Моћ речи и визуелизације

Урош Крчадинац je доцент дигиталне уметности и рачунарства на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, програмер, едукатор и креатор трансдициплинарних пројеката.

Урош је велики љубитељ интерактивне уметности и рачунарске књижевности, те је осмислио програме и радионице, вештачке интелигенције за уметнике, дизајнере и писце, креативног програмирања и генеративне уметности, интерактивних вештина за видео-игре, дата приповедања и креативне картографије. У Истраживачој станици Петница је ангажован као стручни сарадник на Семинару дизајна где пружа знања о креативном писању, кодирању, анимацији, графичком, дигиталном и индустријском дизајну. Урош је естетичар и свестрана личност, посвећен је алгоритамској уметности, тактичкој поетици, трансформацији дигиталних система, скицирању, а посебно се фокусира на будућност језика и визуелни језик нових медија и технологије.

Како би најкраће представио широк опсег својих интересовања на путу од науке до уметности?

Производим разне ствари: слике, текстове, мапе, софтвер, едукативне материјале. Научним радом не бавим се већ неколико година, али је он био формативан за све што данас радим у области културе и едукације. Ту ми је термин »произвођач текста« дражи и прецизнији него писац, »произвођач визуелних и дигиталних садржаја« бољи него уметник. Признајем, међутим, да није лако не бити заклоњен струком и еснафом. То је простор ветрометине: поглед пуца, али су главобоље неизбежне. Пуно експериментишем, играм се сасвим новим медијским облицима, од картографско-ергодичког текста до генеративних неуралних мрежа, углавном радим сам, и онда се на културној сцени често осећам као ванземаљац.

Повезујеш људске емоције и технологију, како је и настао есеј Оптимизоване емоције. Зашто је баш поезија послужила као неки вид експеримента?

Данас су речи као такве дигитални индекси роба и услуга, а Гугл утиче на наш језик више него било која академија или универзитет. Свака реч има своју тржишну цену. Ако пишете рекламу за Гугл, тзв. Гугл ед, биће вам наплаћена на основу те цене. Мени је то било веома занимљиво. У тај систем можете да ставите било које речи, не нужно рекламе – јер за глобални дигитални неолиберализам сваки текст и јесте нека врста рекламе. Ако ставите поезију Црњанског, примера ради, или Попе, Сидрана, Мицића, систем ће вам дословце рећи колико која њихова реч кошта. И не само то, предложиће вам термине које треба да убаците у текст да би вам постао учинковитији као реклама. Списак тих термина звучи као нова поезија – уистину оптимизована поезија. Чак има и неку врсту ритма, понекад се и римује. Ако питате Гугл, Црњански ради за туристичку индустрију, Васко Попа за дрвно-прерађивачку, док песме Мике Антића Гугл чита као рекламе за астролошке и дејтинг сајтове. Оптмизовану поезију читали смо пред публиком, спискове тих оптимизованих термина реконтекстуализоване у поезију, рецимо у Полету пре две године. Публика је била одушевљена. Било је то веома забавно. Kасније смо објавили две књиге на исту тему, Оптимизована поетика и Тактичка поетика, у издању сјајног Мултимедијалног института. Ништа од тог усхићења, пак, Гуглове машине нису могле да разумеју. Орвел је једном рекао да је свака уметност у ствари пропаганда. Глобални дигитални капитал је то вулгаризовао до пароксизма: свака уметност је реклама, а рекламе се оптимизују да би што боље продале оно шта продају. Уопште идеја да такви системи могу и треба да се хакују мени звучи као поетски став. Најбоља поезија увек и јесте била нека врста ритмичког хаковања система.

У области генеративне естетике, створен је софтвер Synesketch. На који начин компјутерски програми могу препознати емоције и генерисати садржаје који у нама буде емоције?

