Андреја Каргачин о сарадњи са Марином Абрамович, перформансу, представи која је изазвала буру у јавности ,,Сребреница – Кад ми убијени устанемо”, роману првенцу…
Андреја је похађала Средњу балетску школу у Новом Саду, студент је ФДУ-а, на одсеку Позоришна режија, својевремено је била перформер у МУСАБ-у у Београду, аутор романа Акваријум… Иза њеног имена се крију многобројне позоришне представе…
С обзиром на то да си веома даровита и свестрана личност, да ли је овакав твој избор професије адекватан полигон за развој и оваплоћење свих твојих талената?
Мој избор је био одговарајући за мене. Имам среће да имам професорке и менторке које се не труде да нас убаце у шаблон, него развијају наше личне сензибилитете и могућности. А шта ће појам „редитељ“ значити у наредним годинама, сам бог зна! Оно што је мени лично било важно је што на факултету никада нисам осетила принуду да се „одрекнем“ неког свог интересовања, и што ме сада коначно није срамота да кажем да сам и уметница перформанса, и концептуална уметница и студенткиња режије и да се ништа од тога не коси једно са другим.
Познато нам је твоје ангажовање у Музеју савремене уметности у Београду у време доласка и боравка чувене Марине Абрамовић. Какве утиске носиш из сарадње и познанства са „првом дамом“ савремене уметности?
Марина је важна особа. Она је комплексна и тешка уметница, и мој однос са њеном појавом је комплексан и тежак. Она је огроман ветар у леђа сваком уменику перформанса, али и огроман терет, нарочито некоме ко долази са ових простора. Много пута сам добронамерно или злонамерно називана малом Марином. Колико ми је некада то представљало охрабрење, толико је сада терет. Ја сам аутономна уметница перформанса, која пре свега изводи своје ауторске радове. Марина је сама по себи ужасно јака. Човек се веже за њено стваралаштво и не зна више које су мисли њене, а које његове. С друге стране, чињеница је да већина људи зна за само једну уметницу перформанса, управо Марину. На срећу, има и много, много других стваралаца, као што су Орлан, Рон Ејти, Херман Нич, Вест и Пејџ, Франко Б, Стеларк, и много домаћих, младих стваралаца (Ивана Ранисављевић, Сара Костић, Алекс Заин, Марина Марковић, Катарина Ранковић…). Била ми је част, и увек ће бити, што сам изводила Маринине радове. Могу само да се надам да је њена изложба ипак оставила трајнији траг и заинтересованост за перформанс као уметничку форму, више него што је била предмет таблоидних интересовања.
На који начин си осмислила и препознала себе у перформансу као уметничкој форми?
У перформанс сам се заљубила са шеснаест, и од тада га све више и више волим. Он је страшно специфична ствар и мало људи је привилеговано да се њиме бави. Перформанс одговара мом карактеру зато што изузетно интензивно проживљавам ствари, лично и кроз своју кожу. Он захтева много интелектуалног рада, у том смислу је припремни процес дугачак и напоран. Само извођење се не проба и не понавља, тако да је увек неизвесно шта ће се догодити. Он није интерпретација стварности, он је стварност. Његова структура га чини погодном формом за изражавање храбрих и екстремних ставова. Он је, пре свега, настао као бунт против једног система вредности, он је шамар власти, он је обрачунавање са малограђанштином.
Премијерно извођење представе Златка Паковића „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“ које се одиграло 24. септембра прошле године, подигло је приличну буру у јавности. У којој мери је публика разумела поруку коју сте овом представом желели да пошаљете?
