Ако бисмо морали да пронађемо најсвеобухватније речи које би ближе одредиле савремену поезију, то би несумњиво биле речи – слобода, имагинација и интроспекција.
Некадашњи величанствени епови, десетерци и риме уступили су место изломљеном стиху, слободном стиху, графитној поезији... Оваква трансформација, по мом мишљењу, вуче корене још из првог футуристичког „шамара“, када су одважни Маринети, Мајаковски и Хлебњиков рушили чврсто утемељене зидине традиционалног песништва...
Правила на којима се темељила традиционална поезија, одбачена су. Она спутавају уметника у намери да буде свој, било да се исповеда, критикује или прекорева... Сада на сцену ступа правило да правила нема, а једини закон који се поштује јесте имагинација!
Песник више није заокупљен националним бригама, историјским губицима и победама. Он критикује друштво, појединца; Он је изнад свега интроспективан, животан, чулан... Међутим, савремени песник не сме да заборави ко је! Његов ход је попут циркушког хода по конопцу. Мора да балансира између конкретне стварности, без које ни стварност саме песме не постоји, а с друге стране не сме ни да се употпуности окрене конкретној стварности, јер поезија изискује свевременост, она тежи да се уклопи у „свако сада“.
У продужетку текста направићемо кратак избор савремене поезије 21. века...
Рупи Каур – Инстаграм песникиња
Рупи Каур је рођена у Индији 1992. године, а као мала се преселила у Канаду са својом породицом. Као дете имиграната, што због боје коже, што због економског статуса у новом окружењу бивала је изложена непријатним ситуацијама, које су послужиле као инспирација њеној поезији.
Грчевита борба њене породице изградила је Рупи и као личност и као песникињу. У својој мајци она је проналазила оличење јаке, храбре жене, идола. Рупи, вођена тиме, проналази инспирацију у свим јаким женама било да су се бориле за егзистенцију, у ратовима или за женска права...
Њена поезија саткана је из личних искустава и искустава људи из окружења. Њоме песникиња иде корак даље у људску душу. Говори о боли, физичкој и психичкој, предрасудама и стереотипима о женама, силовању, као и насиљу из перспективе жене тамније боје коже...
сваки пут
кад кажете кћерки
да вичете на њу
јер је волите
учите је да нема разлике
између беса и нежности
што се чини мудрим
док не одрасте
пуна поверења у мушкарце
који јој наносе бол
јер изгледају баш попут вас
-очевима кћерка, из збирке Мед и млеко
следећи пут кад
он запази да
длаке на твојим ногама
израстају подсети
тог дечка да твоје тело
није његова кућа
он је гост
упозори га да
никада не
погази добродошлицу
поново
-из збирке Кућа тело
ово је рецепт живота
рекла је моја мајка
грлећи ме док сам плакала
мисли на цвеће које садиш
у башти сваке године
оно ће те научити
да и људи такође
морају венути
падати
пустати корење
расти
с циљем да процветају
-из збирке Сунце и његово цвеће
Драшко Сикимић се исповеда хартији, па од ње прави смотуљке
Драшко Сикимић рођен је 22. марта 1984. године, у Љубињу (Херцеговина), где и данас живи. Његове три збирке поезије: Смотуљци (2016), Огреботине (2017) и Моје кости уједају (2018) биле су, како је сам изјавио једном приликом, ствар случајности.
То нам говори да су оне по својој природи, заправо, исповест, интроспекција и крик у форми медитативне прозе. Али, сетимо се, савремена поезија не трпи ограничења! Она је свуда и крије се у свим формама!
Милица Шпадијер - власница нежних руку и дубоких уздаха
Милица Шпадијер рођена је 1989. у Београду. Добитница је Награде „Млади Дис” за прву необјављену збирку поезије за 2019. годину. Поезија јој је објављивана и у електронским часописима за књиженост Eckermann и Libartes.
Миличину поезију карактерише изузетна оригиналност израза, слободна структура и сликовито приказивање сцена кроз нарацију. Њени искази се испредају великом брзином, сами од себе, системом асоцијација, што чини причу, коју нам песникиња казује, динамичном и драматичном. Углавном јој, као оруђе, нису потребне метафоре, јер је њен унутрашњи свет само по себи живописан и резултира неприкосновеним талентом који од интересантних исказа прави велику поезију.
Следи избор песама из Миличине поетске збирке Шар–планина:
Музеј различитих догађаја
нико не жели да буде доњи
осим мене
ја сам пропалица
слатка песникиња
фарбана плавуша
у златној јакни
ја сам довлатовљева
сијенка
дакле неуништива
као гриња или мољац
ја сам ружа пузавица
ја сам свитања
најлепша поломљена нога
инстаграма
власница
нежних руку
и дубоких
узд
ах
а
Докторе
реците ми шта пишете
добар дан
могу ли да завирим само
у Вашу малу црну свеску
добар дан
не, то није етички
докторе, платила сам
реците ми
је л’ да кривим мајку за све
а она ми плаћа терапију?
много се боље осећам
откад пијем ехинацеу,
хвала на питању!
Елицеу, пардон!
не могу да спавам и да се јебем
али то је ок, мој дечко ионако мисли
да сам се довољно јебала.
докторе,
дајте ми да видим шта пишете
да ли сте ми дали Ф?
не-про-ла-зна
пролазна 2цм
докторе
шта то пишете
је л’ да имам нападе беса
и нећу да рађам?
знам!
докторе
ви пишете како се самозаваравам!
кривим мајку за своје лоше везе
за које кривим своје
бивше партнере
за које
кривим
бомбардовање!
покушавам да се извадим
на детињство.
знам!
пише како идеализујем
нарцисоидни тип личности
неуротична
промискуитетна
склона лакшим дрогама
јер има
рокенрол у ногама!
докторе,
молим Вас
реците ми
шта пише у малој црној свешчици.
па платила сам!
(мајчиним парама, то је тачно)
је л’ да сам материјалиста?
или стипса?
али докторе,
двоје нас је и ја не зарађујем
а ни не радим!
ни нећу да радим!
по цео дан читам и понекад пишем
је л’ да сам лења? Је л’ то пишете?
ја чистим купатило.
и стављам суђе у машину!
недовољно суицидална
напрасно умиљата
патолошки нежна
аутистично амбициозна
инфантилно религиозна
тешко под но си
саааамоооћу!
погодила сам, знам.
докторе,
преклињем Вас
да, следеће среде у 11!
(реците ми)
хвала
(шта пише)
довиђења
(у малој свесци).
Мишел Уелбек – песник или романописац?
Мишел Уелбек је француски песник, романописац и есејиста, рођен 1956. године у Сен Пјеру. Сматра се најконтроверзнијим и најпопуланијим писцем у Француској, а добитник је и бројних књижевних признања... Наши читаоци су га упознали кроз романе (бестселере) као што су „Сератонин“(2019), „Покоравање“(2015) и друге., да би убрзо уследило и превођење његове збирке поезије „Не мирим се“.
Ова збирка поезије може се протумачити као песниково пружање отпора свему што се намеће као образац човеку - осећајном и умном бићу, које не жели да се ,,униформише". Ово је хропац бунтовника који се не мири са старошћу, смрћу, начелима либерализма и свиме што га спречава да егзистира лишен страха од бесмисла.
Водиле су се полемике да је неприлично што се романописац, који је побрао својом прозом све симпатије читалаца и критичара, сада бакће поезијом. Да ли му је поезија само хоби и хир? А можда је Уелбек по својој природи, заправо, пре свега песник?
Направићемо скромни избор поезије Мишела Уелбека, а ви просудите сами...
Последњи бедем против Либерализма
Одбијамо либералну идеологију јер не
Пружа никакав смер, окосницу за помирење
Појединца са својим ближњим унутар заједнице
Коју бисмо могли да назовемо људском,
Штавише циљ који себи поставља је сасвим
Супротан.
Одбијамо либералну идеологију у име енциклике
Леона тринаестог о социјалној улози Еванђеља
У истом духу у коме су антички пророци зазивали
Пропаст и проклество над Јерусалимом,
И Јерусалим паде, и би му потребно не мање него четири хиљаде
Година да устане.
Непобитно је, доказано је да сваки људски напор
Се све више мери кроз чисто економске
Аршине,
Апсолутно бројчане критеријуме,
Које памте фајлови рачунара.
То је неприхватљиво и ми треба да се боримо за
Подређивање економије, за њено подчињавање
Одређеним, усудио бих се да кажем, етичким, разлозима.
И кад отпусте три хиљаде људи а чујем где
Баљезгаре о социјалном трошку такве операције дође ми жешће
Да задавим десетак
Саветника за обрачунске ревизије,
Што би, уосталом, била одлична операција,
Апсолутно добитно скидање масног ткива,
Такорећи хигијенска операција.
Имајте поверења у индивидуалну иницијативу, ето што понављају,
Свугде, на сваком кораку, као ти стари будилници на федере чији равномерни
Откуј је био довољан да нас баци у смарајућу и потпуну
Несаницу,
На шта могу да кажем само једно, једно које
Проистиче из истовремено поражавајућег и редовног
Искуства,
А то је да је индивидуа, хоћу рећи људска јединка,
Углавном мала звер која је истовремено свирепа и
Бедна,
И да би смешно било указати јој поверење осим
Уколико је не оградимо, омеђимо и одржимо унутар
Строгих принципа ненарушивог морала,
Што није случај.
У либералној идеологији, разуме се.
Љубав, љубав
Сипљиви старци су на платну великом
Гледали, одсутно,
Лош снимак свингера у блуду дубоком.
Приче није било.
Ето, рекох себи, тог лица љубави,
Ето правог лица.
Кад заводљиво је, увек те затрави,
Све друго је трица.
Ту судбине нема, ту нема верности,
Привлаче се тела.
Без везивања и без трунке милости,
Страст их обузела.
Нека су привлачна, стог биће вољена:
Познаће оргазам.
Но многа, свег сита, већ не таје, бедна,
Ниједан фантазам.
Тек глуву самоћу коју сатираће
Жуд жена развратних.
Тек извесност једну: „Ово мене неће“.
Драма безначајних.
Умреће сигурно, ах, разочарани,
Без лирских узлета.
До коске развивши самопрезир, страни,
Туђи мисли лета.
Обраћам се сваком ког љубили нису,
Нису миловали.
Обраћам се сваком што туђин је сексу,
Кога пол не гали.
Не бојте се, друзи, то је безначајно:
Љубав не постоји.
Груба је то игра, жртве сте случајно.
Играју се своји.
Ово је био наш скромни избор савремене поезије 21. века, али свакако је битно поменути и следеће ауторе: Били Колинс (тренутно најчитанији амерички песник), домаћи попут Јелене Ћирић, Маје Солар, Звонка Карановића и других...
Драгана Клашња
Фото: unsplash.com