Synesketch је софтвер који сам започео пре десетак година, још у оквиру свог дипломског рада. Идеја је била да направимо вештачког синестету: програм који има синестезију, који може да препозна неке манифестације емоција у тексту и да их претвори у апстрактне анимиране визуале. Било је то пре десет-петнаест година, у време кад се дигитални свет чинио много бенигнијим него данас. За нас, који смо креирали у том домену, Интернет је деловао као суматраистичка утопија: повезаност свега са свачим, свих са свима, прожимање читавог света, људи, природе и машина, радикална хоризонтална повезаност, баш како је писао млади Црњански. Дигитални суматраизам. У међувремену, пак, показало се да то и није баш тако, те да дигитални системи, нарочито они који се служе технологијама вештачке интелигенције, доводе до брзе централизације моћи на глобалној разини. Данас на Synesketch гледам као на доба дата наивности.

Колику улогу визуелизација података као ауторски медиј игра улогу у производњи значења у савременом дигиталном свету?

Bureau d´Études, француски колектив уметника, дизајнера и активиста, каже да је дата естетика за данашње друштво, којим се управља на основу информационих система, исто оно што је портрет краља био за феудално друштво. Визуелизација моћи. Сад, то што моћ на овај начин постаје видљива не значи да ће свако и успети да је види. Kао што каже Сарамаго у Слепилу: ослепели смо, али нисмо у ствари слепи, можемо да гледамо, али не видимо. Умети видети, о томе се ради. У овом случају, видети структуре, системе и повратне спреге, не само манифестације. Видети како су сви ти велики процеси међуповезани спрам наших минијатурних живота и емоција. То је, макар се мени чини, кључно за епоху која од умножавања системске сложености пати исто колико од опште квантификације живота. О томе сам писао у есеју Очајни људски глич.

Каква се то нова осећајност и нови начини опажања крију у алгоритмима?

Не крије се инхерентно. Ми као људи 21. века треба да тражимо и откривамо нову дигиталну осећајност. Јер ако је не откривамо, ако је не проналазимо, ако не уложимо свестан осећајан напор, остаћемо заробљени унутар четири екрана, као у тамници. То је сада, за време пандемије, постало очигледно. Без нових сензибилитета бићемо осуђени да будемо објекти софтвера, уместо да будемо његови субјекти. Објектима софтвера емоције су оптимизоване, самим то што објект софтвера – у својој адикцији, себичности, усамљености и изгубљености – и не може да мисли изван дигиталних клишеја, који су системски наметнути. За емоцију беса постоји само један емоџи: . Али, није сваки бес једнак. Постоје љутња, срџба, гнев, револт, презир, ресантиман. Човек може бити јаростан, киван, озлојеђен, расрђен, усијан, набусит, изнервиран... Ако немамо сензибилитет за те нијансе, ако их нисмо ни свесни, готово: робови смо. Нарочито ако истовремено верујемо да смо слободни.

Твој сајт генеративно је складиште свих области којима си посвећен, или како си објаснио на истом, „кабинет чуда“. У том полукругу скованог од типографских емотикона, од вештачке интелигенције до експерименталне картографије, чему си највише посвећен и шта је најзахтевније?

Најзахтевније је да сваког дана изнова пронађеш смисао у томе шта радиш. Да останеш присутан и концентрисан, да се не изгубиш. Потребна је осећајна и мисаона дисциплина. Ја сам, веруј ми, природно неорганизован човек, непрестано скачем са идеје на идеју... Није ми лако да сачувам дисциплину. Одржавање свог сајта је, рецимо, добар начин да се креативно дисциплинујеш. Ничега нема без унутрашње дисциплине, концентрације, континуитета и фокуса. А сајт и јесте нека врста кабинета чуда, кабинета куриозитета. Намерно сам се играо разлитичим категоријама, различитим контекстима... Утолико нема категорије којој сам највише посвећен, све се оне међусобно прожимају. Желео сам да сајт избрише јасну границу између личног и професионалног, јавног и приватног. Арнолд Тојнби једном је рекао да највећим постигнућем у животу сматра брисањем црте између игре и рада.

