Маја Стојановић Змаја, илустраторка и ауторка књиге ,,Код нас се каже/We tend to say", о повратку из Канаде у Сбију, инспирацији, уметности, љубави према српском језику...

Маја Стојановић има 25 година, рођена је у Торонту, а тренутно живи и ради у Чачку. Одмалена је било јасно да ће бити уметница кад порасте, а  већ скоро три године професионално се бави илустрацијом. Након завршеног факултета у Америци, Сијетлу, одлучила је да се врати у Србију. Велика љубав према домовини и нашој култури ју је, како каже, убедила да је то права одлука за њу. Та иста љубав је покретач серијала којим се тренутно бави - буквалне илустрације српских народних изрека, објашњене и на енглеском и на српском језику.

Како је дошло до твоје сарадње са Јеж издаваштвом и објављивања књиге Кoд нас се каже/We tend to say?

Сасвим спонтано и случајно. Од самог зачетка серијала буквално илустрованих народних изрека била сам присутна на друштвеним мрежама. Све те изреке су биле на окупу на змајаст инстаграм профилу који и дан данас водим. Потпуно неочекивано, након око тридесетак објављених илустрација, Страхиња Вујић из Јеж издаваштва ме је контактирао путем инстаграма везано за сарадњу у виду књиге. Допало му се то што радим. Сматрао је да би било феноменално да све илустрације објединимо у књизи. С обзиром да ми је одувек била жеља да илуструјем књигу, понуду сам одмах прихватила. Страхиња је имао идеју да осим што је илуструјем, да и напишем ту књигу. Иако сам лично била скептична и сматрала да мој „стил“ писања није био за књигу, Страхиња је имао поверења у моје опуштене текстове и сматрао је да је једино прихватљиво да моје илустрације пропрате моји текстови. Прву илустрацију изреке објавила сам у фебруару 2020. године, а сарадња са Страхињом је почела негде у новембру, ако се добро сећам. Уз његову подршку и креативно усмеравање, 1. јула излази двојезична књига Код нас се каже.../Wе tend to say.

Од каквог је значаја за тебе објављивање књиге и колико си задовољна импресијама и одзивом читалаца?

Од када сам кренула да се бавим илустрацијом, знала сам да једног дана желим да видим књигу са мојим именом на корицама. Додуше, одувек сам сматрала да ћу бити потписана као илустраторка нечије књиге, а не као ауторка своје. Инспирисана многим нашим илустраторима као што су Боб Живковић и Душан Петричић, активно сам радила на портфолиу који ће ми то и обезбедити. Када сам почела да се бавим изрекама, знала сам да би било сјајно да се оне налазе у књизи и имала сам ту срећу да је Страхиња из Јеж Издаваштва делио моје мишљење. Бескрајно сам захвална што је веровао у моју визију и помогао ми да је и остварим. Циљ мојих илустрација изрека јесте да се лепота и чари српског језика прошире ван граница Србије, а књига је већ до сада стигла до скоро сваког континента. Реакције су дивне, људима се допада шаљив приступ изрекама које малтене сви познајемо, само смо их помало заборавили. Ова књига, не само што странце упознаје са српским језиком, већ и узима те исте изреке, „брише прашину са њих“ и подсећа наше људе на богатство које поседујемо.

,,Лења буба"

Шта те је инспирисало да на овако креативан, сликован и духовит начин дочараваш богатство нашег језика?

Више од пола свог живота сам провела у иностранству, што у Канади, што у Америци. Родила сам се у Торонту, где сам похађала основну школу на енглеском. Имала сам ту срећу да родитељи и комшилук, који су махом били Срби, нису дозвољавали да се запостави наша култура упркос животу ван ње. Ипак енглески је преовладавао међу нама млађима, па смо углавном међусобно причали на енглеском. Добро се сећам лета када су ми родитељи саопштили да се селимо у Србију, како сам седела над букваром и учила писану ћирилицу, не би ли се спремила за шести разред у Србији, на српском, који ми је у том тренутку био помало стран. Међутим што сам постајала зрелија, схватила сам колико ме заправо интересује наша култура и наш језик. Имала сам често прилика да објашњавам неке наше „појаве“ странцима. Поготово кад сам отишла у Сијетл на факултет преко одбојкашке стипендије, где су ми све колегинице из екипе биле са свих страна света. Добро се сећам тренутка када сам својој цимерки, Кинескињи, правила руску салату, а она је потом јела кинеским штапићима. Уживала сам у преношењу свог знања и желела сам да наставим с тим и после факултета.

Које изреке је било најтеже сликовно представити или објаснити речима и да ли постоје неке које су у том смислу за тебе још увек ребус?

