Када кажемо дискриминација, обично мислимо на негативан третман према одређеној групи људи, али дискриминација значи и повлашћен третман одређене групе.

извор: unsplash.com

Дискриминација је појава у којој се одређена група људи која представља мањину у друштву третира на другачији, негативан начин. Најчешће се људи дискриминишу на основу пола, расе, сексуалне оријентације, припадности одређеној вероисповести, националној мањини. На међународном плану, прописана је забрана дискриминације по било ком основу. Забрана дискриминације је предвиђена и међународним документима попут Универзалне декларације о људским правима и Европске конвенције о људским правима.

На међународном плану, како би се исправиле историјске грешке у погледу дискриминисања одређених група, предвиђена је потреба афирмативне акције у виду обрнуте, односно позитивне дискриминације. Позитивна дискриминација се као такав термин пре свега користио у Уједињеном Краљевству, док у неким другим земљама има другачији назив, попут резервације у Индији и Пакистану. Мере којима се врши позитивна дискриминација имају за циљ да се исправи неправда према групама које су биле жртве дискриминације на тај начин што ће се приликом уписа на факултет, запошљавању и у другим ситуацијама, предност давати ономе ко припада угроженој групи.

извор: unsplash.com

ПОТРЕБА АФИРМАТИВНЕ АКЦИЈЕ

Као што је већ речено, потреба афирмативне акције, односно вршења позитивне дискриминације, створено је у приближно исто време када и идеја о људским правима. Међународна конвенција о елиминацији свих облика расне дискриминације је усвојена 1965. године и њом је предвиђена потреба афирмативне акције како би се уклониле последице дискриминације. Како је утврђено да се дискриминација базира на предрасудама и стереотипима, дошло се до закључка да се одређеним мерама треба дати предност угроженим групама како би се стереотипи и предрасуде искоренили, а уједно и решио проблем неједнакости при запошљавању, повећале могућности за образовање и промовисале разноврсности и исправиле грешке.

Дискриминација је била део културе у неким системима,  у државама попут Индије и Пакистана где су људи распоређени према кастном (класном) систему. У овим земљама најнижа каста према кастном систему су парије које су, према традицији и култури, увек биле предвиђене за обављање најтежих и „најпрљавијих послова. Такође, они нису имали могућности да се баве другим пословима осим оних који су предвиђени за њихову касту, а нису имали ни услова за образовање. У Индији су, да би исправили историјску грешку неједнаког третмана према овим групама, искористили квотни систем. Према квотном систему постоји постотак државних послова, политичких позиција и радних места који морају бити предвиђени за мањинске групе. Међутим, постоји проблем са тиме што је кастни систем дубоко укроњен у традицију овог народа, те још увек овај вид дискриминације није сасвим решен.

Апартхејд је представљао велики цивилизацијски проблем у 20. веку зато што је предвиђао дискриминаторно поступање према припадницима црне расе. Овај проблем је највише дошао до изражаја у Јужноафричкој Републици која је била под јурисдикцијом Уједињеног Краљевства, као и у Сједињеним Америчким Државама. У Сједињеним Америчким Државама је овај проблем решен кроз одлуке и ставове Врховног суда. У овој земљи квоте су забрањене, а раса се узима у обзир приликом уписа студената на факултет. Вреди напоменути да постоје земље у којима је афирмативна акција забрањена, а такво је Уједињено Краљевство. У прилог оваквом ставу се наводи да афирмативна акција, односно позитивна дискриминација, али ипак доводи до неке врсте неједнакости у друштву.

Познато је да су жене дуго биле дискриминисане на основу пола, те се, у складу са афирмативном акцијом, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века спровео низ мера у погледу којих је положај жена поправљен, пре свега у оквиру менаџмента. Европска комисија је 2012. године одобрила план да жене сачињавају 40% неизвршивих одбора у европским компанијама (овај план је важио до 2020. године).

У нашој земљи је предвиђено спровођење афирмативне акције у оквиру Закона о забрани дискриминације (текст закона: https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zabrani_diskriminacije.html) , а све у виду санирања ранијег или актуелног дискриминаторног поступања. Заштиту од дискриминације и спровођење афирмативне акције контролишу Повереник за заштиту равноправности и Омбудсман.

извор: unsplash.com

ПОЗИТИВНА ДИСКРИМИНАЦИЈА И ПАНДЕМИЈА

У целом свету актуелна је пандемија вируса короне, као и мере за сузбијање овог вируса. Разне државе света прописују, зависно од ситуације у погледу заражених, блаже или строжије мере, а све заједно апелују на своје становнике да се вакцинишу, односно имунизују. Из тог разлога, у данашње време можемо говорити о позитивној дискриминацији оних који су прележали овај вирус, као и оних који су се имунизовали.