Како нови медији и дигиталне технологије утичу на образовање, медијску писменост и друштвени живот?

На разне начине. На Интернету сам открио чудесне ствари, повезао се са дивним људима, научио много и стекао увиде које никако не бих имао без дигиталних медија. Али, мислим да сам превише на друштвеним мрежама. Осећам како ме осећајно затупљују. Дигиталне технологије захтевају, као што рекох, унутрашњу дисциплину и фокус. Ако се човек препусти њиховим интерфејсима, ако се препусти нерегулисаној дигиталној laissez-faire стихији, може до прекосутра да верује је слободан, али ће сасвим сигурно постати адикт, овисник, изгубљено створење навучено на глупости, без критичке свести и могућности да види стварност око себе. Нека врста Сарамаговог слепца.

Шта је неопходно како би млади критички приступили пласираним садржаја на друштвеним мрежама?

Треба да размишљају својим мозговима, па да све шта дигиталност нуди умеју да употребе паметно, а не глупо. Kлоним се технофетишизма. Цела та идеја дигиталне трансформације, технолошког солуционизма, идеја да се друштвени проблеми решавају софтвером, мислим да је веома опасна. Млади треба да науче да програмирају, наравно, али пре свега треба да науче да се критичке односе према дигиталном. То неће успети ако 12 сати дневно седе испред екрана. Морају да иду у шуму, да читају књиге и да кичму држу усправно.

Из угла предавача, како замишљаш квалитетно образовање у савременом друштву и колико поред тога млади треба да се укључе и у неформалне активности?

Има та реченица која се често чује: »шта ће то мени у животу«. То је врхунско гесло самоколонизације! Да имаш јавно образовање, какво год да је, после свих пораза и странпутица, да и даље имаш јавне школе и да те неко бесплатно учи математици, ботаници, филозофији, хемији, псхологији, рећи ћу то још једном, бесплатно, то није мала ствар. За то су се генерације бориле. И ти сад, уместо да будеш захвалан, срећан, и да учиш, ти се буниш због тога, ти као нећеш широко образовање, ти хоћеш глупу скучену фах-идиотију – е, то је тужно-претужно. То је као кад би рекао: ја желим да ме газда експлоатише! Желим да будем шраф у систему! Не исплати ми се да будем личност, ја желим потрошачку удобност! Мислим, разумем одакле долази тај порив, али ми је бескрајно жао.
Моја главна порука младима утолико би гласила: учите све шта вам дође под руку! Читајте као суманути, учите, путујте, истражујте. Немојте живети за журке, за јефтине полу-везе, не задовољите се бедним потрошачким угођајима. Нађите у себи снаге да научите шта је ветар.

Објавио си књигу Бантустан: Атлас једног путовања. Имаш ли неке нове планове на пољу дигиталне књижевности, интерактивне уметности, едукација за младе, мултидисциплинарних пројеката?

Тренутно радимо на енглеској верзији Бантустана. То је велики рад: треба не само превести све текстове, него и поново нацртати текстове на мапама и другим инфографикама. Бантустан је нека врста интерактивног књижевног експеримента, онога што се у теорији зове ергодичка књижевност, јер може да се чита редом, линеарно, али и помоћу мапа, скачући од приче до приче, као кад читаш атлас или графичку енциклопедију. Мешавина романа, путописа и атласа. Све мапе цртао сам руком, на томе сам радио око годину дана. Велики посао, али срећан сам: око три хиљаде људи широм Србије и Балкана ставило је нашу књигу на полицу, добили смо пуно писама, критика, осетили смо да књига живи међу читаоцима. Следећи је корак, рекох, енглеска верзија, а потом можда, ако будем имао снаге, изложба мапа и графика. Имам нове планове, али о томе ћемо други пут. Још је рано.