Индор, која има све елементе скијалишта – дужину, ширину, само што је све под кровом, а унутра је температура као у хладњачи -5 степени. Унутра су вештачки снег, жичаре, кафићи, продавнице, рент а... сервиси, шопинг мол... Све то је за мене сасвим друга димензија дужине 550 м, висинске разлике 60 м и ширине 60 м,  у којој сам имао прилику да направим прву сноуборд крос стазу на свету. Овај историјски подухват је остао записан и у Међународном олимпијском комитету и у Међународној скијашкој федерацији. А на овој стази одржан је и Азијски куп у дисциплини сноуборд крос. Био сам на правом месту у право време, искористио сам своје знање, пошто се осим тренинга бавим и крос билдингом... Остаће забележено у историји да је један Србин у најмногољуднијој Кини направио прву сноуборд крос стазу.

Атмосфера је феноменална! Током лета смо се припремали у Шангају, на Универзитету за спорт, где сам држао предавања како професорима и студентима универзитета, тако и мојим такмичарима. Био сам такође позван и од стране Нингбо Универзитета где сам држао предавања на тему сноубординга. Они су нам пружили сјајне услове за припрему у њиховим спортским дворанама, теретанама, стадионима, смештају... Имали смо све што су имали и кинески репрезентативци у другим спортовима. Након три месеце, у јулу, смо прешли у град Харбин у затворен простор – хале за скијање са снегом, које у Кини ничу као печурке – има их већ 35, док скијалишта има око 800. Кина ће, по мом мишљењу, ускоро бити једна озбиљна скијашка и сноуборд нација. Сада смо прешли на отворено, регуларно скијалиште на планини у Унутрашњој Монголији (аутономна регија НР Кине), где сада брусимо своју форму и ишчекујемо почетак Параолимпијских игара

Оно што један спортиста мора у себи да има да би био успешан, јесте инат, а код нас Срба га има у изобиљу, који нпр има Ђоковић и сви наши врхунски спортисти, који вредно и предано раде. Таленат је битан, али су жесток рад и вера у себе 90 % успеха, као и доза фанатизма, која је пресудна да би спортиста трајао у својим успесима.

Ипак је отаџбина тамо где човека вуче срце, где су му потомци, пријатељи... Нама, који смо носили грб своје земље на грудима много година, нарочито је тешко прихватање чињенице да не можемо да се остваримо у њој због тога што политика диктира сва правила...

Моји родитељи, али и два старија брата су увелико скијали када сам ја први пут, с непуне три године, стао на скије. Чак се и сећам тог момента када сам, на једном малом шумском путићу близу наше викендице, на Бованском језеру, скијао педесетак метара и ниједном нисам пао. Мојој породици је било интересантно како сам из првог покушаја постигао такву равнотежу. Већ тада ми се свидела природа овог спорта. Када сам имао шест година, уписан сам у скијашки клуб у Нишу. Са седам година освајам своју прву медаљу, а са осам година сам постао првак Србије. Након тога се нижу медаље, државна првенства, међународних такмичења... Сноубордом сам почео да се бавим када се та даска појавила на нашим планинама, око 1992. године, што је за мене, оформљеног државног првака у скијању, био нови изазов. Такмичио сам се и у овој дисциплини и освајао титуле...

Најзначајнија ми је била подршка породице: родитеља и браће. Они су код мене препознали велики таленат, не само за скијање, већ за спорт, генерално. Када сам имао тринаест/четрнаест година знао сам да ћу студирати ДИФ и да ћу провести цео свој живот у спорту. Касније су на моју каријеру утицали разни тренери и екипе у којима сам тренирао. Имао сам срећу да учим од најбољих. Када сам почео да се бавим сноубордом, био је то нови спорт у нашој земљи и поносан сам што сам савременик његових пионира, с којима сам подигао овај спорта на висок ниво у нашој земљи. Доказ за то је и мој садашњи ангажман у Кини, где сам национални олимпијски тренер.

Највеће задовољство ми је било радити с грчком и нашом репрезентацијом, те сам и остваривао велике успехе. С Мицић Нином, нашом једином олимписткињом у сноуборду, радио сам више од десет година, а резултат тог рада је да је она била четири пута светски јуниорски шампион. Била је и једна од првих десет жена у сноуборду, што је опет историјски успех. У раду с грчком репрезентацијом су се, такође, низали успеси. Од једног малог Грка, Никоса Граматикопулоса, направио сам светског јуниорског шампиона, а у сениорском тиму се чак њих шест квалификовало на Олимпијске игре у Торину 2006. године. Тренерски успеси су за мене били веома значајни јер сам радио са изузетно мотивисаним такмичарима.

Најсвежије искуство ми је рад с Кинезима. Они су изузетно дисциплиновани, радни и вредни људи и такмичари. Сада, сто дана пред Олимпијске игре, ми смо у одличној форми и надамо се најбољем! Ако освојимо неку олимпијску медаљу, радо ћемо вас обавестити о томе!

