Студенткиње Филозофског факултета у Новом Саду Јелена Мирић, Јована Мрдаљ, Милица Секулић, Дајана Јанков и Сузана Матић, путем конкурса „Шта нам тешко“ покренуле су „Женску иницијативу“ и тим одважним и храбрим потезом Филозофски факултет у Новом Саду начиниле првом образовном установом у Србији са бесплатним улошцима у тоалетима.
"Менструацију прате стигма и ћутање" - Јелена Мирић
О нормализацији менструације се ретко прича, више се шапуће, хигијенски уложак се сакрива и подводи под „стидну зону“, а менструално сиромаштво је стигматизовано и прикривено у фолију. Недовољна информисаност о овој теми и лоше менструално здравље не повлачи за собом само друштвене и физичке потешкоће, него је последично и по ментално здравље жена. Примери добре праксе када је у питању увођење бесплатних хигијенсих средстава у школе јесу Нови Зеланд, Шкотска и Шведска. У Србији порез на хигијенске улошке и тампоне износи више од 20 одсто, а на годишњем нивоу трошкови износе око 4000 динара за исте потребе.
Овај пројекат који је подржан у оквиру програма „Млади су закон 2021.“ и од стране Министарства омладине и спорта РС, био је почетни чин активисткиња и оснивачица „Женске иницијативе“ у рушењу стигме и табуа када је у питању менструација. Целокупном процесу претходила је анкета о информисаности студенктиња о менструацији, потрошњи, одржавању менструалне хигијене. Пројекат је оснажио и подржао и Фестивал менталног здравља чији је фокус ове године био на грађењу сигурног простора како за ментално, тако и за сексуално здравље, као и Омладински савез удружења „Нови Сад омладинска престоница Европе – ОПЕНС“, те се у свим тоалетима културне станице „Лиман“ од октобра налазе кутије са бесплатним хигијенским улошцима.
Јована Мрдаљ је активисткиња и студенткиња четврте године студија српске књижевности и језика. Пише прозу и критику, а у Женској иницијативи осетила је слободу изражавања помоћу које жели да утиче на табу теме у друштву. Милица Секулић је активисткиња и студенткиња четврте године Социологије. Посвећена је социолошким истраживањима, али своја интересовања највише усмерава ка омладинском раду и омладинској политици. Јелена Мирић је активисткиња и студенткиња Мастер студија Комуникологија. Како саговорница објашњава за Омладинске новине, пут активизма отворио се за време студија. Тренутно је запослена у ОПЕНС-у, где заједно са својим маркетинг тимом креира садржаје за младе. У слободно време воли да путује, излази из зоне комфора и помаже унапређењу локалне заједнице.
За представнице „Женске иницијативе“ , како истиче наша саговорница Јелена Мирић, ово није једнократни пројекат где њихове улоге престају остваривањем првобитног циља, већ да се наставља њихова борба о подизању свести о женским приоритетним темама у друштву и потребама жена, са надом да ће њихов пример допрети до свести и у другим установама и организацијма и да ће се временом на листи неопорезивих производа наћи управо хигијенски улошци и ружичасти производи. Активисткиња Јелена Мирић истиче да велику захвалност дугују Удружењу грађана „Слобода нема цену“ на челу са Добрилом Марковић, која оснажује овај подвиг младих студенткиња и учествује у заједничким пројектима који за циљ имају стављање у фокус тема које су „горуће“ а окарактерисане као табу, а то су поред менструалног сиромаштва и родна равноправност, насиље над женама, превенција суицида, борба против трговине људима, ментално здравље младих.
Како сте се охрабриле да покренете најпре тему - менструално сиромаштво која се гура под тепих и реализујете замисао да се обезбеде хигијенски улошци који би требали да се сврстају под основне потребе сваке жене а не стидну зону?
Идеја је кренула из потребе и интересовања наших колегиница за саму тему, када смо се окупиле и осмислиле план како и на који начин желимо да ову „табу тему“ покренемо у друштву. Први корак нам је било креирање анкете, након самог узорка од 1500 испитаника, наша идеја је уз финансијсу подршку Покрета горана Војводине и конкурса Шта нам тешко, те подршку Филозофског факултета, угледала светло дана и заживела на нашем матичком факултету.
