Тамара Алексић о свом позиву, улогама, искуствима са снимања филмских остварења за домаће и америчко тржиште, о позоришту и синхронизацији дугометражних и анимираних филмова...
Тамара Алексић, филмска и позоришна глумица, рођена је 1992. године у Београду. Ћерка је монтажера Горана Алексића и новинарке Тање Петернек Алексић. Своју прву улогу је остварила 2012. године у филму Здравка Шотре ,,Шешир професора Косте Вујића" где је тумачила фиктиван лик Мирјане Маринковић. Глуму је дипломирала 2015. године на Факултету драмских уметности у класи Драгана Петровића. Прославила се 2016. године кад је тумачила лик Ленке Дунђерски у филму ,,Santa Maria della Salute" . Игра у позоришту Мадленијанум, Београдском драмском позоришту и Позоришту Пуж. Бави се и синхронизацијом цртаних филмова у студију Ливада Београд.
Када си употпуности била сигурна да ће твој животни позив бити глума. Како је дошло до такве одлуке?
Сада се више ни не сећам. (хахахаха) Љубав према глуми ми је пелцовала Слободанка Цаца Алексић, још кад сам кренула са шест година у хор позоришта Пуж. Нестварна жена, шеф и редитељ. Захваљујући њој сам схватила да су позориште и стварање уметности заједнички чин, саздан из љубави, а да су највећи непријатељи уметности сујета и похлепа.
Колико ти је била олакшање, односно, отежавајућа околност, на путу до самоостварења, чињеница да имаш успешне и познате родитеље?
Чињеница јесте да имам успешне родитеље, јер су заиста успешни у родитељству. Успели су да одгаје две ћерке које су, пре свега, своје, самосвесне, јаке, искрене, среће и одрасле у кући пуној љубави. Мало ли је?
Своју прву улогу остварила си у филму „Шешир професора Косте Вујића“, где си тумачила фиктиван лик Мирјане Маринковић. Како су се одвијале припреме за ову улогу? Чији савети и подршка су ти највише значили приликом рада на овом филмском остварењу?
Подршка Здравка Шотре, пре свега ми је много значила. Ипак је он указао поверење једној клинки од деветнаест - двадесет година која је тек уписала Факултет драмских уметности. Само је он знао зашто је на кастингу изабрао баш мене; и само је он знао шта жели од Мирјане. Имала сам много среће да сам радила са таквом екипом, па је ту увек било и савета и подршке: од младе глумачке екипе познатих дечака професора Вујића до самог Вујића тј. Александра Берчека.
У серији „Santa Maria della Salute“ тумачила си улогу Ленке Дунђерски, велике и забрањене љубави песника Лазе Костића. Ова љубавна прича је готово свима позната. Да ли се твој став о њој у односу на првобитно мишљење променио откако си „ушла у ципеле“ ове младе жене?
Не знам шта би се ту мењало... Што год сам више читала о њој и истраживала, више се потврђивало моје првобитно мишљење да је то једна жена модернија од времена у коме је живела и од друштвених норми које је поштовала, али не до те границе да изгуби себе...
Улога Ленке те је несумњиво прославила, те су твој рад и таленат крунисани и наградом Царице Теодоре на Филмском фестивалу у Нишу. Шта је био највећи изазов за тебе током припреме ове улоге?
Да ми се свакодневно праве оне фризуре, изнова и изнова хахаахах... Шалу на страну! Мислим да када довољно упознаш лик који тумачиш, нађеш и заједнички језик с том особом, те онда кроз ту добру припрему, посвећеност, знање, промишљање и потребу да је браниш и испричаш њену причу - испливава она сама из тебе.
Бавиш се и синхронизацијом цртаних филмова у студију Ливада Београд. Колико ти причињава задовољство рад на оваквим пројектима који су намењени деци?
Сада већ годинама радим синхронизацију дугометражних играних и анимираних филмова за децу. Та форма бављења глумом, где користиш само једно средство свог глумачког бића ми је доста помогло како за позориште тако и за филм. Посебна је радост личне природе, јер ја баш волим цртаће. То је немистофикована форма уметности која, када не потцењујем своју публику, лако и лепо допре до емоција својих гледалаца...
У филму „Who is my husband“, рађеном за америчко тржиште, тумачила си лик младе Бриџ. Како је дошло до тога да се нађеш на филмском платну поред британске звезде Ејми Натал, али и наших глумаца: Драгана Мићановића и Ање Минт?
Мислим да је то више питање за редитеља и продукцију! (хахах) Једини одговор који ја могу да вам дам је: отишла сам на кастинг и ето, очигледно, добила улогу. (хахахах)
Бриџ је девојка која говори енглески језик са француским акцентом, али поседује украјински менталитет. Како си успела да објединиш све те различитости и колико су биле исцрпне припреме за једну оволико сложену улогу?
Имала сам доброг редитеља, Џонатана Инглиша, са којим је била милина радити и консултовати се. Дивни костими Иване Васић су ме већ усмерили у ком правцу треба да идем. Фантастична екипа и партнери су ми, такође, били од велике помоћи.
Осим поменутих улога, твој рад ниже и многе друге попут Марије Карађорђевић у филму „Александар од Југославије“, Маре у серији „Синђелићи“, Симке у „Јагодићима“ итд... Коју од многобројних улога би издвојила као најдражу?
То је као да вас неко пита које од твоје деце ти је омиљено. (хахахах) Свака улога ме је обликовала, како пословно тако и приватно. Сви ти ликови које сам тумачила у серији, филму, позоришту или синхронизацији су ме научили нешто ново и спремали за даље - за сваку следећу улогу и сваку следећу животну ситуацију. Тако да бих их издвојила све: и дечака кога сам играла у Брехтовом ,,Дечак који каже да - дечак који каже не" и Грејс из ,,Догвила", и Дејзи из ,,Великог Гетсбија", и Ниночку од 6 година из ,,Последњег рока", и улоге у дечијем позоришту и улоге са великог платна.. Све те то чини тобом и обликује да будеш највише ти колико можеш да будеш.
Постоје ли улоге које си одбијала или које си прижељкивала да добијеш, а ниси? Ако постоје, које су то улоге?
Више сам одбијала, него што сам прихватала.
Последњи пут смо имали прилике да те гледамо у филму Гордана Матића „Пуцњи у Марсеју“. Од каквог је значаја, по твом мишљењу, овај филм за српску културу, историју и уметност?
Све што могу да посаветујем је да погледате филм. Много лепше, поетичније, конкретније ће вам показати филм него што бих ја умела да вам кажем. Гордану бескрајно хвала на оваквој једној прилици и оваквом једном делу!
Ако сте пропустили премијеру филма ,,Пуцњи у Марсеју", можете погледати ОВДЕ како је она изгледала.
Драгана Клашња
Фотографије: Slavic Artists Management