Својевремено сам био директор Ски центра Копаоник, од 2007. до 2010. године, највећег туристичког центра у Србији, као и директор развоја свих скијалишта у Србији. Веома сам искусан у свим аспектима зимског спорта, па и у организовању скијалишта. На основу тога сам добио понуду да будем главни менаџер највећег скијалишта у Грузији по имену Гудаури. Успео сам да комплетно реконструишем њихов постојећи ски-центар и покренемо туризам. Захваљујући мојим идејама и плановима смо остварили сјајне резултате, што је препознао и тадашњи грузијски председник Михаил Сакашвили и наградио ме почасним држављанством и пасошем Грузије! Закључак је да нас вуда у свету више цене него у Србији. Оно што осећамо ми који радимо у иностранству је велика горчина, јер то у чему смо најбољи не радимо за нашу земљу.

Кинези прате све врсте спортова, па су дошли на идеју да ме ангажују као врсног стручњака у овом спорту који је водио више репрезентација. Наравно, пресудна је била и препорука челних људи Међународног олимпијског комитета и људи из Међународне скијашке федерације. Кина је од њих добила потврду да одговарам свим њиховим плановима и циљевима. Ово је за мене велика част и сматрам да је круна каријере сваког тренера да води најмногољуднију земљу у било ком спорту, а поготово олимпијском. У Кини сам од 2019. године и већ две године смо у активним тренинзима за Параолимпијске зимске игре које ће се одржати у Пекингу, почетком марта 2022. године. Надамо се да ћемо исписати нову страницу у историји кинеског сноубординга!

Ми, православни народи, ако могу тако да кажем, Срби, Грци и Грузијанци имамо у духу посебну врсту слободе и креативности, зато имамо Новака Ђоковића, Васу Мицића, Николу Јокића... Наши успеси у спортовима су изузетни управо због таквог склопа менталитета... Што се тиче Кинеза и других народа - они имају војну дисциплину, али немају ту врсту индивидуалности, креативности и слободе да проналазе себе, у којојима ми одрастамо, те, самим тим, немају успеха у колективним спортовима: фудбал, кошарка, ватерполо...

По мојим пројектима конструисане су многе стазе у свету, али ова је прва урађена у највећем скијалишту на свету затвореног типа, односно, скијашка дворана Индор, која има све елементе скијалишта – дужину, ширину, само што је све под кровом, а унутра је температура као у хладњачи -5 степени. Унутра су вештачки снег, жичаре, кафићи, продавнице, рент а... сервиси, шопинг мол... Све то је за мене сасвим друга димензија дужине 550 м, висинске разлике 60 м и ширине 60 м,  у којој сам имао прилику да направим прву сноуборд крос стазу на свету. Овај историјски подухват је остао записан и у Међународном олимпијском комитету и у Међународној скијашкој федерацији. А на овој стази одржан је и Азијски куп у дисциплини сноуборд крос. Био сам на правом месту у право време, искористио сам своје знање, пошто се осим тренинга бавим и крос билдингом... Остаће забележено у историји да је један Србин у најмногољуднијој Кини направио прву сноуборд крос стазу.

Атмосфера је феноменална! Током лета смо се припремали у Шангају, на Универзитету за спорт, где сам држао предавања како професорима и студентима универзитета, тако и мојим такмичарима. Био сам такође позван и од стране Нингбо Универзитета где сам држао предавања на тему сноубординга. Они су нам пружили сјајне услове за припрему у њиховим спортским дворанама, теретанама, стадионима, смештају... Имали смо све што су имали и кинески репрезентативци у другим спортовима. Након три месеце, у јулу, смо прешли у град Харбин у затворен простор – хале за скијање са снегом, које у Кини ничу као печурке – има их већ 35, док скијалишта има око 800. Кина ће, по мом мишљењу, ускоро бити једна озбиљна скијашка и сноуборд нација. Сада смо прешли на отворено, регуларно скијалиште на планини у Унутрашњој Монголији (аутономна регија НР Кине), где сада брусимо своју форму и ишчекујемо почетак Параолимпијских игара

Оно што један спортиста мора у себи да има да би био успешан, јесте инат, а код нас Срба га има у изобиљу, који нпр има Ђоковић и сви наши врхунски спортисти, који вредно и предано раде. Таленат је битан, али су жесток рад и вера у себе 90 % успеха, као и доза фанатизма, која је пресудна да би спортиста трајао у својим успесима.

Ипак је отаџбина тамо где човека вуче срце, где су му потомци, пријатељи... Нама, који смо носили грб своје земље на грудима много година, нарочито је тешко прихватање чињенице да не можемо да се остваримо у њој због тога што политика диктира сва правила...