Ово је прича о две Маше из Београда, које су удруженим снагама изградиле препознатљиви ,,језиво – слатки брендић” умро.сам, чији црно – бели, маштовити мотиви красе планере, обележиваче за књиге, беџеве…
Марија Маша Мићић, студент Графишког дизајна на Универзитету Метрополитан и Маша Марић, која је своја интересовања усмерила на историју уметности, упустиле су се у незаборавно авантуру стварања новог, препознатљивог стила и бренда умро.сам… Са каквим су се задовољствима и потешкоћама суочавале на овом путовању, прочитајте у наставку текста…
Шта вас је подстакло да направите бренд умро.сам?
Дуго смо учествовале на Фијук сајмовима, са другим пројектима, па смо дошле на идеју да бисмо могле коначно да покренемо неки свој лични бренд. Односно, да се фокусирамо само на један – Машин стил који бисмо уобличили у тачно одређене артикле. Такође, важан елемент нам је то да желимо да будемо приуштиви свима, а слобода Фијука нам је то омогућила.
Одакле црпите инспирацију за овакве мотиве и црно – беле комбинације?
Маша црта од малих ногу, тако да је то један стил који се развијао заједно са њом годинама. Инспирација су углавом цртаћи на којима је одрасла, нпр. Прачет; музика, или шта год је у том тренутку нашла узбудљивим.
Ваши мотиви углавном красе обележиваче за књиге, огледалца, планере… Имате ли у плану да унесете нове производе у понуду?
Озбиљно размишљамо о свескама и нотесима, можда мајицама, али то је за сада то од нових типова производа. На пролеће планирамо једну посебну и врло лимитирану колекцију, о којој засада нећемо много да причамо.
На који производ сте најпоносније? Шта чини препознатљивим ваш бренд?
Дефинитивно смо најпоносније на планер који смо направиле за 2021. годину. Много смо се потрудиле, дуго радиле на њему и направиле буквално онакав планер који и саме желимо да користимо. И труд се иплатио. Планер је испао сјајно, ако то смемо саме да кажемо. А препознатљивим нас чини, наравно, Машин стил и то што смо се одлучиле искључиво за црно-бели фазон.
Претпостављам да комуницирате са својим купцима и имате слуха за њихова мишљења и потребе. Шта их је највише привукло када је у питању ваш бренд?
Вероватно је то сам стил, нема много creepy-cute ствари на нашем тржишту тако да смо улетеле у нишу и испоставило се да дефинитивно постоји интересовање.
Када креирате производе водите ли се више сопственим потребама и укусом, или радије слушате потребе купаца и тржишта?
Искрено, правимо ствари које се нама лично свиђају и које и саме желимо да користимо да имамо. То је кључ свих планова и одлука, а испоставило се да има још људи којима се свиђа исто што и нама.
Можете ли ми описати процес којим од идеје настаје применљив или украсни предмет?
Када дође тренутак да су нам потребне нове ствари, Маша 1, задужена за све осим креативности, најави Маши 2, креативној, да је дошао тај тренутак да мора да црта, и креће да је спамује у редовним (релативно договореним) интервалима. Углавном, Маша 2 има рок у ком треба да заврши нове радове. Када пристигну ове новопечене илустрације, заједно правимо ужи избор шта ћемо штампати – оно што би се, по нашој процени, могло највише свидети нашим пратиоцима. Уз кафу следи припрема за штампу, а затим, израда и фоткање придошлих стварчица за Инстаграм. Укратко: Маша Маши гризе реп.
Можете ли навести проблематичне ситуације које су вам стајале на путу приликом стварања овог мини-бизниса? Како сте их превазилазиле?
У суштини, немамо проблематичне ситуације, једино што не можемо одједном да направимо баш све што желимо јер нам буџет то не дозвољава.
Колико времена и труда је било потребно да схватите да се залагање исплатио?
Покренуле смо цео бренд као пројекат са идејом,,докле догурамо – догурале смо” и дале смо себи рок макар годину дана да дамо шансу брендићу да нађе своје место и публику. Засада, упркос новонасталој глобалној ситуацији званој 2020, задовољне смо како напредујемо.
Какве бисте савете уделиле младима који желе да покрену лични бизнис?
Да не одустају најмање годину дана, а идеално је и више, него да се прилагођавају и промишљају почетну идеју. Дефинитивно не треба очекивати хит на почетку него полако корачати ка томе.
Фото: Александар Алексић
Драгана Клашња