Какви су коментари и реакције на овакав вид пуштања у етар „женске револуције“ и са којим потешкоћама сте се суочавале на том путу ка остваривању почетног циља?
Не бих желела да кажем да нисмо имале препрека, јер је позитиван ефекат сама идеја доживела и од стране мушког и женског пола на нашем факултету, као и саме управе деканата и факултета. Драго нам је да је наш Универзитет широких схватања и да умеју да препознају квалитетне идеје које желимо да заживе не само за време нашим академских генерација, него и свих будућих. Једном приликом је наша колегиница из иницијативе Јована рекла Како је ово година женске револуције, морам да признам да сам сагласна са њом, али дакако да се борба наставља, јер су ово само почеци.
У Културном центру (16. нобембра) одиграна је представа „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ у изведби Драмске секције Филозофског факултета у Новом Саду. Како сте дошле на идеју да улазница буде донација у виду хигијенских уложака и како сте задовољне одзивом на овај подвиг?
Често волим да кажем да имам ту неку „срећу“ да сам увек окружена квалитетним људима који су изврсни у сферама којима се баве. Тако и овог пута, направили смо сарадњу са Драмском секцијом нашег факултета, на чијем на челу Нина Стокић, те са самим глумцима попут Зорана Кнежевића, Емилије Поповић, Данила Јадранског, Јована Ковачева и осталих глумаца ове сјајне екипе. Самим тим што су ово наше колеге са факултета, и да је њихов одговор на наш позив био позитиван, ми смо већ добиле велики ветар у леђа да наставим даље са самом реализацијом. Сама идеја за хигијенске улошке уместо улазница потекла је у разговору са Добрилом Марковић, која нам од самог почетка пружа несебичну подршку кроз досадашње стечено искуство на оваквим и сличним пољима. Кроз ову акцију успели смо да прикупимо око 85 паковања хигијенских уложака, самим тим обезбедили смо и продужили нашу акцију за два месеца попуњавања самих кутија.
Колико је ова иницијатива према твом мишљењу одјекнула у свести, има ли помака и каква су ваша очекивања, да ли ће заживети ваш пример и у осталим образовним установама?
Желимо да верујемо, да ће ова идеја бити део свих Универзитета у нашој земљи и то већ у наредном периоду, да не кажем академској години. Сама помисао да су скоро сви локални и национални медији писали о нама, даје нам довољан фидбек да је јавност „гладна оваквих тема“ и треба да причамо о овоме. Овим путем, желела бих да се захвалим свим представницима медија који су нашу тему уврстили у њихово свакодневно извештавање. Медији су моћ, и то не смемо да заборавимо.
Какав је твој став према „ружичастом порезу“?
У многим заједницама, менструација се још увек сматра табуом, а менструално сиромаштво које подразумева да девојке и жене са ниским примањима (што се посебно одражава на студенткиње) не могу да приуште производе који се користе током менструације, је тема о којој тек почињемо да причамо. Са друге стране чињеница је да половина популације на месечном нивоу пролази кроз менструални циклус и приступ улошцима и тампонима никако није луксуз, већ потреба, што значи да о овоме итекако треба да причамо. Просечно, жена ће прву менструацију добити с дванаест година, када уђе у пубертет и, уз прекиде који могу бити изазвани трудноћом, дојењем или неким здравственим проблемом, менструацију ће имати сваког месеца до уласка у менопаузу до које долази између 45 и 55 године живота. Угрубо речено, просечна жена ће менструацију имати између 35 и 45 година свог живота. Ако просечна менструација траје шест дана, жена ће укупно крварити 2.736 дана, или изражено у годинама, око седам и по година. У Србији жене морају годишње на основне „женске ствари“ да издвоје најмање 4.000 динара, а порез на ове производе је 20 одсто, што је више него, на пример, за дневне новине. И док кондоме можемо да добијемо бесплатно, за менструацију која прати жену скоро током целог живота и даље нема бесплатних хигијенских производа, а менструацију прате стигма и ћутање.
