Тајне из живота чувених сликара

Чињенице из живота контроверзних сликара за које сигурно нисте чули...

Фрида Кало

Прва невероватна чињеница о овој чувеној мексичкој сликарки јесте да је много година након рођења променила своја два основна биографска податка. Наиме, Фрида Кало је рођена 6. јула 1907. године као Магдалена Кармен Фриеда Кало Калдерон. Међутим, она се представљала као Фрида Кало и тврдила је да је рођена 7. јула 1910, како би се датум њеног рођења поклопио са почетком Мексичке револуције.
У својој шестој години разболела се од дечије парализе. Трпела је несносне болове, лежећи девет месеци прикована за кревет. Након опоравка као последица болести, једна нога остала јој је краћа и тања од друге, због чега је била предмет подсмеха својих вршњака. Међутим, поносна и пркосна Фрида овај свој недостатак претворила је у предност.
У својој осамнаестој години Фрида је доживела тешку саобраћајну несрећу у судару аутобуса и трамваја. Овог кобног дана била је у друштву свог првог дечка. Нико није веровао да ће преживети, али се њена бунтовна природа опет изборила за живот. Током опоравка лежала је у кревету четири месеца, што је учинило да се њен тадашњи момак потпуно удаљи од ње. Мајка јој је у току опоравка од несреће, како би је спасила од депресије, купила сликарску опрему и тако се буди њена страст за сликањем. Захваљујући добром старом инату, Фрида у својој деветнаестој години поново почиње да хода... Као последице ове несреће имала је 32 операције, а касније током брака с Дијегом Ривером и четири побачаја, након којих више никада није могла да рађа. За живота је патила од тешких болова због којих се одавала алкохолу и дрогама... Ову несрећу Фрида је назвала својом првом животном несрећом...
Другом животном несрећом назвала је Дијега Риверу, свога супруга. Он је препознао њен велики дар и помогао јој је да се развије у врхунску уметницу, али био је само добар ментор, не и добар супруг... Овом браку су се сви противили због, пре свега, велике разлике у годинама, те јој је на венчање дошао само отац. У почетку су имали надимак „Слон и голубица“, а касније „Лепотица и звер“ због интрига које су пратиле њихов брак. Дијего је непрестано варао Фриду. Једном је то учинио чак и с њеном сестром Кристином, када настаје њена слика „Лудо заљубњени“. Ова љубавна веза била је подстицајна за Фриду у уметничком смислу: душевни бол је послужио као инспитација за њена најбоља аутобиографска дела.
Шушкало се да је имала љубавну аферу с Лавом Троцким, руским револуционаром, ког касније убијају Стаљинови агенти у Мексику 1940. године. Да ли је ово била искрена љубав или тек враћање ,,милог за драго" супругу Дијегу, не зна се тачно, али је чињеница да га се после смрти Фрида одриче и постаје стаљиниста/ антиреволуционар. Осим Троцког, упуштала се и у везе са женама, јер су је мужевљеве преваре у потпуности психички и емотивно исцрпеле...
1953. године ампутирана јој је нога због гангрене. Након овога је неколико пута планирала самоубиство. Десет дана пре смрти је, упркос забрани лекара, по великом пљуску са мужем учествовала у уличном протесту. Због тога је пала у кревет и убрзо преминула, 1954. године.

