Соња Лештар и Маја Гргић су оснивачице трупе ,,Држ, не дај" и покретачице Омладинског ангажованог театра.
Маја Гргић је завршила Музичку школу „Исидор Бајић“. Дипломирала је режију на драмском департману у класи професора Боре Драшковића Академије уметности у Новом Саду. Била је сарадница на радионицама Стеријиног позорја, селекторка представа на Фестивалу војвођанских аматерских трупа, сарадница РТВ-а са тв емисијом „Галерија“, режисерка мјузикала на Академији забаве и уметности „O&M“, где се бави педагошким радом са децом. Режирала је дела попут „Урнебесне трагедије“, „ Три карте за оперу“, „Вашариште“, „Повуци потегни“, „Породичне приче“, радила на документарним филмовима и радио-драмама.
Соња Лештар је дипломирала глуму у класи професора Боре Драшковића и мастерирала Примењено позориште на Академији уметности у Новом Саду. Редовна је сарадница Удружења за глуве и наглуве, као и удружења „Мала срећна колонија“ у оквиру којег је фокус на маргинализованим групама. Основала је ЛунАрт школу креативности, јавног наступа и глуме за одрасле и наставница је сценских уметности у Гимназији Лаза Костић. За наш портал истакла је да су јој најважније улоге у представи „Држ, не дај“, „Псовање публике“, Марина Освалд представе „Бициклиста“ и Краљица Маргарита представе „Ричард III“. Срж сарадње наших саговорница је трупа „Држ не дај“ која се бави политичким ангажованим театром, у оквиру које је осмишљена сарадња са младима и њихов вишемесечни ангажман на истраживању, а затим и креирању представе еколошког типа.
Део сте међународног пројекта „ЕYЕ net“ чији је носилац Фондација Нови Сад 2021 Европска престоница културе, а који за циљ има едуковање младих о темама попут солидарности, женских права, лажних вести, мигрантске кризe и политичких тема. Пре две године учествовали сте са представом „Повуци-потегни“. Kолико је било захтевно најпре осмислити сам концепт представе, а онда и пренети поруку о евроскептицизму и каква су искуства са играња представе ван Србије?
С: За тему евроскептицизма најважније је било добро се информисати, а онда градити представу која не заступа нужно ставове за и против ЕУ већ их супротставља. Представа је подељена у три равноправне целине. Прва која приказује историјски пут ЕУ, друга која ставља појединце (у овом случају нашег младог учесника у центар збивања) и трећа (најнепредвидивија) дебата са публиком. Играли смо у Италији, Хрватској, Мађарској и Словенији. Све земље су чланице ЕУ те је било занимљиво посматрати на који начин њихови млади доживљавају евроскептицизам и колико су политички освешћени. У Србији смо такође наилазили на различиту публику. Од оне која је плакала и салутирала до оних који су гађали глумце паклама цигара. Једно је сигурно - нико није остао равнодушан.
M: Био је то веома захтеван и занимљив процес, с обзиром на то да нико од нас није довољно познавао тему. Истраживање, предавања и радионице су довеле до концепта представе. Последњи део представе била је дебата са публиком из које се могло закључити како је публика прихватила представу и шта мисли о теми. Било је ту свега, од потпуног незнања, до значајних искустава неких гледалаца која су поделили са нама. Никад нисмо дошли до једногласног одговора на питање ЗА или ПРОТИВ, али смо, сигурна сам, успели да подстакнемо на размишљање људе који су гледали представу, а то нам је био и циљ.
Ове године за EYE net припремате представу о екологији, путем Омладинског ангажованог театра. На који начин млади учешћем у овом театру доприносе пројекту и када се очекује прво играње представе?
С: Не видим боље саговорнике за рад на представи чија је тема екологија од младих људи. Направљен је јавни позив на који се пријавило 120 младих, а одабрано је тридесетак оних са којима радимо на представи. Сама чињеница да је много пријављених је охрабрујућа, тако да апелујем на колеге који се баве сличним пројектима да праве отворене позиве јер млади желе и имају шта да кажу! Премијеру очекујемо крајем октобра. У новембру играмо у Словенији, а надам се пре тога у Новом Саду.
М: Омладински ангажовани театар је пројекат у ком млади праве представу за младе. То је чини учинковитијом на самом почетку, јер млади људи боље чују своју генерацију, него било кога другог. Ово је и ауторски пројекат младих људи - учесника, те они доприносе својим ставовима, промишљањем, долажењем до неких закључака, предлозима везаним за све нивое процеса…
Kолико данас позориште може утицати на критичко промишљање, слободу мишљења и развој идентитета у ери деградације, потрошачког идентитета и конзумеризма? Kолико се млади интересују за лични развој и стицање критичког мишљења путем ове уметности и уопште за друштвени активизам?
С: Дубоког сам уверења да позориште има већу моћ него што многи мисле. Од Љубише Ристића сам научила да држава станује у позоришту. Имам утисак да су Фондација Нови Сад ЕПK 2022 и Опенс као Омладинска престоница културе прилично допринели ангажовању младих и подизању свести о омладинском активизму.
М: У последње време сам била део неколико омладинских позоришних пројеката и могу рећи да је велик број младих заинтересован да учествује у њима. Мислим да је пројеката мало, а интересовање је велико. Млади људи имају потребу да их неко чује и треба им пружити више прилика за то. Мислим да позориште може утицати на много тога и то на разне начине, у супротном се не бих бавила овим послом.
