- Борхес је значајна личност латиноамеричке књижевности. Он јој је допринео својим књижевним делима којих има, како прозних, тако и поетских, а и преводом неких дела на шпански попут превода дела ,,Срећни принц’’, познатог књижевника Оскара Вајлда. Борхес се највише остварио писањем кратких прича које су прожете фантастиком и скривеним смислом.
извор: hiperboreja.blogspot.com
Хорхе Луис Борхес представља занимљиву књижевну личност која је својом мистичношћу, интелигенцијом и једноставношћу јдопринела настанку можда и најбољих кратких прича у историји књижевности. Борхесов стил је карактеристичан, аутентичан. Своје приче градио је на једноставним језичким изразима, остављајући иза сваке речи и реченице скривени смисао. Занимљив је податак да је Борхес своје приче писао диктирајући, с обзиром на то да је био слеп. Аутентичан је и по својој животној причи, а не само по свом стилу. Оно што додатно краси Борхесов стил је то што је у већини прича радња једнолична, обичајена, а крај приче доноси преокрет и открива дубоки филозофски смисао дела.
О БОРХЕСУ
Борхес је рођен 1899. године у Аргентини, али је свој животни век провео живећи у разним градовима Европе и Америке, следећи судбину своје породице која је била различитог порекла. Своје прве образовне кораке остварио је учећи од својих родитеља, као и читајући књиге из библиотеке богатог фонда коју му је оставила његова бака.
Борхес је писао поезију и њоме се бавио константно током читавог живота. Прве стихове је посветио Октобарској револуцији, али их никада није објавио. У писању поезије највише је био инспирисан модерном и симболизмом. Поред поезије писао је есеје, књижевне критике, сценарије. Међутим, своје остварење је доживео кроз писање кратких прича. Овај књижевник је био препознат и по својој политичкој активности, најпре као присталица аргентинског председника Иполита, а касније као противник политичких струја попут нацизма и антисемитизма.
Занимљив податак из биографије овог писца је то да је био слеп. Ова чињеница га није омела у његовом књижевном раду. Његов први лични секретар који му је помагао тиме што је записивао све што он издиктира, била је његова мајка. Након тога, то је била његова прва супруга и другарица из детињства, Елса Миљан. Како овај брак није био дугог века и трајао је свега три године, његова мајка се опет нашла као његов помоћник у животу и књижевном послеништву. Након мајчине смрти, његова помоћница, секретар и сапутница постаје Марија Комада чији су чланови породице, попут Борхесове породице, били разноликог порекла.
извор: poezijasustine. rs
ЧЕКАЊЕ
Кратка прича ,,Чекање’’ је најпознатија кратка прича овог аутора. Овом приповетком је писац желео да опише душевно стање човека који бежи од опасности која га прати, али који поред тога, ту опасност оличену у сусрету са непријатељем чека. Акценат се ставља на суштини приче, на њеном значењу. Време у коме се одвија радња је непознато, а место представља нека улица североисточног предграђа чиме ова прича задобија универзални карактер.
Ова прича прати јунака који жели да се сакрије и иде у непознати пансион у неком неодређеном месту. Не знамо за име овог јунака, али знамо име његовог непријатеља кога се плаши и од кога покушава да се сакрије, зато што се управо тим именом представља у пансиону. То је име Виљари. Коришћење овог имена је његова прва грешка, а друга грешка је давање страног новчића таксисти. Тим потезима скренуо је пажњу на себе која је већ била усмерена према њему, утолико више што је странац.
