Младима треба дати прилику за нове идеје и доношење одлука

Јелена Божић, новинарка Омладинског радија, на годишњој свечаности Новосадске новинарске школе понела је награду за најбољу младу новинарку у Србији у категорији дневно-фактографског новинарства.

Јелена је дипломирана новинарка на Одсеку за медијске студије на Филозофском факултету у Новом Саду и завршава мастер студије Комуникологије на истом факултету. За време студија писала је за факултетске портале „Журналист“ и „Универзитетски одјек“.  Фокусна група којој је највише посвећена у својој професији јесу млади. У оквиру Кровне организације младих Србије, бави се омладинском политиком и питањима младих.  

Јелена је и координаторка пројеката и маргетинг менаџер у Асоцијацији Културанова у оквиру које има и своје „чедо“ – Музиканову.  

Како се стиже до награде Марине Ковачев“ и колико је труда уложено и изазова савладано да би се достигло признање за одговорно и етичко новинарство у ери таблоидизације и обиљу дезинформација и лажних вести?

Мени је новинарство, још од факултета, велика љубав и иако живимо у времену у којем је много новинара и оних који се сматрају новинарима заборавило на вредности и принципе новинарства, још увек има оних који ову професију чувају и бране. Немам неку предугу каријеру у новинарству, али сам наилазила на затворена врата, непрофесионализам,  цензуру и ставове да је профит много важнији од истине и јавног интереса. Није лако све то обићи, поготово када си на почетку, али је много лепо када то урадиш и када пишеш приче за које си сигуран да вреде, да ће променити или подстакнути неке друштвене промене, дати простор неким људима, отворити или решити неки проблем. Заиста сматрам да није тешко бити добар новинар, за почетак, препоручујем Етички кодекс новинара и стално враћање на њега. Ако причамо о томе како се стиже до награда или признања, стиже се радом и жељом. Мораш константно да преиспитујеш себе, истражујеш, враћаш се на исто место, истим или другачијим путем, да погрешиш и изнервираш се и мораш да имаш принципе и вредности које не попуштају под притисцима. Осим тога мора да ради тај неки црв у стомаку због ког се новинари и даље боре са 1001 ветрењачом.

Добитница си прве награде Београдске отворене школе за конкурс „Не буди фикус – Шта је за мене квалитетна пракса“. Својим видеом поручујеш да су практиканти важне особе које изискују изградњу својих потенцијала и вештина. Колико је младим новинарима обезбеђена стручна пракса и простор за напредак и колико је тешко да се изборе за свој посао?

Новинарима је генерално тешко да се изборе за свој посао, били млади или старији. Не само да га добију, већ и да раде то како треба. Ретко се даје прилика младима да пробају нешто ново. Већина медија се усталила у неке оквире који су одавно незанимљиви младима. Мислим да ја изузетно важно да се коначно схвати да у стварању садржаја за младе морају учествовати и млади. Када причамо о праксама у медијима код нас, на жалост, ствари не стоје како треба. Бар већински не. С једне стране, они који желе да помогну млађим колегама, обично немају капацитета и ресурса за то, једва састављају крај са крајем. Сви знамо каква је ситуација у независним медијима. (Ако неко не зна – лоше је). С друге стране имамо медије који имају простора за младе, али не знају и/или неће да раде са њима. И ја сам била у ситуацији да сам посматрана као задња рупа на свирали, јер сам била нова и млада, па се обично претпоставља и да ништа не знам. Мој савет је да се од таквих медија, људи и послова бежи. Избора увек има. Младим новинарима бих препоручила да не пристају ни на шта што није одговорно и професионално новинарство. Ако нема праксе која им одговара, нека направе нешто своје, нешто у шта верују и нека они буду ти који стварају позитивну атмосферу за младе људе.

Новинарка си Омладинског радија и представљаш „гласило“ за младе у медијима и личност која се залаже за медијски простор истих.  Из тог угла, шта је неопходно да би се млади чија су слобода мишљења, изражавања, таленти и способности потцењени „оснажили“?

Пре свега битно је тим младима дати прилику у медијима да говоре о стварима које су за њих релевантне и важне. Бројна истраживања показују да је проблем то што су млади у причама које се тичу њих објективизирани. Моје искуство у раду са младима показује да они и те како хоће да причају о стварима које су им битне, о осећањима и проблемима. Све док у причу о младима не укључујемо младе, не можемо очекивати да ће се они осећати оснажено. То је по мом мишљењу као грудва снега. Ако једној младој особи дате простор у медијима, то ће видети друга, трећа и вероватно је да ће и она бити подстакнута да прича о некој теми. Важно је, такође, посветити пажњу успесима младих и промовисати позитивне приче и вредности које касније могу утицати и на друге младе. И то не треба да раде само омладински медији, већ и други медији који се у својим рубрикама баве младима. Ми имамо и тај проблем да су млади често представљени у негативном контексту. Иако то можда у неким случајевима и јесте истина, морају се посматрати обе стране и дати се прилика да се и оне ствари које су лепе, инспиративне и поучне чују у нашим медијима. И можда најважније од свега јесте да људи који се баве младима буду свесни да млади нису само забава и слободно време, већ да и они имају проблеме и страхове са којима се свакодневно суочавају и да и те како размишљају о друштву у ком живе. Само треба пронаћи приступ који је адекватан младима како би са тобом ту причу и поделили.

Ауторка си емисије „Матурски пано“. Који је основни концепт и циљ ове емисије?