Тешко је не схватити оно што ова представа говори, пошто то говори врло експлицитно: у Сребреници је извршен геноцид. Кривци за тај геноцид, пре свега, нису они који су директно учествовали у рату, него они који су из својих фотеља креирали шовинистичке наративе и митологизовану историју и тиме нахранили осрамоћени народ. То је представа о одговорности интелектуалне елите за националистичка струјања која су жива и здрава данас, рекла бих више него икада. Свако ко није схватио то из ове преставе није желео то да схвати, или није гледао представу. Били смо врло експлицитни и у томе да не мислимо да народ може да се криви за геноцид. То је замена теза: људи имају потребу да се бране зато што се осећају нападнути. Управо они не треба да буду нападнути: то су злочини једног режима и та режим је подстакнут једном идеологијом. Идеологија је оно чега треба да се чувамо. Најбољи део те представе, за мене, били су људи са којима сам имала прилику да радим: Катарина Јовановић, Иван Јевтовић, Вахид Џанковић, Борис Миливојевић. Са њима и редитељем имала сам прилику да водим сјајне и важне разговоре у току процеса, и научила како да приступам расправама о осетљивим темама.
Ауторка си романа „Акваријум“, који је угледао светлост дана под окриљем Лагуниног издаваштва. Колико си поносна на овај свој „подухват“ и како је дошло до твоје сарадње са Лагуном?
До сарадње са Лагуном је дошло зато што сам имала среће и била довољно тврдоглава. Нисам имала појма у шта се упуштам, и једини мотив иза свега тога је била моја жеља да такав роман постоји. Случајно га нико није написао, па сам га написала ја. Поносна сам на ту искреност са којом сам ушла у процес објављивања. А и мислим да је Акваријум један од бизарнијих кримића на нашем језику, што уопште није лоша ствар!
Планираш ли у будућности да обрадујеш читаоце новим литерарним делима или је овај роман био резултат твог трагања за професијом која би те у потпуности испунила?
Имам већ један довршен роман, јако много песама, један започет писани пројекат који не знам шта је… Дајем себи мало времена да писаније мало одлежи и да ја мало објективније прочитам све то и проценим шта желим да урадим са тим. Имам високе критеријуме за себе, и не желим да их жртвујем свом егоизму и оном делу мене који жели да се лепо обуче за промоцију. Ипак, када се све узме у обзир, сигурна сам да ћу још писати, и да ћу вероватно цео живот нешто писати. Један део мене је сигуран да ћу успети да нађем начин да реновирам whodunnit на неки, нама у садашњем времену значајан начин.
На свом Фејсбук профилу си у шали навела да си запослена у позоришту Варјете из Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“, који је сав у знаку раскринкавања ондашњих Московљана. Како би нам описала позориште из својих снова? У којој мери је оно слично Варјетеу?
Од када сам сазнала шта је то кабаре, маштам о томе да имам свој кабаре. Неку надреалну подрумску сцену са коктелима и црвеним завесама, дугачким политичким и надриполитичким скечевима, перформансима, и разним опсценостима и бизарштинама. Мислим да се нећу опоравити од те жеље. Желела бих да имам и своју галерију, и циркус. Не знам шта од тога спада у позориште. Имам великог поштовања за чудно, и мислим да ће чудо спасити свет.
Има ли данас таквог позоришта и позоришне уметности у Србији?
Нећу да на себе преузимам то да говорим какво је позориште сада, више ме занима какво ће позориште бити. На срећу, упознала сам гомилу младих људи који имају шта да кажу и мислим да ћемо сви заједно моћи да се обрачунамо са новим конзервативизмом, догматичношћу и неофашизмом који се јавља у нашем друштву. Не знам када је чување традиције постало важније од напретка и како је могуће да изнова наседамо на исте ствари, али то је нешто што мислим да моја генерација мора да прекине.
Шта значи бити глумица у данашњем времену, тј. друштву?
Мислим да ће нека глумица боље да одговори на то! Шалу на страну, ја сам шетала кроз разне улоге и видела сцену из разних углова, и мислим да долази време када ће ознаке које лепимо на себе бити све мање важне, и када ће позориште постати истински место колективног рада, засновано на ентузијазму, а не хијерархији.
Драгана Клашња
