МОТИВ ЗАВИЧАЈА У ДЕЛИМА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ
Бескрајан плави круг и у њему звезда.
По Сербии зорњачу тражим.
извор: etrebinje.com
Милош Црњански рођен у Чортановцима, песник и писац, који је свој завичај пронашао у Србији у којој му је заувек остало срце, и ка којој га је вукла непреболна жудња. У детињству рођен као Србин на територији која у то време није припадала Србији, у годинама револуције и промена друштвено-политичке климе поново губи право на свој завичај о коме сања. Као Србин који је рођен у делу који је припадао Аустроугарској, у својим делима описује историју српског народа, а нарочито историју граничара, који су се увек налазили срцем између места на ком су рођени и земљи којој су националношћу припадали. Боље него ико, разумео је трагику српског народа у непрестаним борбама, што за своју сопствену слободу, што у борбама за туђу славу како би српски народ освајајући за туђе царство опстао и одржао се. Врхунац његовог завичајног стваралаштва доживљава у периоду развоја социјализма, када постаје непожељна личност у својој земљи и емигрира у иностранство. У том периоду његовог живота настају његова најзначајнија дела о завичају и чежњи за њим.
ЛУТАЊА ПОРОДИЦЕ ИСАКОВИЧ
Црњански је завичајну тематику најпре описао пратећи живот породице Исакович. Породица Исакович је граничарска, српска породица, једна од оних чији су мушкарци ратовали на страни аустријске царске војске како би опстали, подељени границом од земље којој припадају. Црњански је најпре имао замисао да напише шест књига „Сеобе”, али је од те замисли одустао, те постоје само две књиге.
Прва књига „Сеоба” или „Сеобе 1” прати породицу Вука Исаковича који ратује на страни Аустроугарске. Црњански је кроз ово дело описао живот граничара стално испуњеног ратом, освајањима и заслугама које на крају покупи неко други. Граничари живе стално одвојени од својих породица, у блату и рововима, са увек присутном претњом по живот. Вук Исакович, као главни јунак овога романа, пролази тежак пут кроз друштвена превирања која прате превирања у његовој породици. Он је оптерећен сталним хистеријама његове жене када се одвоје, мучи га усамљеност, удаљеност од породице и стална сељакања где ратује за туђи грош, без дома, сталног места и нормалног живота. Оставши тако сам у још једном рату, не знајући за трагику која се у породичној кући дешава између његове жене и његовог брата, Исакович се бори са мислима о пролазности и смислу живота. У тежини његових дана, једина утеха и топлина за Исаковича, јесте мисао о завичају. То је мисао о дому, о топлини, о сталном месту где за свакога постоји једна звезда која га обасјава са неба. Завичај за њега представља смириште, окриље испод једног истог неба кога волиш и коме дајеш живот. За Исаковича тај недосањани и недостижни завичај, била је Русија. Она је за њега била све супротно царству на чијој страни се борио. Била је то братска земља, пуна топлине, са царом који се крстио исто као и он. Русија је била за њега, велика и пространа земља, испод чијег неба за свакога има места.
Како Исакович тај свој сан није остварио, већ је Русија за њега остала неостварени сан, у књизи „Сеобе 2”, Црњански описује остварење овога сна кроз потомке Вука Исаковича који се коначно селе за Русију.
извор: riznicasrpska.net
РЈЕПНИН – КЊАЗ ИЗГУБЉЕНОГ ЗАВИЧАЈА
У периоду који је као емигрант Црњански провео у Лондону пише „Роман о Лондону”. Главни јунак овога романа је књаз Николај Рјепнин, бивши официр царске Русије, потомак принца Никите Рјепнина који се борио против Наполеона. Радња романа описује књазов живот са женом у емиграцији, кроз сећања на разне земље које су морали проћи, бежећи од сигурне смрти која им је претила од нове власти у Русији. Њихово последње заједничко станиште био је Лондон где су запали у беду, јер су накит продали, а књаз је све теже могао да нађе зараду.
Николај Рјепнин, горди потомак Никите Рјепнина, почиње све чешће да размишља о самоубиству и слању своје жене у Америку код тетке како би је спасао беде. Трагајући за смислом живота у туђини у којој за њега нема егзистенције, у његовим мислима је само родна земља и имање у Набережњаји које му је поклонила мајка и где је провео своје детињство. Упознавши све више својих сународника који су на неки начин продали своје достојанство да би преживели, горди књаз Рјепнин долази у сукобе са њима. Осуђен је јер је слушао Радио Москву и јер је људима из Комитета причао да рат против тамошње власти није добар, зато што би се у том рату борио брат против брата. Рјепнин је разочаран и у људе из Комитета и из британске аристократије. Сагледавши свој положај и свет који се мења у неком накарадном смеру, он утеху проналази само у сећању на свој завичај. Рјепнин једини смисао налази у томе да се сећа свога завичаја и да слуша Радио Москву. Иако је тај завичај другачији него у његовом детињству, а он у њему непожељна личност којој тамо нема повратка, он воли да мисли на своју земљу и да на било који начин оствари контакт са њом, макар и кроз Радио Москву. Он на крају не налази више смисла ни у борби за власт, ни у рату са бољшевицима. Целокупно његово размишљање о завичају се претвара у једну чисту љубав, по којој он жели да његов завичај живи и напредује, било ко да је на власти.
На крају, Рјепнин остварује своју замисао да жену пошаље у Америку код тетке, како би вољено биће спасао од сиромаштва. Он једне вечери, слагавши све да се спрема да оде у Легију части, путује до мора и тамо извршава самоубиство на начин да нико не сазна да се самоубио, већ да изгледа као да је нестао. Књаз Рјепнин, потомак Никите Рјепнина, са сликом своје жене у мислима и сликама Петрограда из књиге коју је последњих дана читао, нестаје са својом завичајном чежњом, не знајући да породица Рјепнин треба ускоро да добије потомка.
„ЛУТАМ ЈОШ ВИТАК...”
Милош Црњански, песник и писац завичајног бола, својим јединственим стилом, оставио је велики траг у српској књижевности. Завичајни мотив није присутан само у његовим романима, већ и у његовој лирици у којој је његов стил незаменљив. Песме „Стражилово” и „Ламент над Београдом” су поетска дела у којима осећај завичајне чежње и бола достиже врхунац.
Својим стилом и јасном емоцијом, Црњански је са овом темом оставио неизбрисив траг у нашој књижевности. Многи су o овој теми писали и писаће, али нико није са таквим стилом као Црњански који ће увек остати јединствен, а сигурно и незаменљив.
Завичај, као једна од првих човекових љубави, јесте мотив и тема која ће увек бити присутна у књижевности и међу људима. Без обзира на време и на одбаченост, чиста човекова љубав ће увек желети да његов завичај живи и цвета, макар био и презрен у њему. Љубав према завичају остаје вечна тема човека да његово срце нађе пристаниште, дом од кога може да оде, али увек да га понесе са собом, а што је још важније, коме увек може да се врати.
Александра Секулић
