Поезија у бојама и ритму јесени...

Умрети у септембру

Како би било лепо

 умрети у септембру…

Када је сваки плач тиши

од песме увелог лишћа ;

Склопити плаве очи

док небо сасвим не посиви

и у магли не изгуби сјај...

Отићи као птица селица

пре прве кише,

кад је сваки јецај тиши од рамора

кад је песма ветра болнија од уздаха…

Волела бих умирати у јесени!

Тада би ми природа била сапутница;

Нико не примећује један увели цвет

у башти хиљаде истих цветова!

Отишла бих без туге, без људи,

без недостајања…

Једино тада бих умрла као што сам и живела: 

сама и заборављена…

Даљине

Овај град је некада
кажеш
био оаза мира
летимице доливаш воду
у цвеће које је већ данима увело

не видиш да сам сада далеко
у једном руском селу
напуштеном

у Калуги Рјазану
можда Константинову

одсела сам
у родној кући Јесењина

у прошлом животу
била сам му страсна љубавница

можда Ана
осећање напуштености

Зинаида
траг од ударца у труднички стомак

Галина
суицидалне помисли

Софија
никада никоме последња

И с и д о р а
никада до кости вољена

знаш ли да сам одувек маштала да будем балерина
као онда Натали Портман
у оном филму
сећаш се

овај град је некада
кажеш
био оаза мира

цвеће је већ данима увело

далеко сам
плашим се
сама сам

цвеће је већ данима увело

 Наша песма

Прећутаћу какво осећање и дан-данас
спомен на твоје име у мени буди;
Да ли су песме, или пак људи
својим незнањем спојили нас.

Нећу рећи другима 
да ли су нам сетне биле кише
и да ли смо после њих икада више
заједно чекали зиму.

Прећутаћу каква је
и да ли је ма каква спона везивала нас,
да ли нам је ветра дах украо глас
кад су нам се низ раскршће разишли пути...

Нећу им рећи име тог града
у ком се светла никада не гасе;
нити чије очи - твоје или моје,
њихове светиљке красе
и да ли су оне икада и сјале за нас двоје…

Прећутаћу миље и године што деле нас
да ли се понор, или се спас
у загрљајима твојим крио за мене
и да ли су нас икада у загрљај спајале руке…

Нећу људима говорити да ли је све било
твоје обмане, или моје наивности дело,
како се, нити да ли се икада смело
волети кратко
на један дан.

Нећу људима открити да ли је срећна
или пак тужна због тебе музика
свирала у мени
и да ли још пролећем кад све озелени
мирис ми твој чини се знан...

Прећутаћу да ли нам је љубав
или тек топла тишина лета опијала срца,
да ли још чујем твоје да куца
у свакој хармонији нота...

Нећу им рећи да ли још увек сневам,
или је по мом сату за сне и сувише касно,
да ли је тихо, или  прегласно
сећање на тебе - реплика живота.

Птице

Говорио си да ћеш се вратити у ноћи
која издише
или првим зраком дана у ком птице
о љубави певају...
Говорио си да нас само трептаји наде
деле од новог сусрета...
Тражио си да те чекам и ако ми јаве
да си заборавио, да си одустао,
да си заспао најдубљим сном...

Твоје речи су решетке.

Кавез је мој дом.

Оцу по биологији

Пре свега,
хвала му што ме је научио
да је боље умрети по Божијој вољи
него живети против ње.
Хвала му што је један од разлога
мог одласка из родног места.
Да га није било, као што јесте,
остала бих у тој забити,
обесмишљавајући своје постојање...
Хвала му што ме је научио
да породица није увек место љубави и подршке;
да могу да се ослоним само на себе.
Хвала му што је провоцирао моју издржљивост;
Детињство са њим је било преживљавање..
Захваљујући њему још тада сам
превазишла све своје страхове
и научила да битке побеђујем и губим у себи
без очију посматрача...
Хвала му што ме је одаљио од себе још док сам била
у мајчиној утроби;
Захваљујући томе нисам осетила губитак...
Не можете изгубити оно што никада нисте ни имали...
Хвала му што ме је мучио до изнемоглости;
Захваљујући томе умем да препознам  презир  у људима...
Хвала му на препрекама, подметањима,
што ме је прогањао улицама и сновима.
Захваљујући томе научила сам
колики је благослов живети у миру...
Сада једнако раширених руку идем у сусрет
И сунцу и олуји...
И коначно, хвала му на сперматозоидима,
јединој донацији коју се удостојио да пружи
зарад мог постојања.

Јесен у љубави

Изговориш ми име
кад магла склопи влажне очи.
Знам да пепео јесењег неба
још увек може постати жар;
У сновима ти нису туђе руке,
на њихов додир си нем.

Пролазе друмови
док стојиш на углу неиспуњених жеља,
уморан од чекања.

Бејаху ли моји друмови они што прођоше?

Крај није онда кад то пожелиш,
већ када срце престане да куца:
ов-а је је-сен не-про-лаз-на,
непрекидна
и не јењава доласком зиме;
Ономе,
ко је лету збогом рекао,
јесен је заувек!
Својевољно.
Тај кише слутиће вечно!

Твој глас успављује моје ноћи…
Још од ономад
кад си ме дозивао именом случајности…
Ја сам слушала песме детињства,
одбегле љубави и недостајања.
Ја сам та која је веровала да ништа није случајно…

Нема више сунца,
с тобом остаје и моје детињство…
Нема више снова,
овог нашег света,
који је само кап у мору
непојмљиве вечности.

Ово и није поезија

Сванула је зора.
Не излази ми се из кревета.

Замирисала је кафа.
Не излази ми се из пиџаме.

Зазвонио је телефон.
Не излази ми се из стана.

Понудили су ми запослење.
Не излази ми се из себе.

Где је наша свест о томе да је овај живот јединствен?

Сакрила се да нас превари!
Демон је умешао прсте
у плетиво наше присебности.
Ми смо кренули за њим без оклевања;
Ваљда нам је тако лакше...
Отми се његовој харизми;
Лепота и сласт су само привиђење!
Што пре схватиш,
Ближе је твоје спасење!

Лавиринт

Никада овим путем
немој да ме пратиш,
јер знам да ћеш хтети
натраг да се вратиш!

Иза нас је грешка,
стварност - можда добра прилика...
Будућност никад не пружа
колико сан обећава.

Узалуд је свака златна
звезда што небом пада
за оног ко своје жеље
мора да савлада!

Колико је дуг погрешан пут?
Нико то не може знати.
Да ли је важно прави пронаћи
или је битније путовати?

Опет ћу ноћас
кроз мрачан лавиринт,
Док ме твоја сена прати...
Да сам од оних
што на грешкама не уче
никада нико неће сазнати...

У чему је погрешног драж?
Зашто баш нас на дно вуче?
И ко то на крају нађе пут -
Ко сања сутра ил' живи јуче?

Драгана Клашња

Фото: unsplash.com / pixabay.com

Leave a comment