У Арени Синеплекс у Новом Саду премијерно представљен филм „Тома“.
Неке личности настављају да живе. Тома Здравковић личност је чији живот и сећања „не стану у сан“, али су песме „веће од живота“ биле једна од окосница и инспирација за настанак биографског филма у режији Драгана Бјелогрглића. На креирању сценарија и прикупљању извора и грађе за овај филм Бјелогрглић је заједно са Жељком Јоксимовићем и Николом Пејаковићем радио шест и по година.
Најпре је Никола Пејаковић направио један круг разговора са Томиним пријатељима, блиским сарадницима и направио прву верзију сценарија. Онда сам ја преузео и највише сам разговарао са његовим покојним братом од којег сам сазнао интимне ствари, а који је недавно преминуо и није стигао да види филм, што ми је јако криво. Покушавали смо радећи сценарио да пробудимо где се крије та огромна туга коју је тај човек носио. Трагање је ишло у том смеру. Не можете да планирате емоције, сценарио је пратио његов живот који је био веома буран, саткан од успона и падова, трагедија, туге и огромне среће. Једног тренутка сам помислио, како ћемо са оволиком емоцијом да изађемо пред људе. Kао на ролелкостер емоција лик је као у животу ишао горе, доле, ишао је даље да би на крају прерано завршио.
Глумац Милан Марић, главни актер овог филма, истакао је своја запажања са тог дугог пута кроз „блато“ и грађења једне такве величине какав је био Тома Здравковић – човек који је често окарактерисан несрећним због тежине и садржине свог боемског живота.
Ако ова екипа целокупно има неку одлику, онда је то храброст и наравно по мало лудост. Било је узбудљиво, напорно, али није било мучно. Плакао сам током снимања, то је баш чудно, али некако, нисмо се либили да то радимо, пријало нам је. Нисмо се плашили изазова да се пустимо да нас мало и боли док све радимо, било би глупо да смо прошли неогребано, ми лично. Морали смо да загазимо у блато, наше сопствено, да се пустимо и искомуницирамо са публиком. Цео овај сценарио и прича је захтевала ту врсту ризика, да мало изађеш игребан. Имамо сви своје неко блато. Неки покушавамо да га игноришемо, неки се праве да га не примећују, а неки га просто прихвате и улете у њега. Улазак у сосптвено блато је као и улазак у блато на улици, само што је лично је заправо и болно. Цео овај филм и ризик и истрајност и пуштање у то блато и пуштање тог стомака да интуиција ради и да вуче, некако немање страха и да не знаш и да се запиташ и да немаш одговор. Тај луксуз који смо себи дозволили током снимања је заправо уткало у филм нешто што је врло живо и што комуницира са људима који га гледају. Тома живи кроз његове песме. Нисмо кренули путем имитације лика. Немогуће је у имитацији емотивно пребацивање. Некако је долазило то спонтано, како спознајемо сценарио, вероватно и спознајемо и о нама самима. Тома је морао да буде човек, морао је да буде жив, тако да, некако моја и Драганова одлука била је да направимо филм, да то буде наш Тома. Да је жив рекао би нешто духовито, насмејао би се. Ја нисам Тома Здравковић. Kолико је мени помогао Тома, толико мене има унутар његовог лика. Сам Тома је припадао другом времену. Мени је то најпре била крајње непозната епоха. Сама инспирација биле су текстови његових песама. Филм је о души, о нечему што нас прогони, што живимо, што нас тера да волимо и настављамо даље, филм о лепим емоцијама.. Била је то мешавина емоција, живели смо то, све те ситуације. Овај филм нека буде виртуелни споменик Томи која је цела екипа издрадила, нагласио је Милан Марић.
Глумица Тамара Драгичевић која је уживала улогу „краљице“ севдалинки – Силване Барјактаровић и особа која је била нека врста Томине тихе патње и тајне жудње за живота, истакла је да су одређене особине ликова подупрли сопственим, које су се криле у унутрашњости самих глумаца.
Знала сам доста Силваниних песама, а када сам почела да се бавим Силваниним животом, тек тада сам могла да проникнем у њену душу, поглед, како је певала. У гласу је увек имала неку сету, тежину емоција сличну Томиној. Ту тугу и сету сам пронашла у и себи, две недеље пред снимање у себи сам пробудила њу, никако није смела бити имитација Силване. Идеја је била донети своју верзију, да их оживимо, што је ближе ономе што публика памти како видите људе и уметнике, када види нешто што радите из душе. Силвана је и даље жива, живи кроз музику, увек је незаобилазна. Ми смо радили пуног срца и њихове душе сусреле су се са нашим, осећали смо одговорност према тим људима. Мислим да је ово филм који враћа праве вредности и буди љубав у људима, врсту емоција попут носталгије и среће. Мој први утисак када се завршио филм који сам први пут гледала на великом платну - била сам одушевљена, пристрасна, распамећена, толико емоција од суза до смеха, да вам дође да запевате. Знала сам да ће се гледаоцима допасти још више, јер гледају неоптерећени. Претпостављам да публика осећа оно што смо ми осетили.
