Често се питамо зашто се ситнице називају ситницама ако нам значе живот. Заиста, зашто? Мислим да се зову тако јер су ретки они који виде њихову величину…
,,Зовем се Чезаре Анунцијата, имам седамдесет седам година и протраћио сам седамдесет две године и сто једанаест дана. Потом сам схватио да је дошао тренутак да истински уживам у стеченом поштовању”.
,,Ситнице које живот значе” (La tentazione di essere felici) је роман италијанског писца Лоренца Маронеа из 2015. године. Овај невероватно духовит роман са нотама црног хумора биће ваша дневна доза смеха, али и животне мудрости. Изванредне наративне способности писца држаће вам пажњу у континуитету. Мароне је захваљујући овом бестселеру достигао велики успех у Италији, али и светску славу. Роман је до сада преведен на 10 страних језика…
Главни носилац радње
Чезаре је усамљени старац, удовац у пензији, који своје ,,преостало време” проводи уз алкохол и ,,пријатељицу ноћи” Росану, отуђен од породице и циничан. Не жали се на старост јер она подразумева да је човек вредан поштовања и ослобођен одговорности. Тим поводом упоређује себе са унуком Федериком: ,,Нас двојица смо у суштини исти. Само гледамо како ћемо се забавити и ни за шта нисмо одговорни… Раздваја нас само једно: он има читав живот пред собом и хиљаду планова, а ја још коју годину и много тога за чим жалим”. Чезаре никада није много марио за друге. Своју упокојену жену Катерину није волео, а брак са њом је одувек сматрао грешком: ,,Катерина је у свему видела добру страну, а ја се никада нисам задовољавао мрвицама доброг у мору лошег”.
Чезарево окружење
Његова кћерка Звева има проблеме у браку. Звевин брак са Дијегом је за Чезареа копија његове грешке. Сматра да је донела много погрешних одлука у животу: погрешне студије, посао, па и погрешног мужа. Чезаре запажа последице погрешних избора у њеном понашању: ,,Са теретом толиких грешака на плећима не можеш се смешкати и правити да је све потаман”. На његово питање: ,,Како је прошло рочиште”, она одговара: ,,Што? Никада те није занимао мој посао”. У начину на који комуницирају одаје се велика отуђеност, али и Чезарево настојање да то промени.
Његов син Данте је геј и никада му о томе није говорио. Он држи уметничку галерију и облачи се као „матора тетка“. Чезаре је увек био више окренут кћерки, док је његова покојна жена углавном бринула о Дантеу, и вероватно због тога, како каже „он је постао геј, а Звева неуротична и себична“
Мачкарка Елеонора је несвакидашња комшиница , усамљена старица, која је од свог стана направила сигурну кућу за уличне мачке. Иако мачке изгледају прилично здраво, она ипак налази разлоге да их одвуче кући. Из њеног стана се непрестано шири смрад, за који она, без поговора, има оправдање – братаница жели да га прода: „Кад неко дође да види кућу, постараћу се да затекне свињац“. Иако је Елеонора „матора као Библија“ и „фали јој даска у глави“, евидентно је да ипак улива страхопоштовање. Притом она поступа веома тактично, јер жељна љубави, не жели да отера братаницу од себе.
Марио, старац и његов комшија, који годинама није изашао из стана. Он је класични ,,матори гњаватор” кога унуци завитлавају и који понавља стално једно те исто. За Чезара је он нешто између терапеута и свештеника.
Ема прелепа, млада комшиница на чијем се лицу често виђају модрице. Усамљена, без рамена за плакање, поверава се Чезару, покушавајући да у његовом друштву пронађе уточиште: ,,Муж ће ме убити пре или касније”. Погођен њеном несрећом, Чезаре схвата да је потребно изменити живот из корена. Тако овај себични намћор у сутону живота почиње да вреднује ситнице које живот значе.
Јунаци романа су једноставни и животни. У њима се огледамо ми сами, који смо истовремено и губитници и хероји свакодневице. Мароне их је насликао изузетно живописно и сваком од њих подарио аутентичност до те мере, да нам се чини да су део нашег непосредног окружења.
Драгана Клашња
