Позориште – стицање критичког мишљења

Урош Младеновић је позоришни уметник, глумац, драмски педагог, омладински радник и добитних награде „Мали Принц“ Академије уметности у Новом Саду.

Урош Младеновић је докторирао драмску и визуелну уметност на Академији уметности у Новом Саду. У театарској области није стациониран на једном подручју, већ ради у позориштима широм Србије. Као глумац је играо у оквиру Установе културе Ћуприја, Омладинске позоришне сцене Параћин, Српског народног позоришта и разним независним продукцијама, у серијама и филмовима. Након рада у „Битеф“ театру и сарадње са театром „Рефлектор“, основао је независно позориште – Телепорт театар. Урош је луткар у Дечјем позоришту Суботица, где ради представе за децу. Велику пажњу посвећује драмским радионицама за младе, усмеравајући се на развој њиховог стваралаштва и креативности, као и на дијалог о социјалним темама. За наш портал истакао је да му је омиљени хоби оријентиринг, али да сматра да је међу глумцима најбољи оријентирац.

У својој књизи „Даске које живот значе“ аутор Радислав Лазић истиче ту парадигму као срж позоришта. Када би дефинисао глуму, позориште и сцену, којим би их речима представио?

Ја сам одувек глуму дефинисао као занимање. Јако лепо занимање које ме опредељује, али се трудим да нешто живота задржим и за себе. Врло ми је тешко да дефинишем глуму, ваљда је зато и тако занимљива. У свакој представи се открије нешто, али не и дефиниција. Позориште је место игре, а ми смо одабрали занимање у којем се стално играмо. Некада је лако, некада напорно, али мени доноси радост.

Представа „Под истим кровом“ у режији Иване Јаношев и драматизацији Александре Мрђен премијерно је изведена у петак. Ко су главни актери ове представе и како је публика реаговала на тему мигрантске кризе?

Главни актери су храбри Никол и Хенинг, који су у свој дом прихватили још храбријег Амира, који је дошао из Сирије у Немачку. Делује ми да публика кроз различите емоције прати ову топлу породичну причу и да се суочава са неким новим осећањима које буди емпатија за једно људско биће које је морало да напусти свој дом.

Као завршно практично дело на докторским студијама Академије настала је представа Ко је мени Антигона. Колико се садржина овог уметничког дела поклапа са књижевним делом и колико је било тешко реализовати пројекат с обзиром на ограничења изазвана пандемијом?

Млади са радионица су изабрали ово дело. Одабрали смо три сцене и радили радионице кроз које смо анализирали односе између ликова и дискутовали о сличним дилемама данас. Двадесет петоро младих је учествовало у стварању текста и садржаја представе. Пандемија нас је ограничила на четворо учесница у изведби саме представе, који представљају целу групу и глас младих. У позоришту се адаптирамо на многе околности и представе се стварају у односу на околности, па некако верујемо да је тако и требало да буде на крају. Верујем да ће сви учесници стати на сцену када то буде безбедно.

Бекство“ је био твој завршни рад на Академији уметности и из њега је настала монодрама „Ствар избора или зашто слушам Марчела“. Марчело се узима за најбољег лиричара на нашим просторима. Шта те је посебно инспирисало код њега да направиш овакав комад?

Хвала што сте детаљно истраживали и сам сам заборавио помало на Бекство. Наставак рада на мастер представи и након студија, довео је до те невероватне представе која је играна преко четрдесет пута у многим градовима. Марчело је из Параћина, одакле сам и ја и желео сам да направим локалну и патриотску причу о одрастању у малом граду. Више је град био инспирација него писац, што је верујем и њему било занимљиво.

Која се истина крије у причи „О Срђану“ и шта те је надахнуло на овај глумачки изазов са националистичком нотом у себи?

Истина је да је Срђан изгубио живот. Не препознајем националистичку ноту, више верујем да је то у исто време локална и универзална прича.

Ментор си школе глуме и драмски педагог и у оквиру „Телепорт“ театра фокусираш се на децентрализацију омладинске културе, рад са младима, креативност и стваралаштво. Претходно поменуто дело „Ствар избора“ има у себи елементе одрастања и самоспознаје. Из тог педагошког аспекта како приступаш младима и како их саветујеш на том путу животног позива, определења, каријерног проналажења?

У овом питању је садржан добар део одговора. Врло ми је драго да се та намера препознаје. Са младима радим тако да и они буду ствараоци представа, а не само извођачи. Верујем да млади желе да буду актери, а не само посматрачи у позоришту. Сами предлажу дела, теме и начине на који ћемо направити преставу. Верујем да им правим сигурно окружење за одрастање, а позориште је по мени само најлепше место за тај процес.

Које би се вештине код младих стечене у позоришту могле пренети на свакодевни живот?

Често ми учесници радионица говоре да су бољи у школи од када иду на глуму. Верујем да стичу вештине јавног наступа и самопоуздања, а пре свега да развијају критичко мишљење.

Да ли позориште може да се окарактерише као добар вид психотерапије младима који имају неискоришћени резервоар талената и креативних идеја и који се боје да испоље своју аутентичност?

Ово је већ питање за психологе, са којима често сарађујем и саветујем се у раду. Верујем да да, али верујем да ће време тек показати делотворност позоришта, јер се позориште све више окреће заједници.

Глумац си, уметнички директор и координатор пројеката „Театарнове“ – чеда у оквиру Асоцијације Културанове. Шта би издвојио са прошлогодишњег ТАКТ фестивала када је у питању театарски део, а шта можемо да очекујемо од истог на овогодишњем јубиларном десетом фестивалу?

Први фестивал су обележили млади који су били жири овогодишњег фестивала. Толико су нас научили о позоришту својим искреним реакцијама на представ,е да можемо само да наставимо тим путем. Верујем да ће правац задати наша нова представа Под истим кровом, а онда ће млади одредити даљу пловидбу као и до сада.

Театар је неки вид медија, преношења порука, од глумаца као адресата, до публике као реципијента. Која је најдража порука коју си усмерио публици и да ли си неком улогом хтео изнети сопствено мишљење о неком проблему?

Имао сам задатке да износим и своја лична мишљења о неким проблемима и радо сам то чинио. Ипак мислим да сам изговорио реченице неких писаца који су паметнији од мене, па памтим неке цитате. Марко је сигурно један од њих чије реченице радо говорим на сцени, а некада и ван сцене.

У времену када су примати нове технологије и друштвене мреже, како видиш будућност позоришта?

Не видим да су нове технологије противници позоришта. Влада неки страх да ли ће позориште преживети, али је позориште преживело и теже ударце од технологије. Како је у позоришту могућ и пожељан скуп уметности, верујем да ће технологија наћи место на обострану корист. Друштвене мреже су нама, уметницима, алатка која нам омогућава лакши рад. Многи познају мој рад управо захваљујући мрежама и технологији.

Који је успех који тежиш да досегнеш у својој уметничкој каријери?

Искрено мислим да сам га већ достигао, па ћу се трудити да га одржавам. Верујем да је и овај и сваки интервју успех, јер неко препознаје мој рад. Желео сам да радим у позоришту и да ми глума буде занимање. Верујем да сам успео то да остварим, све преко тога гледам као додатну награду.

Текст: Анђела Андријевић

Фото: Петар Спасић, приватна архива Уроша Младеновића

Коментари

Leave a reply