"Нико нема права да нам одузима право на слободу и избор!" - Јелена Мирић
У оквиру овогодишњег Фестивала менталног здравља, Женска иницијатива дала је свој допринос, а ти си учесвовала у трибини „Родно засновано насиље и млади“ на Међународни дан борбе против насиља над женама (25. новембар). На који начин деловати како би се жене охрабриле да отворено говоре, да би се чуо њихов вапај, унапредило њихово ментално и физичко здравље и градила будућност без насиља?
За почетак одлазак на такве врсте трибина и отворених разговора, да освестимо кроз слушање других саговорница како и на који начин можемо да помогнемо особама које се налазе у сличним проблемима, а свакако пре свега и да освестимо да ли смо можда и ми део једног од зачараних кругова „насиља“. Генерално сматрам да смо као земља, као нација на добром путу да побољшамо положај жена и девојака на виши ниво, али не можемо саме. Потребне су подршке и иницијативе са свих страна. Када гледам из угла једне младе особе, која је тек „загребала“ на деловање ових важних тема, рекла бих да је ово будућност и константна борба сваке девојке. Имамо капацитете, имамо жељу за променом, па хајде да се присетимо да је половина само нашег Универзитета женског пола, девојке које желе да раде на свом формалном и неформалном образовању, а уз овакве идеје и трибине могу само да буду још гласније и да се њихов глас чује. Нико, али нико нема права да нам одузима право на слободу и избор, без обзира на пол.
Једно од питања које је покривено овом трибином је и поимање појма насиља међу младим генерацијама. Колико су заправо млади упознати са родно заснованим насиљем?
Лично бих рекла мало, веома мало. Сви се увек водимо паролом „то се дешава тамо некоме другом“, не, то се дешава у нашем „дворишту“, на нашем Универзитету, у нашим студентским домовима, мензама и сличним студентским местима, зато је важно да свако насиље приметимо и пријавимо, без обзира да ли нам се „чини безазленим или не“. Ако желимо и шире да сагледамо све, прича нас наводи на тему сексуалног образовања и још једну табу тему о нашем друштву о којој се не прича, али која свакако има последице ако се игнорише. У последице можемо свакако убрајати утицај на здравље девојака и жена, како физичко тако и ментално, сексуално насиље, дискриминацију на радном месту, ширење опасних митова попут оних да се не може затруднети током менструације, па до рака грлића материце где је Србија пета у Европи по обољевању и смртности.
Пијар менаджерка си ОПЕНС-а. Које све активности покрива ова твоја улога у организацији и на коју акцију омогућену младима си посебно поносна?
Прво сам много поносна што је Омладински центар ОПЕНС кренуо нашим путем и поставио кутије са хигијенским улошцима у свој објекат. Поносна сам на сваку активност, како едукативног, тако и забавног карактера. ОПЕНС заиста пружа много могућности за младе, чак и ми који смо унутар тима, сваки дан нешто учимо, унапређујемо себе и своје колеге, ослушкујемо потребе младих, бавимо се табу темама, менталним здрављем код младих, имамо и програме за средњошколце, уносимо једну палету боја међу младе, и охрабрујемо их, да буду оно што желе, а пре свега да буду питани за важна питања у друштву.
Која би била твоја порука младима која би их охрабрила да се њихов глас чује и да се охрабре да буду покретачи промена и доносиоци одлука?
Будите храбри, верујте у своје идеје, понекад мало и превише укључите машту, будите свесни да сте ви будући носиоци друштва, без обзира да ли студирате или сте изабрали неки други пут. Можете, много тога можете када креирате конкретан план са конкретним циљевима. Не будите стидљиви у делењу вашег знања и искуства, Нови Сад и остале локалне заједнице чекају на вас. И будите спремни да ризикујете, модификујете и прилагодите идеје, али држите у себи ту нит због које сте кренули.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Владимир Величковић