Пре свега, у Европи је донет низ мера према којима концертима, утакмица, јавним скуповима могу присуствовати само вакцинисани. Немачка је предвидела посебан низ повластица вакцинисанима од вируса короне које се углавном односе на присуство и улазак на одређена места, као и на то да не морају да носе маску у неким приликама. У неким земљама, као што су Русија и Аустрија, кафиће могу посећивати само они који су вакцинисани или прележали овај вирус.

МЕРЕ НА БАЛКАНУ 

Земље нашег региона, као и наша земља, такође, предвиђају низ повластица за ову групу људи. Рецимо, у Црној Гори вакцинисани пензионери су добијали туристички ваучер у вредности од 50 евра, а запослени у државној служби додатан слободан дан. Хрватска није имала неких значајнијих повластица, али је и у тој држави у Сплиту организована бесплатна позоришна представа само за вакцинисане. Наша земља је становнике подстицала на вакцинацију тиме што су се вакцинисани до јуна могли пријавити за бесповратну помоћ у износу од 3000. динара. Такође, првих сто вакцинисаних у једном тржном центру у Београду добили су ваучер у вредности од 26 евра за куповину. Уколико би од короне оболео вакцинисани грађанин, у току боловања би примао пун износ плате, док би у супротном примао 65% плате. У медијима је била присутна расправа и о увођењу додатног рока за вакцинисане студенте.

АФИРМАТИВНА АКЦИЈА И КОВИД-19

Сви ови показатељи нам говоре да се за време пандемије ствара вид афирмативне акције у односу на вакцинисане, а и на оне који су прележали вирус. Све то им за циљ да се подстакне што већи број људи да се вакцинише, али поставља се питање колико за то има основа с обзиром на то да вакцинисани раније нису била угрожена група нити су то у овом тренутку да би им се давала предност у односу на друге. Свакако, и у овом случају се гледа равнотежа приоритета, али је јако дискутабилно да ли би се овим мерама дала предност одређеној групи или би се више дискриминисала група људи која користи свој слободан избор да се не вакцинише? Неким од ових мера, нарочито уколико се уведу ковид пропуснице, нападају се нека од основних људских права и онемогућава егзистенција, што не представља само дискриминацију људи, већ и приморавање људи да се имунизују, лишавајући их права на избор. За нека од права људи су се борили дуги низ година, попут права на образовање, а ковид пропусницама, као што је то учињено на Медицинском факултету у Београду, много студената би било лишено овог права уколико не поступе у складу са условима, а право на образовање није условно право. Поред овога, сет мера којима се ово све врши је спекулативан, нарочито када се погледа пример Вашингтона где су вакцинисани имали право на бесплатан џоинт.

ДА ЛИ ЈЕ ПОЗИТИВНА ДИСКРИМИНАЦИЈА НЕОПХОДНА

Позитивна дискриминација је имала за циљ да групе које су обесправљене током историје добију своја права, чак и предност у односу на друге. Рецимо, уколико се на конкурсу за одређено радно место јаве двоје људи, а један од њих је припадник ромске националне мањине, он има предност јер припада угроженој групи. Међутим, у данашње време групи људи која није нити је била угрожена даје се предност, јер су користили своје право на избор и у складу са тим се вакцинисали. Са друге стране, све то на неки начин има за циљ онемогућавање невакцинисаних да уживају у неким од својих права ако не поступе исто, а притом не постоји обавезна вакцинација, нити је правно оправдано принуђивати људе на њу условљавањем у погледу посла, образовања, присуствовања манифестацијама.

Оправданост позитивне дискриминације је иначе дискутабилна, јер тај тренд може на неки начин дискриминисати друге људе који не спадају у угрожену категорију. Можда би повољнији тренд био отклањање дискриминације на други начин и у оквиру других мера. Најважније је да нико не буде обесправљен било да је припадник већинске друштвене групе или неке мањине. Најважнија је промоција једнакости и једнака доступност права.

Можемо се рећи да је позитивна дискриминација добра, али да на дуже стазе ствара проблем јер се једној групи даје предност у односу на другу. Сви смо свесни и да је пандемија вируса корона озбиљан проблем који траје већ неко време, те да је важно тај проблем отклонити, можда на неки начин дати вид повластица онима који су у тој борби савесни, али питање је колико се постојећим мерама то чини, колико изгледа да се, заправо, врши дискриминација и притисак над онима који нису вакцинисани.

Александра Секулић

Leave a comment