Бранка Цветановић доктор је медицине, педијатријска сестра и волонтерка Новог Сада. Однедавно носи титулу Опенс амбасадора.
Двадесетосмогодишња докторка Бранка тренутно је на стажу у Ургентном центру Војводине. У оквиру ССМФНС-а креаторка је едукативних видеа у циљу скретања пажње јавности на болести и превенције. Највише се фокусира на интеракцију са младима, мотивишући их у очувању здравља и менталне стабилности, као и на подстицање истих да раде на личном развоју и напретку.
Бранкин допринос кроз волонтирање за време вандредног стања и учешће у изазовним и ризичним ситуацијама, одраз је пожртвованости, храбрости, солидарности и заједништва. Њен ангажман у ванредним околностима, као и догађајима и активностима Омладинске престонице Европе недавно је крунисам титулом амбасадора.
У чему се огледа твоја улога ОПЕНС амбасадора?
Улога ОПЕНС амбасадора је одлична платформа за досезање већег броја младих, а све у циљу заједничког креирања позитивних промена у нашем друству. Ова улога ми је донела нова пријатељства са младима који се разликују од мене, али су нас управо те разлике обогатиле. Kао ОПЕНС-ов амбасадор првенствено се трудим да младима будем на располагању, и да их својим личним примером инспиришем и подстакнем на лични раст и развој.
Из тог угла „гласа младих“, шта је неопходно да би млади остварили своје капацитете, да би се умрежили, учествовали у омладинским политикама и креативној индустрији града?
Пре свега потребна је унутрашња жеља, та нека почетна покретачка воља. Умрежавање младих је посебно важно, ствара се један простор у коме се налазимо са људима који деле са нама сличне идеале и жеље, оснажују нас и мотивишу, храбре наше искораке из зоне комфора. Врло је важно и не заборавити да се играмо и да будемо у машти, баш као кад смо били деца, одатле се, по мом мишљењу рађају најбоље идеје.
Као доктор медицине, како усмераваш младе ка здравим навикама, посебно адолесценте у очувању имуног система, како у редовним околностима, тако током пандемије?
Промоција здравих навика код младих је за мене изузетно важна. Наше тело је једино место у коме морамо да живимо и треба да се понашамо у складу са том чињеницом. Млади увек могу да ми се обрате за савет на тему здравља, не само уколико имају неки проблем, већ и како да одрже свој организам функционалним и здравим. КОВИД пандемија изнела је у први план ментално здравље и заиста сам имала и сама доста изазова током ње. Свакако сам отворена за разговор са младима на било коју тему. Поред тога, трудим се и да личним примером мотивишем младе да буду „high on life“, што би се рекло.
Које активности афирмишу здрав начин живота и добар пут ка бризи о менталној хигијени?
Сви смо ми различити. Некоме пријају шетње поред кеја, некоме интензивни тренинзи, верујем некима и оба. По мом мишљењу, најбоље је ослушкивати себе. Свакако да постоје разни „проверени“ механизми који ће утицати да се осећамо боље у својој кожи. Неки од њих су: здрава исхрана, сан, физичка активност, квалитетни односи са блиским људима, хобији, страст ка нечему, психотерапија, волонтирање итд. Најважније је ипак бити заљубљен, волети и ценити живот и тренутак који нам је свима поклоњен.
Била си део програма „Софа“ који спроводи Београдски центар за људска права. Одакле је потекла идеја за међугенерацијску сарадњу и шта за тебе представља заједништво?
Ова идеја је дошла од госпође Љубице (моје најбоље другарице са волонтирања). Наиме, она ме је замолила да учествујем у програму као њен пар. Искрено сам уживала кроз наше радионице. Идеја међугенерацијске сарадње је фантастична и сам програм је заиста пуно значио свима нама који смо учествовали. Постали смо породица.
Волонтерка си ОПЕНСА, Новосадског волонтерског сервиса, Црвеног Крста, Уницефа и других организација. Која би била оквирна порука којом би описала основни задатак и сврху волонтеризма?
Волонтирање је дефинитивно оплеменило мој живот. Дало ми је осећај припадности, заједништва и разумевања. Људи које сам упознала на волонтерским акцијама, наше анегдоте и пријатељства, заувек ћу носити у срцу. Постоје нека богатства која новац дефинитивно не може да плати.
Са којим изазовима и потешкоћама си се суочавала волонтирајући у ковид болници на Сајму за време пандемије и да ли су страх и паника били присутни с обзиром на излагање опасности?
Свакако је постојао страх и једна доза панике међу свим људима, не само међу волонтерима. Оно што је нама помогло са свим тим непријатним осећањима јесте управо та улога „хероја“ коју нам је дало волонтирање током намештања ковид болнице на Сајму. Сви изазови су успешно превазиђени уз међусобну подршку. Да будем искрена, на мене је јако утицао рад са нашом војском. Њихова храброст и пожртвованост су ме додатно мотивисали.
На који начин волонтирање може помоћи младима да унапреде своје ментално здравље?
Постоје научни радови који индикују да волонтирање утиче позитивно на наше ментално здравље, мада је увек најбоље говорити из личног примера. Мени је волонтирање било један од механизама изласка из зоне комфора и анксиозности. Донело ми је сличне људе са којима се разумем и од којих имам неизмерну подршку. На крају дана, леп је осећај знати да смо нешто добро урадили за некога…
Анђела Андријевић
Фото: Нина Караћ, Владимир Величковић, ОПЕНС архива, приватна архива Бранке Цветановић
