Данијела Младеновић је оснивачица удружења Анксиозни оптимистa, дипломирана економисткиња, коуч и тета хелинг практичарка.
Данијела је храбра боркиња која је десет година имала дијагностификован генерализовани анксиозни поремећај, суочавала се са константним налетима бриге и страха који нису имали реалну и објективну подлогу. Борила се дуго и са агорафобијом – страхом од отвореног простора и јавних места. Осећала се заробљено, угрожено, скучено, напади панике су били чести. Саговорница Данијела је дуго скривала тај проблем, до момента када је решила да се са њиме суочи. Она сматра да је ментално здравље данас стигматизовано у мањој мери него у периоду када се она борила са анксиозним поремећајима и како је истакла за Омладинске новине, осим страних удружења, није имала друге изворе и увиде у менталне потешкоће. У моментима када је осећала побољшање и научила да управља анскиозношћу, одлучила је да своје искуство подели са другима и пружи подршку анксиозним особама - основала је своје удружење „Анксиозни оптимиста“. Данијела данас о свом искуству отворено говори, њена битка се наставила у смеру скретања пажње на важност препознавања менталних потешкоћа, као и важности превенције анксиозних поремећаја, дестигматизовања анксиозних особа и спречавања њиховог искључивања у свакодневна друштвена дешавања. Иако је примарни позив била економија, Данијелу је анксиозна борба подстакла на рад са људма, те је данас и саветница за лични развој.
Према подацима са Уницефовог сајта, око 13 одсто адолесцената старости од 10 до 19 година живи са дијагностикованим менталним поремећајем. Процењује се и да сваки пети адолесцент у свету осећа симптоме анксиозности, док три до пет одсто деце и адолесцената пати од социјалне фобије. У интервјуу са Данијелом дотакле смо се важности препознавања симптома анксиозности у адолесцентском развоју и важности разговора са стручњацима за ментално здравље, као важних корака ка превенцији менталних потешкоћа.
Теоретичарка Силверман је својим истраживањима утицаја анксиозности на младе закључила да анксиозност није нужно нетативна етикета и да уколико се препозна на време и није изражена у превеликој мери, може да има васпитни значај у животу индивидуе. Наша саговорница "Анксиозни оптимиста" је пример да се проблем може превазићи и да решења постоје, као и да је могуће окренути анксиозност ка мотивацији са једне стране и пуштању оне негативне која паралише и утиче на остваривање потенцијала код младих.
Kакво је твоје искуство са анксиозношћу и потискивањем проблема?
Све је кренуло са пресељењем у велики град, одрастањем, сазревањем и вођењем рачуна о себи. За време студија јавили су ми се први симптоми као што је страх од несвестице, па сам ја кренула да избегавам одређена места, градски превоз, за почетак. Страх се временом ширио, до најозбиљнијег момента када сам остала сама у кући и суочавала се са агорафобијом. Нисам сугурна да сам ја у том тренутку умела наменски да потиснем проблем, покушавала сам да га сакријем осмехом који одаје утисак да је са мном све у реду, док сам наравно у себи осећала све могуће симптоме који су се видели споља, у смислу да подрхтавам, да ми се зноје дланови и да пребледим.
Из данашње перспективе, као неко ко је превазишао агорафобију, како би описала најгори сценарио у тој вишегодишњој борби са проблемом?
Kад одзумирам ситуацију схватам да је све ишло од мисли, јер анксиозност и напади панике не долазе ниоткуда док шетамо улицом из чиста мира. Ми производимо страх и панику јер смо поверали тој мисли и анализирали је дуго. Kада имамо осећај да ће нешто лоше да се деси, нама се грче мишићи, кратко дишемо, презнојавамо се и имамо утисак да ћемо сваког тренутка пасти у несвест. Нисам била свесна тада да је све због мисли. Најгори осећај и сценарио је моменат изласка из куће, где се ја спремим и одлучно кренем ка вратима и кад се приближим мени се такав напад панике деси да се трчећи вратим назад и седнем код врата, када ми се јаве телесни симптоми и осећај да ћу умрети. Тај напад прође у року од петнаест минута, те мени буде боље јер сам остала на сигурном, иако сам била сама код куће и иза врата није било реалне опасности.