Та емисија је настала као потреба да се једној од угрожених група младих током пандемије пружи медијски простор. Иако је цела ситуација са коронавирусом била тешка за све који се школују, с обзиром на онлајн наставу, често неприлагођен садржај и систем извођења онлајн наставе, препознали смо да је ученицима завршних година за нијансу теже, па смо хтели да се више посветимо тим темама. Осим овога, циљ је био и да кроз ове емисије млади размене мишљења, чују своје колеге и другаре и буду подршка једни другима приликом ове ситуације која никоме није била ни мало лака. Како је образовање један од главних стубова друштва, сматрали смо да је неопходно да управо од младих чујемо шта и где то шкрипи. У свакој емисији бавили смо се другим проблемом.

Бавиш се омладинском политиком и са министром омладине и спорта Вањом Удовичићем учествовала си у дијалогу о унапређењу положаја младих и њиховом ангажману на пољу омладинске политике. Шта је неопходно да би се „чуо глас“ младих као друштвених ресурса и да би се укључили у процесе доношења одлука?

Потребне су независне институције, организације и медији који препознају значај тог гласа младих. То значи да се млади морају укључивати већ у процесе доношења одлука, а не само у процесе реализације, односно у процесе где они треба да буду само крајњи корисници нечега. Добар пример тога јесу управо ови дијалози које Кровна организација младих организује са доносиоцима одлука и то мора постати устаљена пракса. Не могу се доносити националне стратегије и закони који се тичу младих ако се само претпоставља шта је то што младима треба. Потребно је причати са њима и заиста чути шта је то што њима проблем. Осим тога, мислим да још много треба да радимо на томе да млади знају где и како могу да се укључе и које су то организације које њихов глас препознају. Често се дешава да су на многим догађајима и активностима једни те исти млади који су већ освешћени и друштвено активни, али је неопходно доћи и до оних младих који још увек нису имали прилике да учествују у оваквим процесима. Ово важи и за доношење одлука и на микронивоима. Они који раде са младима, било да је то медиј, организација, трафика или фабрика, морају да верују младима, да им дају одговорност и да им дозволе прилике за иницијативу, за нове идеје и за доношење одлука, па макар то биле и ствари на дневном нивоу.

Координаторка си пројеката у „Културанови“, односно „Музиканови“ и један од организатора ТАКТ фестивала. Каква су досадашња искуства са реализованих пројеката, а какве се активности очекују у оквиру ових „складишта“ урбане културе, уметности и креативности?

Рад у Културанови ми је омогућио много напредовања и развоја на личном и професионалном нивоу, као и много прилика. Ту су настали моји први почеци у раду са младима и кроз време проведено на овим пројектима сам заправо и схватила да су млади циљна група којој желим да се посветим, што кроз невладин сектор, што кроз медије. Сусрела сам се са неформалним учењем, омладинским радом и неким новим и креативним приступима које данас могу да применим на многим другим пољима. Што се тиче Музиканове, то је место где сам разменила много искуства са различитим младим особама и са којима сам више година радила на остварењу заједничког циља. Кроз радионичарски приступ у раду сам схватила много о младима и што је најбитније, много пута преиспитивала себе и своје ставове. Са друге стране ТАКТ фестивал ће заувек бити мој омиљени фестивал на целом свету, зато што кроз различите облике музике и културе повезује младе неафирмисане људе, а ја се лично залажем за вредности које овај фестивал има. То су интеркултурализам, помирење, иновативност и толеранција. Ове године Музиканову селимо на европски ниво, а ТАКТ ове године обележава јубилеј, односно 10 година постојања. Кроз ове програме и Културанову у стварности сам, на дневном нивоу, видела како култура и уметност могу да мењају друштво на боље.

Недавно је рађено истраживање на тему „Млади и предузетништво“ од стране КОМС-а, Београдског центра за људска права, Организације „M- peeria“ и Националне асоцијације практичара и практичарки омладинског рада. Према твом мишљењу, шта је кључно у промоцији предузетништва како би се подигла свест код младих о самозапошљавању и како их охрабрити у покретању сопственог бизниса?

Надовезаћу се на питање о квалитетним праксама, а то значи да квалитетна пракса улаже у младу особу и пружа јој потребне капацитете и ресурсе како би та млада особа стекла што више знања и вештина. Такву праксу треба пружити без обзира да ли ће та особа остати у том тиму или отићи негде другде. Дакле, битна је подршка оних који ту подршку могу да пруже. То значи да треба подстицати праксе, волонтирање у различитим секторима. Често се сусрећемо са тим да млади немају искуство и да због тога не добијају посао или не покрећу нешто своје. Мислим да је од кључног значаја да образовни систем пружи младима подршку и прилике за праксу током школовања, али и након њега. Тренутно млади више прилика имају у неформалном образовању, те су то извори где они могу да се едукују о стварима које су потребне за покретање бизниса. У сваком случају не треба се плашити неуспеха. Колико год бизнис свет може да изгледа страшно, прелеп је осећај када радите нешто што волите и нешто што је ваше. Мислим да треба више промовисати млaде предузетнике, како би били инспирација другим.

Где видиш себе у будућности, размишљаш ли у том смеру да се отиснеш у предузетничке воде и направиш нешто аутентично?

Исто колико не волим да размишљам о прошлости, толико не волим ни да размишљам о будућности када сам ја у питању. Некако се трудим да у садашњости будем најбоља верзија себе, па онда ваљда ни та будућност неће бити лоша. Можда се некада отиснем у предузетничке воде, али ће сигурно бити везано за новинарство и младе. Како у ове „две ствари“ никада нисам изгубила веру, себе у будућности видим у друштву које је равноправно, демократско и толерантно. До тада ја ћу у свом малом космосу сигурно радити на томе.

Анђела Андријевић

Фото: Ивана Антић, КОМС, приватна архива Јелене Божић

Коментари

Leave a reply