Филм Гордана Матића ,,Пуцњи у Марсеју" премијерно је приказан у понедељак, 11. октобра, у Арени Синеплекс, након чега се присутна филмска екипа поклонила публици.
Главне улоге у овој драми, заснованој на аутентичној архивској грађи, понели су: Владимир Алексић, Светозар Цветковић, Тихомир Станић, Тамара Алексић, Марко Марковић, Никола Шурбановић, Страхиња Блажић, Ђорђе Ђоковић…
Матићева узбудљива судска драма о суђењу саучесницима атентатора на краља Александра од Југославије настала на основу аутентичних стенограма са суђења које је започело 1935. у Екс ан Провансу и трајало пет година. Она открива неке до сада непознате детаље о завери и самом убиству, који су се дуго чували под велом државне тајне у појединим земљама. Истовремено, баца и ново светло на читаву атмосферу у Европи пред Други светски рат, који је, како сам филм сугерише, практично почео баш овим атентатом, много раније него што је званична историја означила као почетак.
У овом случају, прво што је било веома захтевно је сама тема којом се филм бави, а потом је и глумачки задатак био прави изазов, јер се радња филма одвија тек у једној судници. Дакле, поставка је готово позоришна, а посао се ради за потребе филма. Што се тиче мојих припрема за ову улогу, пре свега сам се историјски потковао, како бих разумеo употпуности дату ситуацију - њене узроке и последице и из тог усвојеног знања црпео сам инспирацију за сваки следећи корак. Такође, гледао сам филмове чија је тематика била суђење, али и филмове из педесетих година прошлог века с црно - белом техником - изјавио је Владимир Алексић, који тумачи улогу главног тужиоца на процесу оптуженима.
Како је већ речено, филм прати судски процес тројици терориста: Звонимиру Поспишилу, Мији Краљу и Ивану Рајићу - саучесницима атентатора Владе Георгијева Черноземског, који је убио краља Александра од Југославије и министра спољних послова Француске Луја Бартуа, 9. октобра 1934. године у Марсеју.
Филм сам обојио у црно - бело из више разлога. Пре свега, желео сам да филм изгледа попут документа снимљеног у том времену - нека врста ,,директног преноса". Ако сте обратили пажњу, видели сте да филмом влада потпуни контраст - уопште нема сиве боје - таква је прича, а такви су и сами ликови. Уз њихове карактере и ту естетику слагала се идеја да сви оптужени, судије, адвокати, тужиоци буду у потпуном контрасту и имају оштре сенке преко лица, какве су и у позадини - објаснио је редитељ Гордан Матић.
Тог 9. октобра је брод Дубровник којим је пар дана раније краљ Александар испловио из Зеленике крај Херцег Новог, приспео у марсејску луку. Оно што је занимљиво, како подсећа Гордан Матић, сви су знали, па и сам краљ да се припрема атентат и да су атентатори у Марсеју.
Знао је Интерпол, односно Међународна полицијска организација, како се тада звао, обавештајна служба Француске, наша обавештајна служба. Сви су знали да се спрема атентат, а он се ипак догодио у 16.20. Брод је приспео нешто пре 16 часова. Краљ се искрцао и неких педесетак метара касније док је седео у отвореном аутомобилу пришао је један од терориста, професионални убица, Влада Черноземски, и пуцао у њега
Сви знамо ко је убио краља. Оно што не знамо је - ко га је издао.
Филм ,,Пуцњи у Марсеју" осветљава право лице атентатора Черноземског - професионални убица без пуно идеологије. Био је осуђиван и у Бугарској, а иначе је рођен на граници Бугарске и Македоније. Користио је безброј имена - Величко Керин, Владо Георгијев, Петар Келеман... Он је и Диму Хаџидимова, посланика у бугарском парламенту убио на степеништу. Био осуђен на смрт, па ослобођен. Није био идеалиста нити је припадао усташком покрету...
Да ли су пуцњи у Марсеју, заправо, први пуцњи Другог светског рата?
Осим што открива непознате моменте из суђења саучесницима атентатора на краља Александра, филм предочава тезу да је овај догађај заправо почетак Другог светског рата, чије су прве жртве, убијене управо у Марсеју 1934. године - краљ Александар и Луј Барту.
Филм Пуцњи у Марсеју налази се на редовном репертоару Арене Синеплекс,.
Ако сте пропустили премијеру филма ,,Тома", можете ОВДЕ видети како је она изгледала.
Драгана Клашња