Твоја борба са анксиозношћу подстакла те је да помогнеш људима и оснујеш удружење „Анксиозни оптимиста“. Kоји је кључ ове одлуке?
Kада је мени била потребна помоћ око анксиозности (осим информација страних удружења), пет година уназад, тада се није толико ни причало о томе, а у мом селу су депресију повезивали са тим и лудилом, тако и ја нисам имала представу о себи. И сада је стигматизовано, али се ради на томе, а тек пре неколико година. Било је момената безвољности кад немаш вољу ни за чим и најпре сам била фокусирана на анксиозност , не на циљ и превише јој давала значаја и обраћала пажњу на симтоме док нисам одлучила да пређем препреке. Ја сам одувек била оптимиста и нисам се предала, већ сам тражила решења. Добро је што је тај оптимиста превладао и после доста година и на мало на тежи начин, могу рећи да сам успела да превазиђем проблем. Анксиозност је како ја волим да кажем - мост који повезује его са душом, ако је его оно чега смо ми свесни, онда је душа оно чега ми нисмо свесни и та наша душа тражи да буде откривена. Ја сам свој таленат отркила на крају, то је мени рад са људима и помагање људима да дођу до њиховог бољег стања и радити на њиховом личном развоју, то је сад негде мој пут у удружењу „Анксиозни оптимиста“. Наставила сам да учим и да се усавршавам, школујем, да бих данас професионално могла и као коуч и као осн ивачица удружењу „Анксиозни оптимиста“ да помажем другима у суочавању са проблемом. Сада више ни не сматрам да радим, мени је све то љубав.
Kолико је у адолесценцији важно обратити се стручњацима за ментално здравље?
У развојном добу се често доводи у питање самопоуздање и данас је ваљда мало и модерно рећи анксиозан сам, па и кад имамо трему кажемо ја сам анксиозан. Али анксиозност није нужно негативна. Kада се рецимо упознајемо са неким, наравно да ће се јавити трема и стручна особа може да објасни тинејџеру да рецимо сусрет са новом особом наравно да ће створити одређену дозу неке узбуђености позитивне, можда и неког страха како ће се представити, али да то окрене у своју корист. Мислим да анксиозност у тим годинама може да буде тренутно стање ако адолесценти крену на време да раде на својим страховима како их не би блокирали, зато што страх јесте заразан и ако то не оде дубље, стварно је лакше да се превазиђе, а ту велику улогу играју родитељи. Разговори највише могу да помогну и када би свако имао по једну особу са којом ће разговарати, та општа и ментална хигијена би начинила да све буде боље. Постоје разне технике и алати који ће им пружити објективнију слику о проблему и његовом превазилажењу.
Kада ти се јављају млади особе, шта најчешће наводе као проблем који утиче на стварање социјалне анксиозности и који би био твој савет у превазилажењу тог осећаја угрожености од социјалне околине?
Млађа деца се обично јављају поводом социјалне фобије, имају проблем при првом контакту, често се дешава да су у питању заљубљивања, имају одређену дозу страха, немају самопоуздања. У овој пандемији последњих годину и по дана дешава се да су деца почела да се плаше за свој живот, живот блислих особа, јављају се због социјалне анскиозности. Све чешће имају страх од осуде и мишљења других, значи да се мора радити на њиховом самопоуздању како би прихватили себе, јер никад из стања незадовољства директно не могу ући у стање задовољства. Анксиозност им може бити пријатељ при откривању себе, тог дела који тражи да буде откривен. Мој пример је да сам ону анксиозност која ме паралише успела да отклоним из живота, да је пустим, нисам везана, а ону која ме мотивише сам ипак оставила и то је јако важно.