Винсент ван Гог

Винсент се једно време бавио учитељским послом у околним местима Лондона, учећи за проповедника, са жељом да се посвети проповедању јеванђеља међу сиромашнима. Живи усамљенички, често одлази у цркву и преводи делове Библије на различите језике. Студије на Теолошком факултету му нису ишле од руке. Веома тешко је савлађивао теорију, иако је по цео дан и ноћ учио. Грчки језик му је, такође, стварао велике потешкоће. Овај неуспех лоше утиче на његово психичко здравље, те одустаје од Теолошког факултета.
1878. године следи свој проповеднички позив и одлази у Боринаж, белгијску рударску област у близини француске границе. Тамо живи у крајњој беди, посећује болесне и рударима чита Библију. Годину дана касније добија шестомесечну дозволу да буде проповедник. Помаже рударима, забринут за њихове животне услове. Занимање за сиротињу му је отежало продужење уговора. Ипак, неко време остаје да приповеда без прихода. Мада и сам живи у крајњој беди, помаже сиромашнима и болеснима. Пролази кроз дубоку кризу личности која ће одрадити његов будући живот. Својом жртвом коју је подне зарад сиромашних уздигао се и изнад цркве, постајући побожнији од ње саме...
Веома мали број људи имао је прилику да се упозна са личним препискама два велика пријатеља: Винсентом и Полом Гогеном. Винсент И Гоген су имали током живота велике здравствене проблеме, а осим тога и финансијске. Живели су готово увек на рубу егзистенције, што јасно потврђују њихове преписке. Винсент ван Гог у писму написаном у Арлу 1889. свом пријатељу Гогену пише овако: Како било да било, надам се да се ми довољно волимо да бисмо могли још увек, ако устреба, да почнемо испошетка, ако љута невоља нас уметнике без новца поново натера на тако нешто… Драги мој пријатељу, стварати сликарство као што је већ пре нас музика Берлиоза И Вагнера – утешна уметност за ојађене душе… Постоји још само неколико људи који попут Вас и мене осећају! (…) А међу нама ће увек владати пријатељство.”
1872. гонине почиње богата преписка Винсента и његовог брата Теа. У писмо из 1889. Године које шаље из Арла брату Теу Винсент је описао однос са Гогеном на следећи начин: Тај добри Гоген И ја, ми се у душу разумемо, а ако смо помало луди, нека… зар нисмо помало, прилично дубоко И уметници да бисмо се прибрали оним што саопштимо И сликарском четком? (…) Истина је да наше уметничко лудило, мислим свих нас, а не само ја да од њега болујем тако дубоко… да наши противотрови И утехе у раду могу постићи да то надвладамо…Позната је чињеница да је Винсент ван Гог патио од нападе делиријума у епизодама, а нарочито у француском граду Арлу, где су снажни ветрови маестрали утицали на психичко здравље свих становника… У периоду када је живео с Гогеном, његово психичко стање је било веома лоше, те га је у једном од напада делиријума напао ножем.
У другој епизоди оваквог стања одсекао је себи ухо. Говорило се да је овај догађај произвела свађа с Гогеном. Иако су се волели, однос су им обележили сукоби...
Депрсија која је била својствена овом генију поново се вратила 1888. године, те је Винсент потражио помоћ у установи за менталне болести. У болници је провео годину дана. Кроз прозор болнице посматрао је житна поља која су му касније послужила као испирација за серију дела. Овај период је био пун превирања, али и веома плодоносан за сликара. Слика „Перуника“ је настала баш у дворишту болнице.
На изложби у Бриселу 1890. године продата је слика „Црвени виноград“ – једина слика коју је продао за живота. Након изложбе уследио је још један жесток напад делиријума. Након посете брату у Паризу, одлази у Овер, где се настањује у крчми породице Раве. Тео је одабрао Овер за брата јер је у њему живео лекар Гаше, велики љубитељ Винсентове уметности, који је преузео бригу над њим. Породица Раве га је пронашла вече 27. јула у кревету у боловима. Винсент им признаје да је пуцао себи у стомак. 29. јула током ноћи умире. Следећег дана је сахрањен на гробљу у Оверу. На сахрани су присуствовали осим Теа и Гашеа, неколицина пријатеља из Париза, а међу њима и Бернар и Танги.

Салвадор Дали

Дали није био једини Салвадор у породици. Не само што се његов отац звао тако, већ је ово име нисио и његов рођени брат који је преминуо само девет месеци пре него што се уметник родио. Када је имао пет година, родитељи су га одвели на братовљев гроб и рекли му да је он његова реинкарнација. Ово је концепт у који је и сам Дали веровао, називајући свог преминулог брата првом верзијом себе. Старији брат постао је инспирација за дело „Портрет мог мртвог брата” из 1963. године.
Од малих ногу био је бунтовник, а о томе сведочи чињеница да су га два пута избацили из уметничке школе. Таленат младог Далија подстицан је у старту, на чему је посебно инсистирала његова мајка која је преминула када је он имао само шеснаест година. Нажалост, Дали никада није дипломирао. У својој аутобиографији детаљно пише о односу са професорима и ставу према школи. Међутим, избацивање из школе није га успорило у напредовању. Исте године када је избачен путовао је у Париз и упознао свог идола, Пабла Пикаса.
Иако се Салвадор Дали сматра кључном фигуром надреалистичког покрета, многи у групи надреалиста били су комунисти и нису били задовољни његовим симатијама према фашизму. Дали је био фасциниран Хитлером, што је остале надреалисте забрињавало. Једном је рекао: „Често сам сањао о Хитлеру као што су други мушкарци сањали о женама.” Ишао је толико далеко да је портрет нацистичког вође прерушио у пејзаж у свом делу из 1958. године.
Елена Ивановна Диаконова, позната као Гала, била је десет година старија од Далија и удата за надреалистичког песника Пола Елуарда. Далија је упознала 1929. године, ушли су у љубавну везу и она се развела, с тим што је са бившим супругом остала у добрим односима. Гала и Дали венчали су се грађанском церемонијом упркос томе што се његова породица противила браку са старијом женом. Гала је била Далијева муза и менаџер. Говорио је да се о њој бринуо више него о себи, јер би се без ње све завршило.
Салвадор Дали и дизајнер Дизнија, Джон Хенч, заједно су радили на анимираном филму под називом „Дестино”. Дали је створио 22 уљане слике и велики број цртежа које је Хенч касније претворио у анимирани филм. Међутим, осам месеци након тога посао је стао из финансијскох разлога и филм је остао недовршен. Остало је само 15 секунди демо верзије. Али 1999. године рођак Волта Дизнија и дугогодишњи директор Дизни компаније, Рој Е. Дизни, одлучио је да оживи продукциоју „Дестина”. Шестоминутни кратки филм објављен је 2003. године и говори о надреалном путовању балерине кроз пустињиски пејзаж.