У модерном времену и ери интернета телесна дисморфија је све чешћа појава, нарочито међу младим девојчицама и девојкама. Свакоме од нас се макар једном десило да помисли да нешто није у реду са нашим изгледом, а многи од нас имају у свом окружењу људе који изгледају сасвим нормално, али имају другачије уверење. Шта су то ужаси сопственог изгледа и како се борити против њих?

извор: unsplash.com

Телесна дисморфија је ознака за стање у коме људи пролазе страх и анксиозност због свог изгледа. Људи који се налазе у оваквом стању имају сталну потребу да нешто промене у свом изгледу и сматрају да нешто са њима није у реду. Од те замисли да физички не изгледају прихватљиво, већ ужасно и дефектно, људи имају потребу да стално мењају нешто са својим изгледом. Ово резултира тиме да људи који сасвим нормално и лепо изгледају имају потребу да измене у потпуности свој изглед, чак и да се подвргну разним естетским операцијама иако им нису потребне. Овај вид психичког поремећаја уочен је још крајем деветнаестог века, али је све заступљенији са развојем модерне технологије.

ШТА СУ УЖАСИ СОПСТВЕНОГ ИЗГЛЕДА?

Италијански лекар, Енрико Морисели, 1886. године је открио овај вид поремећаја и обзнанио га. Он је увидео симптом овог поремећаја када људи стављају акценат на неке делове тела попут носа, обрва, стомака, бутина, косе и сматрају да су велики или неодговарајући. Све то утиче на њихово друштвено понашање и жељу да те своје умишљене недостатке отклоне. Овај поремећај је присутан и код мушкараца и код жена, с тим што се код мушкараца овај поремећај углавном јавља у виду мишићне дисморфије, односно замисли да је њихово тело неразвијено. Период када се овај вид поремећаја јавља је углавном период адолесценције, негде од 16. године живота.

Овај вид поремећаја је некада тешко уочљив чак и психотерапеутима, а са друге стране јесте проблем који озбиљно нарушава квалитет живота и нечију друштвеност. Оптерећеност умишљеним недостацима који нас чине дефектним у односу на друге људе одузима више сати свакога дана. Људи који имају овај проблем неопажајно изгубе доста времена у току дана само размишљајући о овим умишљеним недостацима и смишљајући начине како би сакрили своје ,,мане". Истраживања су показала да размишљање о њиховим недостацима им углавном одузме од 3 до 8 сати дневно и да се они тим мислима не могу одупрети. Такође, ови људи сматрају да су очи свих људи упрте у њихов недостатак, те се углавном склањају од других људи, и често размишљају о естетским операцијама. Многи од њих се тим операцијама и подвргну, али им оне не помогну, јер је узрок проблема у психи, чак неким и наруже изглед.

Један од симптома овог поремећаја који прати остале јесте и потреба особе која има ових проблема да тражи од других сталне потврде да са њиховим изгледом ништа није неуобичајено (попут потврде да немају велики нос). Овакво стање утиче на то да западну у анксиозност и депресију и да се изолују од друштва. Поред свега тога, тиме могу утицати и на њихово физичко здравље које могу значајно да наруше, попут пада имунитета, проблема са кожом или косом.

извор: unsplash.com

УЗРОЦИ

Као и свака појава, тако и ова има своје, како индивидуалне, тако и друштвене узроке. Свако ко живи у данашњем свету фотошопа и друштвених мрежа би за овај недостатак окривио нереални стандард лепоте који се промовише на друштвеним мрежама. Ово је свакако тачно. Период развоја сваког човека је постепен процес и фазе кроз које дечаци и девојчице пролазе како би се развили у одрасле људе. Уколико нека девојчица која је тек кренула у средњу школу гледа слике других девојака и жена на друштвеним мрежама, нарочито уколико су у питању популарне личности који су њени идоли, врло је вероватно да ће и сама хтети да тако изгледа. Исто се односи и на неког дечака који у том периоду гледа слике развијених популарних личности који иду у теретану.

Међутим, ако пођемо од тога да се овај поремећај може јавити и са тридесет година, поставља се питање који све узроци могу утицати на његово јављање. Узрок модерног света који се огледа у друштвеним мрежама и високој технологији, свакако стоји. Поред тога, постоје узроци културолошке природе који утичу од средине у којој неко живи. То се односи и на формиран стандард међу људима како неко треба да изгледа. На индивидуалном плану најчешћи узрок појаве овог поремећаја се налази у том што је особа претрпела неки вид злостављања, било вршњачког, било сексуалног. Насиље из детињства или неадекватан третман детета у породици, омаловажавање, нарочито утичу на појављивање овог поремећаја. Овај поремећај се најчешће јавља код људи који су хиперсензитивни и јако осетљиви.

извор: unsplash.com

КАКО РЕШИТИ ПРОБЛЕМ?

Неки од аутора сматрају да је ово неизлечиви проблем који се претвара у хронични поремећај. Неки доктори саветују фармаколошки и психотерапијски начин лечења овог проблема. Они у овом смислу саветују употребу антипсихотика и употребу лекова из SSRI групе код оних који имају озбиљне проблеме узроковане овим поремећајем. Ово нарочито саветују код оних који услед деловања овог поремећаја имају суицидне мисли. Питање је колико је ово решење оправдано и колико лекови могу решити овај проблем и смањити нечију патњу колико неке друге методе.

Неке од других метода јесте когнитивно-бихејвиорални модел лечења. Когнитивни модел се односи на деловање на нечију свест и начин гледања на појаве. Према овом моделу, није битно шта нам се дешава, већ како ми на то гледамо. Овим моделом се утиче на то да неко промени начин гледања на неке појаве нарочито кад неко превише генерализује или катастрофира. Бихејвиорални модел акценат ставља на понашање, те се предузимају кораци како би неко престао да се понаша према наученом моделу услед свог психичког поремећаја, већ да учи нове вештине. Рецимо, уколико неко има анксиозност, манифестација његовог понашања биће избегавање људи, а овим моделом пацијент се учи новим вештинама, а то би било ступање у контакт са људима и комуникација.

извор: unsplash. com

СВЕ ЈЕ ЗАПРАВО У РЕДУ

 Изгледате онако како треба да изгледате и са својим изгледом представљате јединствени облик постојања на овом свету. Телесна дисморфија је такав проблем који изазове разне психичке недостатке и утиче на нечији друштвени живот и вољу за живот. Такође, изазове и значајне здравствене проблеме. Зато, ако вам је тешко да прихватите себе и своје тело, можда не би било лоше да потражите неког психотерапеута за разговор и рад на себи. Све је у глави. Лепи сте баш такви какви јесте.

Александра Секулић

Leave a comment