Глумачка слобода и режија

Владислав Велковски, млади уметник, режисер и глумац.

Свој глумачки пут Владислав је започео као члан ансамбла „Миливоје Живановић“ у Пожаревцу. Центар за културу био је омиљени кутак за одрастање и напредовање на пољу уметности, креирање првих дела, извођење ауторских монодрама. Након петнаест година глуме и преко педесет играња, посвећује се режији. Дипломирао је мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду и тренутно је на мастеру. Учествовао је у многим пројектима попут оснаживања новосадске уметничке сцене – „Уметници. Сад“ у оквиру које је режирао музичко-сценски пеформанс „Пловидба“, затим пројекat „Гледај прошлост, стварај будућност“ Театра 34 са својим делима „Лекција“ по Ежену Јонеском и „Слушкиње“ Жана Женеа. Посебно интересовање гаји према филму.

Од своје девете године корачаш „даскама које живот значе“ и ниси одустајао од глуме. Био си истрајан у процесу досегнућа режије једне уметничке величине какав је Никита Миливојевић. Шта је био посебан изазов на том студијском путовању до професионалног режисера и које ти је дело посебно важно?

Читав процес студирања је велики изазов. Сваки савладан задатак доноси нови, још тежи и комплекснији. Ипак, за мене је можда највећи изазов био филм. Академију сам уписао због позоришта и филм ми је био потпуно стран и на неки начин мој највећи страх који је требало савладати. Постоје два дела која су ми посебно важна: „Шведска шибица“ А. П. Чехова и „Малограђанска свадба“ Бертолда Брехта. Ова два дела су ми донела мноштво проблема, али сам из истог разлога радећи на њима највише научио.

У новембру прошле године премијерно је представљен документарни филм „Земља живих“. Како си се заправо решио на тај религијски подухват да створиш једно дело о заједници која окупља људе зависне од наркотика и какве су биле реакције публике?

Занимљиво је да нисам ништа знао о Земљи живих. Једног дана сам примио позив продуценткиње која ме је питала да ли бих радио на том филму. Пристао сам јер ми је тема деловала занимљиво. А онда сам све више упознавао те људе и почео да откривам једну сасвим нову димензију људског живота и поимања света. Снимајући те људе и радећи интервјуе са њима и сам сам почео да мењам неке своје лоше навике које сви поседујемо, али их не сматрамо нечим лошим. Премијера филма је прошла сјајно, публика се заиста заинтересовали за живот тих људи, али ми се чини да су се неки и замислили због саме поруке коју филм носи. А то је и био циљ.

Представа „Оковане“, коју си режирао са Иваном Антић, премијерно је представљена недавно у Културној станици Свилара. Актери ове представе, који су кроз монологе, исповести и друге елементе представили насиље над женама су мастер студенти примењеног позоришта Академије уметности у Новом Саду и екипа „Tite“ театра. Како је настао сам концепт представе и колико је било захтевно конструисати и испричати ову осетљиву тему путем поетског реализма?

Сам концепт смо Ивана и ја осмислили, направивши костур будуће представе. Ивана је пронашла истините исповести жена и девојака које су претрпеле неки вид насиља. То нам је била полазна тачка. Свака сцена у представи је у ствари инспирисана стварним догађајима, што додадтно појачава тежину представе. Радећи свакодневно на представи, неке сцене су бивале промењене, надограђене. Колективни рад је веома важан у сваком процесу, тако је био и у овом. Нека решења су понудили глумци, нека решења је понудио кореограф Александар Бошков. И заиста смо се понекад прибојавали да ли ће се неко побунити или увредити због начина на који представљамо одређене приче. Али се на крају испоставило да је публика све разумела, што можемо сматрати својим успехом

Суоснивач си Трупе за савремен и имерзивни театар – Tite theatar, у оквиру кога си режирао „Пловидбу“. Зашто баш овакав стваралачки чин у виду невербалног сценског израза и тог спој музике и уметности?

„Пловидба“ је такође настала по идеји Иване Антић, и на основу композиције Димитрија Бељанског, који је радио музику и за „Оковане“. Тај процес је био заиста интересантан и велики изазов. Желели смо да направимо невербалну представу. Инспирацију смо налазили у Димитријевој композицији и од ње стварали представу са одређеном радњом. Некако сам одувек био фасциниран невербалним изразом, који је, како ми се чини, потцењен код нас. Музика је увек инспиративна и апстрактна сама по себи. Она нам буди различите слике и осећања. Ми смо своја колективна осећања и визије на основу одређене музике уобличили у представу са одређеном поруком, и управо у томе лежи сва лепота ове представе.

