Лука Ћурчић: Трагајте за улогом и визијом или радите на промени света

Лука Ћурчић је млади предузетник и оснивач фирме Marble IT, програмер и креатор у гејминг индустрији.

Како је истакао за наш портал, Лука је радознали двадесетдвогодишњак који је напустио студије зарад својих циљева и који се у мору интересовања определио за технологију и предузетништво. Током средње школе и факултета, Лука се занимао девелопингом, био је на позицији графичког дизајнера, програмера и дизајнера видео-игара, менаџера, веб-програмера, што му је омоћило да уз константну комуникацију са пословним људима из разних области стекне искуства и вештине које данас користи у пословној каријери. Лука је посвећен и музици – свира гитару, читању књига и спорту.

Који је био инсиративни окидач за отварање фирме Marble IT и како би је представио? 

Са својим другаром Иваном и некадашњим цимером радио сам на разним идејама, илити стартапима, где смо покушавали да развијемо неколико различитих производа. Међутим, сваки од њих је пропао на различите начине, било да је то због одбијања инвеститора, проналаска конкуренције која је далеко испред нас, или просто због схватања да је идеја глупа. Обојицу нас је спајала амбиција да стварамо производе који би користио велики број људи; који би помагао тим људима, као и жеља да једног дана имамо нашу фирму. Из те амбиције смо одлучили да покренемо Marble IT, као софтверску фирму која би развијала такве производе, само не за нас, већ за клијенте – што нам свакодневно омогућава да сазнајемо и решавамо техничке, као и бизнис изазове наших клијената, и тиме учимо и развијамо се за време када одлучимо и да направимо нешто наше.

Какве све области и пројекте нуди Marble IT и ко све има могућност да буде део тима?

Marble IT ради на пројектима из разних области и индустрија, које не вреди ни набрајати јер их има много, јер се данас свака индустрија дигитализује и ствара простор за развој софтвера. Али бих јаснију поделу направио на основу врста апликација какве развијамо, а то су веб-апликације (фронт енд и бек енд), мобилне апликације,  3Д веб-сајтови, видео-игре, АР (Augmented-Reality) апликације итд.

Што се тиче могућности постанка дела тима, констатно се ширимо и запошљавамо нове људе, и код сваког кандидата квалитете гледамо по следећем редоследу: 1) став, 2) шта је претходно радио, 3) шта зна. Неки од квалитета који подразумевају став су одговорност, сналажљивост, воља за радом, али највише од свега отвореност и жеља за учењем и напретком. Ово нам је често најважније, због тога што се технологија развија невероватном брзином. Свако ко није спреман да констатно учи и напредује ће врло брзо заостати за индустријом. Свако претходно искуство кандидата је велики плус приликом запошљавања, поготово ако се поклапа са нашим потребама. И на самом крају, знање – које уопште не занемарујемо (иако тако можда звучи), али је нешто што се најлакше стекне уколико је став на месту.

Истраживање КОМС-а показује да је у категорији младих једна петина незапослених. Као предузетник, како би охрабрио младе у самозапошљавању и покретању сопственог бизниса?

Пре него што бих било кога охрабрио да покрене сопствени бизнис, мислим да постоји други проблем који се мора, макар делимично, решити као предуслов, а приметио сам га код доста својих вршањака, и генерално младих. Описао бих га као тумарање у мраку поводом тога шта желе од живота. Kако се то рецимо најчешће испољава – уписују факултет без размишљања, не знајући како ће изгледати њихов посао у струци, уписују погрешне факултете, или немају никакве амбиције и представу шта би могли да раде у животу.

Како бих такве вршњаке охрабрио? Рекао бих им да постану интроспективни, да анализирају себе и своја искуства, да пронађу у чему су добри и у чему желе да буду добри, да пронађу шта их чини срећним, да размишљају о будућности, и куда се свет креће, да покушају своју улогу да замисле у таквом свету, и на који начин могу да му доприносе. Уколико вам се не свиди визија таквог света, или себе у том свету, или трагајте за следећом улогом и визијом, или радите на промени света.

Мислим да је проналазак ових одговора, не неопходан, али важан приликом отварања сопственог бизниса, из много разлога. Први разлог зашто бих препоручио покретање бизниса јесте што ће вам такав подухват омогућити да никад не престанете са учењем и личним развитком – просто јер сте ви покретачка сила бизниса који расте и развија се и ви као та сила не смете да заостајете. Такође, омогућиће упознавање много сјајних, успешних и инспиративних људи. Али да не звучи све сјајно и бајно, отварање бизниса ми је омогућило и стотине непроспаваних радних ноћи, гомиле дана са 16 и више сати посла, као и доста стреса. Али опет, све су то прилике да научите како да поправите такве ситуације, и како да менаџујете стрес. И да, такве ствари је много лакше превазићи, када сте пронашли одговоре на она горе питања.

Независно да ли бисте свој бизнис, или бисте да се запослите, ово бих свакоме саветовао: Немојте да тражите посао, тражите каријеру.

Као средњошколац си у оквиру дуа „Frisky Fatal“ направио игрицу „Soulless“. Шта је заправо трачак наде у тој пустоловини мрачног света и одакле идеја за тај концепт игре где се преплићу мрак, страх и бездушност?  

Да бих објаснио шта је трачак наде, морам мало да испричам и о чему се ради у игри. Ви сте мало слатко светлосно створење, Елин, које једног дана из другог света посећује мали трачак светлост и обавештава га да је његов пријатељ у невољи и да само он може да га спаси. Елин одлази у тај свет, који је пун мрака и страха, и успут сазнаје дубљу причу о томе ко је његов пријатељ и у каквој се то невољи налази – где га кроз цело путовање води тај трачак светлости, и он заправо представља трачак наде. Наравно цело путовање, свет и карактери су метафора за догађаје који се одигравају у стварном свету (животу), али не планирам то да откријем – мораћете да одиграте игру ако желите да сазнате.