Читава ова прича прожета је страхом овог јунака, његовом осамом и бегом од људи како не би био откривен и његов непријатељ не би дошао до њега. Једини близак контакт он остварује са псом са којим може слободно да говори пар речи свог матерњег језика. Кроз целу причу присутан је мотив ,,Божанствене комедије’’ Дантеа Алигијерија коју главни јунак стално чита и задржава се на делу који говори о Руиђију који одлази у пакао јер је издао пријатеља. То нас наводи на закључак да се главни јунак приче крије од пријатеља којег је издао. Његова опседнутост Виљаријем, његовим непријатељем, резултира сталним претраживањем у читуљама име његовог непријатеља и сталним сањањем како на крају он сам убија Виљарија. На крају, радња приче кулминира остваривањем снова главног јунака, али није он тај који убија Виљарија, већ су Виљаријеви људи ти који га проналазе и убијају, пробудивши га из сна.
Наизглед једнолична, уобијена радња прожета мистиком која краси и главног јунака, крије у себи дубоки смисао. Тај смисао огледа се у томе да свакога стигне казна за његове поступке. Наравно, ту је и порука да све оно од чега бежимо на крају нас стигне, чак се и неки од највећих страхова који читаво биће обузму, на крају и остваре.
извор: opusteno.rs
АЛЕФ
Овом кратком причом може се уочити основ Борхесовог стила и основна питања која красе његово стваралаштво. Као и свака кратка прича овог аутора, оставља нам широки спектар тумачења и одликује се мистицизмом и надреалношћу. Овом кратком причом Борхес нам говори о вечности и човековом односу према њој. Главни мотив приче је Алеф.
У првом делу ове приче, писац говори у првом лицу, а има за циљ да похвалама крунише Беатрис која је умрла, а из тог разлога је остала неостварена љубав између Беатрис и Даниерија. Заправо, писац у првом делу наизменично мења имена како би идентификовао себе са главним јунаком приче који је и у овој причи неодређен. Он каже: ,,Ја, Беатрис, Беатрис Елена, заувек изгубљена Беатрис, то сам ја, ја Борхес." Овим Борхес жели да поистовети свакога човека са радњом приче, па и са собом у тачки која сабира прошлост, садашњост и будућност. Та тачка се зове Алеф.
Други део приче се претвара у својеврстан имагинаран интелектуалан сукоб између Даниерија и самог писца. Њихов сукоб се заснива на уметничком сукобу, где Борхес књижевно оспорава Данијерија и његов рад. Други део њиховог сукоба односи се на Борхесовом исмејавању Данијерија као љубавника. У тој тачки се јавља трећа слика Алефа који је открио да постоји тачка у којој се све сакупља и сабира. Каснија слика у Данијериовом подруму описује Борхесове мисли о Алефу кроз слике из његовог и Беатрисиног живота, што утиче на то да се писац нађе у ништавилу.
Управо читав опус ове кратке приче односи се на суштину вечности и постојању тачке у којој се све сакупља и сабира прошлост, садашњост и будућност. Та тачка је универзум, али та тачка је и Алеф. Ово дело покушава да пренесе поруку да је сваки човек упорно опседнут темом вечности и да се у њој губи и са њом не може да се суочи. Ова прича оставља могућност широког тумачења и разумевања. Може се рећи да је ово чак прича о човековом суочавању са умирањем, јер се на крају писац пита да ли постоји Алеф и да све види у црти на Беатрисином лицу, која за њега представља трагично изгубљену љубав.
МАЈСТОР КРАТКИХ ПРИЧА
Борхес је оставио многобројне кратке приче иза себе попут ,,Dreamtigers", ,,Покривена огледала", ,,Нокти", ,,Захир", ,,Прецизност науке", ,,Кружне рушевине". Једна од најпознатијих његових збирки кратких прича, јесте збирка ,,Маштарије".
Борхес кроз свој препознатљив стил, несвакидашње или уобичајене обичаје покушава да пренесе на нас своја интелектуална и дубока размишљања о животу. Овај писац нас на један једноставан и кратак начин уводи у сасвим логичне филозофске закључке и дотиче наше душе и наша осећања. Управо по таквом свом стилу Борхес је остао препознатљиво интелектуално биће, а тиме и писац препознатљивог стила.
Александра Секулић
