Позоришна уметност потиче још из Античке Грчке, а своје истакнуто место у друштву и уметности има и данас. Овај вид уметности имао је свој карактеристичан развој и свој различити значај у различитим периодима и епохама. Позориште је одувек било место где кроз приказ различитих људских судбина учимо и сазнајемо нешто ново.
При спомену позоришта свима на памет пада грађевина у којој се одржавају представе и окупљају неки карактеристични, неки би рекли и чудни људи, као што су глумци. За свакога овај појам има индивидуално значење, а и кроз разне периоде развоја људског друштва позориште је имало различити значај. У Античкој Грчкој позориште је било место где су се, поред скупштина, одржавале централне друштвене активности. Народ се ту окупљао како би био део друштвеног живота, а и како би научио нешто ново. Управо је овде, у колевци позоришта, оно и задобило функцију поучавања и пробуђивања људи. Од тада, па све до данас уз размену епоха друштвеног развоја и епоха уметности, позориште је сачувало свој значај у друштву и задобијало многобројне функције, од којих је основна остала она почетна, а то је поучавање људи.
ПОЧЕТАК ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ
Позоришна уметност је настала у петом веку пре нове ере. Настала је као део манифестације Дионисијевих свечаности у кружним театрима где су се одржавале скупштине, верски ритуали. У том периоду позориште је била друштвена активност која је представљала почаст за оне који у њој учествују. Основне врсте драмске уметности које су у то време биле заступљене, јесу комедија, сатира и трагедија. Најзначајнија од свих била је трагедија у којој су Стари Грци оставили значајне трагове.
Како се позориште одржавало на Дионијевим свечаностима, то је оно имало један значајан друштвени карактер. Поред глумаца, на сцени је био хор који је певао о грчким херојима, а значајан део изведбе је био и на сатирама који су носили огртач од јареће коже који се звао трагос. Они су имали улогу да уведу гледаоце у причу и да коментаришу догађаје. По њиховом називу и по називу њиховог огртача, сатира и трагедија су добиле име. Улога хора је била да употпуни изведбу песмом о грчким херојима и да се креће по сцени, отуда је и погодавао кружан облик позоришта. Најзначајнији писци из тог периода били су Есхил и Софокле, а један од значајних глумаца који се памти је Теодот. Можда је и најчувеније име тог период је Аристотел који је у свом делу ,,Поетика" дефинисао појам катарзе као вид духовног просвећења који се дешава публици након одгледане представе. Катарза је требало да пробуди осећања гледалаца и да их поучи. Све ово говори да је позориште у Старој Грчки представљало вид друштвене активности која је имала за циљ да забави људе, да им пружи осећај да су део заједнице, али и да их поучи.
Након овога, позоришна уметност је наставила пут свог развоја кроз епохе уметности које су се смењивале. Још један од кључних тренутака у историји ове уметности је период елизабетанског позоришта и настанка ,,Глоуб театра". Ово је епоха у којој је своје стваралаштво започео највећи драматург свих времена, Шекспир. Овај театар је био високоугласто здање са галеријама и ложама, а у централном делу без крова. На дан представе вијорила се застава како би грађанство било обавештено о њој. И у овом периоду позориште је представљало место где се окупљало грађанство. Међутим, у периоду средњег века неминовно је да правила нису била иста као што су данас. Док данас одлазак у позориште подразумева поштовање реда и пристојно понашање, у то доба у току представе били су могући коментари публике, упадице, а и сама представа је могла бити прекинута уколико публика надгласа глумце чије им се извођење не свиђа. Ипак, не треба занемарити значајност овог позоришта и овог историјског тренутка у коме је стварао Шекспир. Овај период је поставио основ за развој позоришта какво данас познајемо, а и изнедрио представе које су свевремене.
ПОЗОРИШТЕ КОД НАС
У нашој земљи позориште почиње да се развија радом Јоакима Вујића који се сматра оцем српског театра. Његов рад је допринео томе да се отвори прво српско позориште ,,Књажевско-српски театар" 1835. године. Он је иза себе оставио доста драмских дела као што су: ,,Негри", ,,Жертва смерти", ,,Сибињска шума", ,,Набрежноје право", ,,Шпањоли у Перујивији". У његову част, сваког октобра одржава се Јоаким фест који окупља глумачке екипе из Србије и региона. Пре пар година, у његову част изведена је представа по његовом тексту ,,Негри" која је премијерно извођена на Јоаким фесту.
Убрзо након тога, Јован Стерија Поповић, својим залагањем заједно са Атанасијем Николићем, успева да издејствује отварање Театра на Ђумровику, првог позоришта у Београду. Једна од представа која је у то време извођена, а коју је написао Јован Стерија Поповић, јесте ,,Женидба и удадба". Након тога је основано Српско народно позориште у Новом Саду, које је било резултат одржавања школских представа, од којих је најпознатија ,,Траедокомедија" коју је режирао Емануел Козачински.
У развоју домаћег позоришта значајан је крај 19. и почетак 20. века, а нарочито перио од 1900. до 1902. године када је управник Народног позоришта био Бранислав Нушић. Он је окупио стручњаке око себе и радио на развијању савременог продуцентског позоришта. Поред тога, Бранислав Нушић је оставио многобројна драмска дела која се и дан- данас изводе, а нека од њих су ,,Госпођа министарка", ,,Народни посланик", ,,Тако је морало бити", ,,Општинско дете", ,,Сумњива лица".
Позориште у нашој земљи се спорије развијало услед друштвених околности, дугог периода окупације отоманске империје. Међутим, позориште је код нас је доживело свој постепени развој и, као и свуда, окупљало људе у оквиру културолошких друштвених активности. О томе сведочи податак да су позориште посећивали кнез Милош Обреновић, а и краљ Милан Обреновић.
ЗНАЧАЈ ПОЗОРИШТА
Позориште је од свог настанка до данас имало функцију спајања људи, развијања друштвеног живота, а све то кроз забаву и кроз поучавање. Свака представа има неку своју поуку и неки свој мотив. Сам изглед сцене и костима глумаца преноси неко значење. Из тог разлога позориште, поред утицаја на нашу друштвену сверу, утиче и на нашу духовну сверу, просвећујући нас, будећи у нама разна питања и поучавајући нас.
Позориште је приказ друштва у малом. И поред тога, оно је окупљач људи разних профила и категорија на једном месту. Познато је и да се сматра образованим и културним онај који посећује позориште. Међутим, смисао уметности и позоришта не лежи у томе, оно лежи у непрекидној обнови прича о животу и стварању емоција из ништавила људског постојања, као и у пробуђивању катарзе којом се позориште и представе које су у њему изведене вечно насељавају у људској души.
Текст и фото: Александра Секулић