Иза себе имаш преко педесет играња и престижне награде и од прве режиране апсурдне антидраме по тексту Ежена Јонеска ,,Ћелава певачица", преко монодраме ,,Глумац је… глумац је глумац..." Зијаха Соколовића, чије је извођење ушло у Зијахову књигу о представи и филма ,,Шведска шибица", дошао си до свог првенца у у професионалној режији - радиш на представи ,,Мајстори, мајстори" по филму Горана Марковића, који се сматра магом режије. Какву драматизацију могу да очекују љубитељи позоришта?

Велики је проблем када на сцену треба поставити нешто што је познато као филм. А још је већи проблем ако је тај филм антологијски, као што је „Мајстори, мајстори“. Прва ствар коју је требало урадити јесте да се текст прилагоди савременом тренутку. Оно што сада на сцени покушавамо јесте да ту познату причу испричамо на свој начин, покушавам да је поставим неким својим редитељским језиком који неће личити на оно што је велики Горан Марковић урадио. Надам се да ћемо у томе успети.

Цитат из монодраме „Глумац је… глумац је…“ Зијаха Соколовића каже: „Слобода је у томе, да ти свако може чинити шта жели, а ја сам глумац, осуђен на вечно изгнанство. Моја слобода је у томе, да ми свако може режирати шта жели“. Како ти као режисер гледаш на тај стваралчки процес и слободу креирања?

Глума и режија су сродне и блиске уметности, колико год то деловало као различито. Глумац и редитељ обострано размишљају и стварају, један другог подстичу и помажу. И свако има неку врсту ограничене, или је можда боље рећи обликоване слободе. Редитељска слобода је уоквирена пишчевим делом, глумачка слобода је уоквирена редитељском визијом. Са друге стране Ежен Јонеско је рекао: „Позориште је једино место на свету где је људима дозвољено да раде шта год желе. Али они из неког разлога то не раде.“ Слажем се са овом мишљу и често сам себи постављам питање чега се бојим да урадим шта год пожелим.

Монодраме често представљају оличење и интерпретацију психолошког аспекта личности. У Театру 34 вратио си се на сцену изводећи монодраму „Док бејах мртав“ у оквиру пројекта ,, Гледај прошлост, стварај будућност"по драматизацији Леле Ликар. Која би била порука овог дела?

Главни лик овог дела је сликар који је лудо заљубљен у девојку која је млађа од њега. Он на први поглед делује веома чудно, чак бисмо рекли и да је луд. Али временом схватамо да смо ми ти који су чудни. Ми, свет који га окружује имамо искривљену слику о животу. Он нас на један чудан и мрачан али поетичан начин учи где ми то грешимо и колико је бесмислица на које трошимо свој живот и колико је ствари које управљају нама.

Режирао си мјузикл Вива Денс студија ,,Ја сам Милева Марић Ајнштајн". Каква су искуства?

Овај пројекат сам радио заједно са својим колегом са класе Иваном Вањом Алачем, који је написао концепт читаве представе. За обојицу је то било нешто потпуно ново и другачије. Никада нисмо радили са плесачима и управо смо ту успели да научимо неке нове ствари и стекнемо заиста значајна искуства која ћемо моћи да применимо у свом даљем раду. На неки начин је ово било ватрено крштење, јер смо радили са огромним бројем људи истовремено, што нас је научило како да координишемо на сцени са великом групом људи

Колико је уметност претрпела за време пандемије и како је било стварати за време ванредних окочности?

Слободно могу рећи да сам своју професионалну каријеру започео у ванредним околностима које још увек трају. Уметност заиста испашта у овом тренутку као и многе гране привреде. Све те мере и забране утичу на то да се представе, концерти, пројекције, изложбе отказују, одлажу. Практично још увек стварам у ванредним околоностима и једино што могу рећи јесте да вам је потребно огромно стрпљење да бисте ствар истерали до краја. Сваки прекид рада и поновно почињање је као да крећете из почетка. Као кула од карата, градите је непрестано, а онда се појави неко ко дуне и све се распадне. Ако немате стрпљења и воље брзо ћете посустати. Тако је и са свакидашњим животом.

Шта би саветовао младе који желе да се баве глумом или режијом?

Пре свега бих цитирао великог Станиславског који је рекао: „Воли уметност у себи, а не себе у уметности“. То је први велики корак који треба савладати. И саветовао бих да снове не треба само сањати, већ их треба и остварити. А то се дешава само онда када искрено и вредно радимо на себи.

На којим жанровима планираш да радиш у будућности и у ком смеру ће се кретати твоје стваралаштво?

Планова је пуно. Жеља ми је да се опробам у различитим жанровима. Волео бих да снимим неки филм. Имам идеју коју треба ставити на папир и разрадити. За даље ћемо видети. Имам идеје и за неколико представа, инспирисан актуелним стањем око нас. Надам се да ћу успети да их остварим у будућности.

Из угла „слуге и господара“, који би био твој слоган за режију и уметност?