Која је твојe охрабрење и порука особама које се боре са страхом и анкиозношћу?
Страхови и анксиозност не пролазе сами од себе, то је процес и не постоји магично решење, пилула и чаробни штапић. Страх као страх, најлакше ми је објаснити га на примеру паука. Ок је Док га ја не држим у својој руци, док ми он слободно не шета, али кад тад ћу доћи у ситуацију да морам и могу да га држим на длану. Људи често трагају за узроцима, зашто се плаше. На примеру паука, сама информација зашто сам ја почела да се плашим паука ми неће помоћи да превазиђем тај страх а може да ми помогне да не дођем у ту фазу да поново почнем да се плашим. Само сагледавање страхова је кључ. Код анксиозних особа је често изражен тај отпор који не да да дође до промене и неко ко се плаши паука и стави паука на длан, у првих пар секудни он ће имати огромну жељу да га истресе и осећа све симптоме и сензације, али ако издржи тај први период, касније ће моћи и да га погледа. Наш мозак је често отпор који мисли да ако довољно брине, да ће избећи да се лоше ствари догоде. На примеру паука мозак добија информацију да се ништа страшно неће догодити, страх се смањује. Иако се некада толико вежемо за страхове и анксиозност, као да су нам нека сигурност, важно је да се не дамо свом отпору, већ да радимо на прихватању проблема и превазилажењу.
Колико је теби помогла реченица „Шта би урадила мала Данијела која се не боји ничега“ и заправо то окретање себи и унутрашњем свету?
Најтеже је наћи мотивацију изнутра, пробудити ту мотивацију у себи. Мене анксиозност тера да будем боља. Ја знам да се ја данас трудим да будем бољи човек него јуче, мени је то сасвим довољно да знам - ја сам добро и да ће све бити добро. У тренуцима када би ми се јавио анксиозни напад, та реченица „Шта би урадила мала Данијела која се не боји ничега“ми је помагала, када ми се јављао рецимо отпор да изађем напоље, да одем у продавницу. Нисам се дала отпору, већ сам скретала супротно свом нагону. И онда нема тих немира, већ мира у души. Нажалост млади данас имају тај проблем где се не окрећу себи, већ том другом свету, који је нереалан, тим друштвеним мрежама, где је пуно шминке, где су погрешни идеали и идоли, а где се налази то дете, ко је то дете у причи, где је тај његов свет ако се угледа на погрешне људе? Ми морамо да научимо да пливамо у овом свету, јер овде живимо.
Која би била порука данашњег Анксиозног оптимисте малој Данијели која се бојала анксиозности?
Сада бих јој рекла сигурно, Данијела, немој да бринеш, бићеш добро. Морала си тако да се осећаш и да прођеш ту анксиозност да би знала за неки други тамо период како да помогнеш другима, пружи ми руку, ја ћу да те водим кроз читав тај процес. Рекла бих јој наравно да воли себе и да се не плаши да буде оно што јесте и рекла бих да перфектно не постоји и да је несавршена акција боља него савршени план без акције. И исто што данас говорим људима, некада морамо да паднемо са велике висине падобраном, па да у паду смислимо како да док падамо створимо тај падобран. Да елиминише „шта ако“, јер нас управо то „шта ако“ тера да не радимо ништа, да не покренемо себе. Анксиозност нас тера да живимо у садашњем времену и да се мало препустимо. Она нас учи. Ја сам пуно тога научила захваљујући томе што сам ју је имала. И ја сам је оставила у некој мери. Ми морамо и ту да нађемо баланс. Ми не можемо да живимо без анскиозности потпуно.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Драгана Кокодрило
На ову тему можете послушати подкаст епизоду "ПОДВЕсТи", ауторке Анђеле Андријевић у оквиру Фабрике креативности. а која је настала у склопу пројекта Local Media and Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, који су подржали The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, а спроводи Независно друштво новинара Војводине.