Што се тиче инспирације, Souless је започео као „fun project“ другара из клупе, Радована и мене. Након што смо имали основни концепт, отишли смо на сајам игара и тамо били проглашени у топ 5 од стране публике – тада смо схватили да игра има потенцијал. Наредних годину дана смо је развијали након редовних школских часова (некада и током часова) и током тог периода смо смишљали и проширивали концепт. Инспирација је дошла од гомиле различитих прича и игара које смо другар и ја обожавали, што су игром случаја биле веома мрачне теме – изгледа да нас је то највише погађало. Дакле, експанизија тих идеја у нашу игру, није била рефлексија наших свести и живота, иако смо од свог стреса на пројекту и ми зашли у по коју депресивну епизоду.

Али да сумирам, не бих рекао да је наша игра мрачна, заправо се цела поента врти око побеђивања мрачног стања свести. 

Каква је правна заштита софтвера и видео-игара?

У суштини оно што је потребно заштити је углавном код, а не сама игра или апликација. У случају наших клијената, ми се већином уговора одричемо права на код који смо написали за њих, где то на крају дана припада њима, тј. то је њихова интелектуална својина, како се то правно назива. А уколико пишемо код за нас, то је интелектуална својина Марбле ИТ-а, и не морамо да правимо посебне уговоре и документе, само је потребно да се осигурамо да тај код не буде доступан људима ван компаније.

Већина теоретичара и аутора истраживања видео игара су дошли до закључка да су најчешћи мотиви играња игрица стимулисање емоција као резултат брзе акције и квалитетне графике, као и појачавање осећаја за успехом и друштвеном наградом, тестирање вештина, смањење стреса. Какво је твоје искуство у интеракцији са игрицама, да ли је теби лично играње игрица помогло са те „теорије користи“ попут друштвене спознаје, овладавања емоција, социјалне интеракције, или је било више  из „теорије задовољства“, уживања у улогама, наградама и постигнутом успеху?

Занимљиво питање. Рекао бих да ми је помогло са обе стране, а онда по мало и са неких других страна – не бих ограничио то на само две категорије, јер верујем да постоје разни разлози због којих људи играју игре. Оно што видим као највећу чар у њима је што су ми тренутно ултимативни вид уметности – игре су медијум који спаја наратив (причу), визуалну уметност (графику и анимацију), као и музику и онда још допусте да целу ствар искусимо у првом лицу! Можете замислити колики број креативних умова (писаца, визуалних уметника и музичара) је потребно да сарађује да би направили једну игру, а да не причам онда и о техничком тиму инжењера, аниматора, моделара, менаџера.

И то је заправо оно у чему највише уживам са играма – могу да доживљавам искуства и емоције на једној потпуно новој димензији. Али наравно, након тога долазе и разлози као што је постизање успеха тј. побеђивање игре, играње са пријатељима или једноставно, опуштање.

Да ли се гејмификацијом и тим-билдинг активностима може повећати продуктивност и побољшати комуникација и сарадња на послу?

Верујем да може. Гејмификација је последњих година постала велика ствар, у контексту софтвера и дизајна производа и апликација, јер се принципи из видео-игара користе како би привлачили и задржавали што већи број корисника, и ти начини су прилично ефективни.

Имамо већ неке идеје како да искористимо гејмификацију зарад веће продуктивности и бољих односа унутар фирме, али нисмо их још испробали и имплементирали, па не могу са стопостотном сигурношћу да кажем да раде.

Али тим-билдинзи и гејмификација у неком блажем облику су дефитивно позитивна ствар. Рекао бих да побољшавају односе међу свима нама у тиму – где се из колега претварамо у пријатеље – и самим тим долазимо до већег уживања у послу и у окружењу, а то онда само по себи доноси и већу продуктивност и бољу комуникацију и сарадњу.

Који је твој пословни мото, а који животни?

За посао ми је то најлакше да објасним као визију компаније: трудимо се да створимо успешно и стабилно окружење које може да омогући простор и ресурсе за експериментисање, иновацију, успехе, поразе, учење и раст. Дакле, желимо да будемо иновативни, креативни и да стварамо производе који ће помагати великом броју људи, док кроз то развијамо себе приватно и професионално, и успут се много забављамо.

Што се тиче личног мотоа, разни људи, писци, филозофи, предузетници, иноватори, уметници утичу на мене на различите начине, па се моја личност креће од оптимисте и посибилисте, до стоика и нихилисте – и зато ми је тешко да издвојим један мото. Али када бих морао да извучем један једини принцип којим се водим, рекао бих да је то – увек задржи дечију радозналост, и жељу за учењем и развијањем себе, и увек знај шта знаш, али још више знај колико не знаш. 

Планираш ли неке нове пројекте и неку нову конструкцију у оквиру гејм-индустрије? 

Дефинитивно. Имамо разне идеје, не само за игре, већ и за стартапе, али смо тренутно примарно фокусирани да нашу услугу развоја софтвера доведемо на што виши ниво, како бисмо изградили квалитетну фирму и стабилну будућност за све нас. Kада смо у том погледу постигли одређене циљеве, и имамо могућност да улажемо и у развој нечег нашег – тада ће се појавити и наше нове конструкције.

Анђела Андријевић

Фото: Марија Ердељи

Коментари

Leave a reply