Соња, мастерирала си на одсеку - Примењено позориште Академије у Новом Саду. У чему лежи моћ примењеног позоришта, које се карактерише као „позориште потлачених“ и да ли је тим путем ефектније представити проблеме малих људи, маргинализованих и дискриминисаних група?
Примењено позориште је широк појам и обухвата толико тога! Поред мноштва метода које нуди мене је пут доста наводио на театар потлачених, а самим тим форум театар и процес драму. Остале области изучавам и даље, а сама (и са Мајом) правим нове методе рада који укључују класично и примењено позориште.
Мајо, бавиш се педагошким радом на Академији забаве и уметности „О&М”. Из угла комбиновања режије и тог педагошко - васпитног момента, колико је захтевно стварати садржај за тај „(под)свет“ и пријемчити реална дешавања и тешке теме дечјем узрасту?
У Академији забаве и уметности бирамо теме које су блиске деци и које њима нешто значе. Рад са децом је веома озбиљна ствар. Врло је изазовно, а деца се мењају из године у годину. Покушавам да пратим ја њих, а не они мене.
Заједно сте основале трупу „Држ не дај“ 2011. и креирале истоимену представу, чија прича прати двоје младих људи који се нађу на раскршћу између наметнутих обичаја, вере и „урбаног“. С обзиром на то да се ова представа највише пута представљала публици и има највећи одзив, да ли постоји нека реакција публике коју бисте посебно издвојиле, неко тумачење саме поруке представе од стране реципијената (публике)?
С: Прво што ми падне на памет је да смо једном сазнали да постоји публика која носи ракију у позориште. Постоји део у представи када глумци улазе у публику. Играли смо у Београду, колега је ушао у публику и замолио за мало воде. Човек који је поред себе имао флашицу воде му је дао кад оно - ракија. Ето то бих посебно издвојила. Држ’- не дај свако тумачи како жели, а у тумачењу им је заједнички смех. Ми смо као тек свршени студенти желели да направимо некакву представу коју можда неко дође да гледа. Уз огромну подршку (у том моменту врло ретку) Вукашина Лазовића правимо представу која ове године слави 10 година и за коју се и дан данас тражи карта више.
М: Ова представа се доживљава као терапија смехом. Занимљиво је да смо се на генералној проби питали да ли ће ово уопште бити смешно људима, а испоставило се да публика долази да би се смејала ,,проблему” који у себи нема ни трунку горчине. Гледаоци препознају себе у овој представи и слатко се смеју на свој рачун. Доста људи нам се захваљује након гледања и то је нешто што потврђује да наш рад заиста вреди.
Режија је незамислива без глуме и драматургије. Из вашег угла, шта за глумца на даскама значи слобода изражавања, а шта за режисера који истражује, открива и креира иза сцене? Kоја је улога захтевнија, творца дела, или особе која репрезентује и отвара кључ представе?
С: Нас је наш професор Боро Драшковић научио да су глумац и редитељ у браку. Зависе један од другог. Маја и ја смо се удале, децу изродиле али ми се некада чини да сам чешће са њом него у грађанском браку који имам. Рекла бих да су обе улоге веома захтевне. Редитељ је онај који има основну идеју, док је глумац средство за спровођење те идеје. Редитељ је тај који води све, али публика гледа глумца. Редитељ је тај који је мозак операције, глумац је онај који остаје са представом када овај оде. Глумац може да не зна. Редитељу се то не толерише. Било како било један без другога не могу а и један и други зависе од публике.
М: Мени је моја улога најзахтевнија, ха-ха-ха-ха. Истина је да су ове две улоге нераздвојне у сваком смислу. Не бих могла да кажем да је нека захтевнија, али је неопходно успоставити равнотежу између ова два, како би се допуњавали и направили квалитетну целину.
Мајо, режирала си спот за песму „Генерација“ групе ЈАЛ. О чему ћуте данашње њу ејџ генерације?
Питање које се поставља у овој песми је: ,,да ли твоја генерација ћути” и односи се на сваку генерацију, не само на младе, а на крају спота је приказана нада да ће нове генерације нешто ипак променити. А о чему ћутимо? Могла бих рећи о превише тога. Отупели смо и чини ми се да смо престали да се на прави начин боримо за оно у шта верујемо. Част изузецима.
Соња, заједно са колегом Лазаром осмислила си емисију „Несаница са глумцима“ у оквиру ноћног програма РНС1, где је интересантна та интеракција са публиком, њихово укључивање. Kако сте се одлучили на овакав корак радијског позоришта и какав концепт могу очекивати слушаоци?
Kонцепт је да се одабере тема коју колега (И KУМ) Лазар Јованов и ја обрађујемо сваке среде на четвртак од поноћи до три ујутру на првом програму радија РТВ. Постојао је отворен позив на РТВ-у на којем смо се нас двоје појавили. Врло брзо су нам дали смернице и били отворени за све наше предлоге и сугестије. Нас двоје као глумци смо направили неке ликове који се и дан данас појављују у емисији, а коментаре дајемо и у своје име. Волимо што радимо уживо јер нас слуша трећа смена, студенти, свежи родитељи, слепи и слабовиди. Kажу да се статистички и даље највише радију верује.
Поред реализације надолазећег ЕYЕ нет-а, какви се пројекти очекују у глумачким водама?
С: Трупа Држ’- не дај наставља да игра своју истоимену представу, надамо се игрању представе за децу „Три карте за оперу“ у којој имамо композиторску и оперску певачицу, не одустајемо од едукације младих. Мислим да је то сасвим доста. Е, надам се и некој бањи када се представа ОАТ заврши.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Маја Гргић и Соња Лештар (приватна архива), Европска престоница културе ЕПК (архива)