Имала сам проблем са објашњавањем израза „неће гром у коприве“. Нисам била потпуно сигурна шта он заправо значи, а имала сам осећај да са ким год да се консултујем, сви имају своје неко објашњење. На крају сам морала да резимирам све понуђене варијанте и од њих склопим једну која је мени највише имала смисла. Што се тиче компликација у илустрацији, намучила сам се са „мешаш бабе и жабе“. Нисам била сигурна како најбуквалније да представим реч „мешати“ - да ли као мешање супе или као мешање у смислу побркати једно за друго. Јасно је шта је право значење у изразу, али цртеж мора посматрача одмах на прву лопту да асоцира на израз „мешаш бабе и жабе“, те сам на основу тога ипак изабрала прву варијанту. Дуго сам већала, чак су родитељи, брат, сестра и остатак фамилије морали да прискоче у помоћ.

,,Неће гром у коприве"

Осим што си објавила књигу, својим духовитим мотивима исцртаваш мајице, цегере и шоље, те можемо да кажемо да си ти и млада предузетница. Шта је за тебе на том путу до успеха био највећи изазов и без кога не би успела у остварењу својих замисли?

Незгодно је када се упушташ у било који посао, а да немаш ментора, односно некога ко се тиме бави, па може да те посаветује. Ни родитељи, нити било ко из шире фамилије се не бави ничим сличним, па сам углавном сама морала да се сналазим и учим. С друге стране, највећу подршку ми је та иста фамилија пружала. Иако нису нешто нарочито могли да ме посаветују, увек су се радовали и славили сваки мој успех и били први у реду да пазаре мајице, шоље, цегере и књигу. Бољу подршку не могу да замислим. Наравно, морам да издвојим мајку и оца који су ме одмалена подржавали у мом уметничком стваралаштву. Без њих ништа од овога не би било могуће и због тога сам им бескрајно захвална.

Мајице с Мајиним илустрацијама: ,,к'о пао с марса",",,Кум није дугме" и ,,Стоји ти к'о пилету сисе"

Да ли у плану имаш неке нове начине да испољиш своју свестраност и многобројне таленте које поседујеш?

Стидљиво ћу најавити да је у плану и друга књига, наставак серијала изрека, са још нових израза и још духовитијим објашњењима. Поред изрека, од скоро (пре годину дана) сам почела да се бавим сликањем мурала. Одавно сам желела да се опробам и у томе и имала сам ту срећу да се прикључим Удружењу Визуелних Уметника Чачка, где ми се та жеља и остварила. Заједно са удружењем радим на многобројним пројектима ради уздизања културно-уметничког садржаја у Чачку, а са колегом из удружења цело лето посвећујем осликавању зидова широм Чачка.

Шоља с Мајином илустрацијом

Који део посла ти је омиљени?

Омиљени део посла ми је увек био сам почетак стварања. Разрађивање идеје, скицирање и све што претходи финалном производу. Уме да буде помало стресно, поготово када нема инспирације, али тај тренутак када коначно нађеш решење представља такав лични успех за мене сваки пут кад стварам. То је што се тиче самог посла, али наравно уживам и у реакцијама људи на моје радове. Од када сам почела да се бавим илустрацијом, сви радови су имали хумористичну ноту и сматрам да сам постигла жељени ефекат када успем да насмејем публику. Волим када моји радови изазивају смех.

,,Мртав 'ладан"

Шта те је навело да се из Канаде вратиш у Србију? Како би нам представила своја искуства када су у питању начин живота, образовање, систем вредности у Канади?

Са дванаест година сам се преселила из Торонта у Чачак и тада нисам баш имала избора јер је то била одлука мојих родитеља. На почетку сам била огорчена јер сам сматрала да су ме родитељи ишчупали из постојећег друштва у Канади и водили негде где никог не знам. Као новопеченој тинејџерки, тај период је био изузетно драматичан из моје перспективе и била сам убеђена да ћу се вратити у Канаду кад -тад. Међутим како је време пролазило, брзо сам се навикла на живот у Србији и чак када ми се поново јавила прилика да останем у иностранству (у Сијетлу на факултету), као што сам раније мислила да ћу учинити, ипак сам изабрала да се поново вратим у Србију. Све те године проведене у иностранству су ми заиста отвориле очи. Канада и Америка су знатно уређеније државе, истина. Да се теже живи у Србији то не оспоравам ниједне секунде. Али не бих могла срећно да живим тамо где ми ту срећу доносе само новац и забога затегнута инфраструктура. Богата историја, присност људи, сама чињеница да смо у Европи, колевка културе, све су то фактори који су ме вратили у Србију. Да не причам о сарми и чварцима. ?

Шта би саветовала младим људима који желе да покрену лични посао?

Савет за младе: нађи нешто што те заиста испуњава. Не да испуњава твоје родитеље или људе око тебе. Зграби то нешто и држи га се „ко пијан плота“. Ако имаш поверења у своју идеју и у себе, оствариће ти се оно што желиш. Ако ти се не оствари жеља, ниси желео довољно!

Драгана Клашња

Фото: Маја Стојановић/Бојан Пајић

Leave a comment