Најдоминантија филмска слика у ,,Томи" јесте однос између Томе и његовог доктора. Како је за наш портал истакао глумац Предраг Бенчина, који је био у улози личности којој је дуго требало да откључа сопство, тај однос је и пренео суштинску каракеристику овог филма.
Ја сам лично знао о Томи кроз песме, али схватио сам колико је он живео те песме и свака је нота произишла из његовог живота. Лик доктора био је контраверзан и дубок. Најузбудљивији је пут који Тома и доктор пређу од почетка филма од конфронотације до неког највећег пријатељства на крају. То прелама филм када Тома постаје доктор, та замена сутштинска објашњава ту неку величину онога што се крије у том доктору који одбија да се пусти, да буде жив, духовит и емотиван какав јесте. Доктор је постојао у мери као пожртвовани човек који се бавио Томом. У филму ово јесте једна фикција која је измишљена - простор да се направи нешто дубоко и емотивно. Исцељење људске душе је нешто на шта је лик доктора једно време заборавио, што се може десити сваком од нас када се са тиме суочи са годинама које су појеле време и када се без неке велике кривице и грешке заправо дође у потпуни промашај свог живота, што је онда то потресно, некако исцељитељски, али је и ужасно снажно, истакао је Предраг Бенчина.
Лик Томине жене чију је улогу уживала Сања Марковић, представљао је мешавину свих улога које жена издејствује у животу.
Иако о Гоци нисам могла пуно да ископам, везала сам се за ту жену, прирасла ми је срцу. Живот ју је натерао да буде снажна и одлучна и ми смо представили смо оно што је њу држало у односу. Мислим да је то била велика љубав. У Гоци је микс свих жена, слика пожртвованости, снаге породице. Искреност у њој обузимала ме је на снимању. Жива је, нисам упознала Гордану и јако ми је чудно што ја ту жену волим, а не знам је. Мислим да ће када га буде гледала филм пробудити у њој најискренија осећања.
Један од најтежих делова према речима певача Жељка Јоксимовића био је техничке природе и музичке подлоге која је играла огромну и захтевну улогу како је текло и читаво креирање филма, посебно компоновање песме која би се уклопила у тадашњи временски опсег Томиног живљења. Тако је уз помоћ Тозовца настала песма , Поноћ".
Направили смо у правом тренутку нешто, повратак нечему што је квалитетно и складно. Успели смо, иако смо се плашили да млади неће перципирати на прави начин, а онда смо некако сасвим случајно сазнали на пројекцијама да деца и млади нараштају знају његове песме, а филм их је пољуљкао да сазнају о њему. Сам филм је велики заплет и приближиће ову врсту музике млађим генерацијама. Било је тешко спојити Ацин глас који је био храпавији и Марића који је био мало другачијег сензибилитета од Томе. Ацин глас јако подсећа на Томин, али смо га морали подмлађивати технички у студију, тај опус и емоције у песмама поново снимити да би кореспондирало и са глумцем и перципиран као Томин. Тим песмама и дан данас живим. Све је почело тако што сам ја слушао ту врсту музике и негде конзумирао, јер да нисам имао неки бекграунд, да не бих умео направити песму. То је био кључ и негде мој терен када сам компоновао ову песму, а самим тим сам направио дует који је народни стари, али сам на песми која је грађа филма остао при жељи да све те сцене да кажем емотивне њихове, буду стављене у неки други целофан. Ја сам потпуно ишао на Француску, Италију, направио тотални контраст, канцону. Мислим да је то удица да људи не перципирају као народни филм, него као мелодраму која има свега, па чак и нечега што је светско. Срећни смо што смо кроз Тому направили филм и о Силвани и пријателствима, земљи која више никад неће бити. Ово је филм за оне који нису са нама, рекао је Жељко Јоксимовић.
Режисер Даган Бјелогрглић рекао је за наш портал да емоције и одушевљења не мањкају на сваком новом представљању овог филма и да је поносан што ће једно овако дело бити покретач неких нових филсмких остварења о личностима које су оставиле велики траг на нашим просторима својим заслугама и стварањем.
Много пута сам одгледао филм, много пута сам плакао. Невероватно, али на премијери у Сава Центру, морао сам да изађем, било ми је непријатно да по ко зна који пут на сопствени филм пуштам сузе. Мислим да ћу га увек тако доживљавати. Филм одише једном лепом тугом, животном тугом, а кључ филма који је нашао Никола Пејаковић је и у односу доктора и Томе, у том питању ко кога лечи. Ако правите филм о човеку који је песник душе, не можете а да се не бавите душом. Драго ми је да смо направили о звезди народне музике. Обично се биографски филмови код нас праве о политичарима, војсковођама, историјским догађајима. Привилегија је великих нација када можете да причате приче о малим људима, закључио је Драган Бјелогрглић.
Филм ,,Тома" налази се на редовном репертоару Арене Синеплекс.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи
