„И Господ Бог створи жену од ребра које узе Адаму, и доведе је к Адаму“. (1. Књига Мојсијева, 2. глава)
Критичари и биографи Фјодора Михаиловича Достојевског (1821-1881) непрестано, истражујући о његовом животу и делу, поистовећују женске ликове из романа са женама његовог животног пута, што нам даје могућност да их при анализи непрестано успоређујемо и тако добијемо целовиту слику јунакиња.
Његова прва супруга, Марија Димитријевна, пробудила је у њему пожртвовање и несебичност. Наиме, Достојевски је бринуо о њој, веома болесној и немоћној и њеном сину из првог брака. Уз младу студеткињу, Аполинарију Суслову, која је одбила његову понуду за брак, спознао је страст и бол. Лутао је по Европи како би је пронашао, притом тугу лечећи у пороцима. У својој другој жени, Ани Григоријевној, спознао је животну љубав и сапутницу, разумевање и подршку. Она му је подарила потомство и помогла му да превазиђе порок - коцку.
С друге стране, Соња Мармеладова води Раскољникова, човекa са самог дна, на пут покајања и преображења. Настасја Филиповна кнезу Мишкину омогућава да васкрсне као Христос и поновно из далека дође међу људе. Док је Полина Александровна пробудила коцкара у Алексеју Ивановичу, да би се та страст према пороку окренула против ње саме...
Настасја Филиповна – роман „Идиот“ (1869), покушај писца да прикаже савршено доброг човека, сличног Христу, који долази међу људе и страда...
Настасја, Анастасја – значење имена је васкрсење
Морамо се сложити с тврдњама појединих критичара да је Настасја једна од најтрагичнијих женских ликова светске књижевности. Како је протагонист, кнез Мишкин, својом неисцрпном добротом послужио писцу да осветли позитивне стране сваког јунака, тако је његова улога и у односу са Настасјом била да све разуме, а самим тим и да све опрости. Она је интригантна, оригинална, интелигентна јунакиња, које је, с једне стране, охола до крајности, а с друге племенита до пожртвовања. Не пристаје на средину и не прихвата компромис. Њена права природа је дивна, женствена и страствена, међутим, окрутан однос других ликова према њој чини да она, у самоодбрани, постаје све супротно од своје невине и племените природе. Кључ проблема овакве њене трансформације лежи у догађајима из прошлости, који су се низали мимо њених хтења...
Настасја и кнез Мишкин
Ликови кнеза Мишкина и Настасје Филиповне су грађени према библијској параболи о Исусу Христу и посрнулој жени. То видимо у њиховим унутрашњим монолозима, дијалозима, али и гестовима. Кнез долази из далека (са лечења у Швајцарској) да спасе Петроград, огрезао у греху, а Настасји, палој (не својом кривицом) требају разумевање и помоћ. Мишкин је, као проницљив човек, у њој препознао очај и патњу, коју су други доживљавали као гордост и надменост. Док је она истински волела Мишкина, кнез је одлучио да се венча њоме, сигуран да је не сме оставити саму у великом лудилу и патњи. Он једини, у присуству свих њених удварача, истиче да би је, мада осрамоћену, оженио без иједне паре. Тада се она одушевљава овим човеком, рекавши: „Данас сам по први пут упознала мушкарца!“
Њена лепота је неконвенционална, отелотворење идеала о савршеној жени (спој лепоте и доброте). Као таква, уместо да ужива почасти краљице, она моли за милост. Спој ванредне лепоте и снажног карактера су многима увек неугодне, зато се труде да их себи потчине. Међутим, фатална жена зна да је слободна и да никоме не припада. Када је кнез Мишкин први пут угледао њено лице на фотографији, остао је затечен. Оно је бледо, а очи као две жеравице. Тај поглед мало ко може да издржи. На њеном лицу Мишкин, осим пркосне лепоте, увиђа трагове дубоке патње и страдања. Поседовала је лепоту која може освојити свет, али она је тај свет давно презрела...
Настасја и други мушкарци
Својом привлачношћу и свешћу о њој опчинила је многе мушкарце. Њену самоувереност и храброст увиђамо када уцењује и прети Тоцком, јер ју је осрамотио и обележио занавек, али и у поигравању са Рогожиним, који у њој види само трофеј. Гаврила Арданилович је жели оженити због новца. Новац му је обећао Тоцки, уколико га ослободи Настасје. Тоцки је стрепео пред њом, знајући да је спремна на све и да се не плаши за своју безбедност. Једини који урања у дубине њене личности био је дивни кнез Мишкин. Поучена поступањем мушкараца према њој, ипак бира да остане сама, јер као таква не припада никоме.
Страдање из великодушности
Изглед каквим ју је писац описао делује демонски: жртву омамљује, заводи и по могућству убија. Али Настасја није таква! Однос са кнезом Мишкиним нам помаже да спознамо њену племениту душу. У самом расплету романа, она оправдава значење свог имена – васкрење. Догађа се дан кнежевог и Настасјиног венчања. Међутим, на венчању се појављује болесно љубоморни Рогожин с циљем да једно од њих убије и тако спречи да жена којом је опседнут припадне другом. Овде ступа на сцену Настасјина надљудска пожртвованост. Њена љубав према кнезу и увереност да га не заслужује плаше је да ће упрљати његову девичанску и чисту природу. Вођена тиме, напушта га и својевољно одлучује да она буде та која ће страдати од Рогожинове оштрице. Овим чином она пружа шансу Мишкину да „васкрсне“ након страдања, дарује му нови живот и прилику да једног дана, из далека, као и Исус Христ, поново дође међу људе и обгрли их својом неисцрпном, безусловном љубављу.
Соња Мармеладова – роман „Злочин и казна“(1866) – приказ јунака са друштвеног дна, у основи доброг младића, разапетог између идеје о Ничеовом надчовеку и Достојевсковом свечовеку
Соња Мармеладова је кључна личност у животу главног јунака, Раскољникова. Можемо слободно да кажемо да је важност поменуте јунакиње у домену протагонисте овог непревазиђеног психолошког романа. Соња и њена породица живе у немаштини, те је маћеха присиљава да се бави проституцијом, како би отхранила слабашну децу. Док она, са свега седамнаест година, продаје тело, њен отац се смуца пијан и проклиње судбину. Самим тим што сазнаје чиме му се кћерка бави, његовом огорчењу не види се крај. Без обзира на то што је гажењем моралних начела убила себе, она је сачувала племенитост и чистоту духа. Тим злочином заправо се заувек везала за Раскољникова. Њихови злочини постају извор бескрајног разумевања и сапатништва, те узајамном љубављу крећу на пут прочишћења.
Иако је била веома млада, њена храброст, достојанство и пожртвованост били су вредни свачијег наклона, а нарочито Раскољниковог, који је је сав огрезао у греху, али и у савести којом је тај грех пропраћен. Познавајући природу њеног посла, Раскољников је непрестано покушавао да одгонетне како је могуће да је после свега сачувала невиност и чистоту душе. На његово питање: „Молиш ли се много Богу?“, она одговара: „Ах, како бих ја без Бога!“. Тада збуњени Раскољников добија одговор и схвата у чему је спас, те након овог судбоносног разговора отпочиње његов преображај.
Писац ни у једном моменту не осуђује ову палу жену, коју други „гађају камењем“. Напротив, он нас позива да је разумемо и спознамо њену доброту и љубав, те смо као читаоци, заправо на њеној страни. Мада опис њене собе неједнаких углова симболизује наказност младог, горког живота, са друге стране на ормару исте собе протагонист проналази Јеванђеље. Тада он моли Соњу да му чита из Јеванђеља поглавље о Лазаревом васкрсењу. Када Соња отпоче читање „глас јој јекну и прекиде се као сувише затегнута струна“, те он увиђа колико јој је тешко при откривању њене светиње која је настала још у детињству, окружена гладном децом, виком и прекорима...
Две њихове скрхане душе пронашле су уточиште једна у другој и заједно су кренуле путем који води у потпуно непознату, нову стварност. Њена љубав бодрила је Раскољникова да пронађе излаз: преда се полицији, присуствује суђењима и оде путем прогнанства у Сибир. Да ли би се збило све што епилог романа казује да Раскољников није прихватио Соњина начела и њено друштво на путу у Сибир? Мислим да не би...
По мом мишљењу, Настасја Филиповна је најупечатљивији женски лик у богатом опусу Достојевског. Може се рећи да су многе јунакиње копија ове изванредне жене: Катарина Ивановна („Браћа Карамазови“), Полина Александровна („Коцкар“), Лиза („Зли дуси“)... Све ове женске ликове краси трагична, изузетна лепота, оригиналност, снага духа, али и неуравнотежена природа... С друге стране, Соња Мармеладова је представница снажне вере, толико снажне да јој особина „пале жене“, није представљала никакву препреку да јој се употпуности преда...
Драгана Клашња
