Ко су насилници? Како друштво подржава насиље? Зашто ћутимо? Шта треба да учинимо?
Свакодневно смо сведоци вести, збивања и исповести о различитим видовима насиља (у породици, на улици, у школи, на радном месту…) Често се поставља питање зашто жртве ћуте и чекају прави тренутак да пријаве насиље, а неке од њих то чекање кошта и живота… Одговор на то питање се крије у сваком припаднику овог друштва. Не смемо окретати главу од туђе невоље, осуђивати жртве и у њима тражити кривце. Тргнимо се из сна: то се мени не може догодити и сигурним кораком пружимо отпор свему што нас зауставља да скројимо стварност без насиља!
Профил насилника
Претпоставља се да је чест проблем насилника карактерни поремећај – психопатија, која се огледа у асоцијалности. Насилник је немоћан да обузда деструктивни нагон, како то чине здраве особе. На ,,репертоару” антисоцијалног психопате су симптоми: насиље и напади, склоност вандалском понашању, туче, крађе, злоупотреба алкохола и дрога… Раније се сматрало да је овакав склоп личности погубан највише по околину, али је сасвим јасно да је психопата пре свега жртва самог себе. Поред немогућности да успоставе дужу везу са другим људима, ове особе карактеришу и морална имбецилност, егоизам, одсуство емпатије, савести итд. Из искуства знам да насилник врло често бива прорачунат и добар манипулатор, те увек бира за жртву слабијег од себе, плаши се јачих и тачно зна пред ким насилност треба прикривати, а пред ким се похвалити њоме. Врло често насилник покушава да напраВи кривца од своје жртве у њеној свести и свести окружења.
Насиље није приватна ствар!
Један од честих облика насиља је насиље у породици. Оно се обично (мада не увек) врши над женама и децом од стране супружника и оца. Зашто често пролази много времена пре него што се нешто ту предузме и промени? Један од разлога лежи, сигурна сам, у друштву, које се води тезом да су породица и њени проблеми приватна ствар. Управо због оваквог размишљања друштва долази до прикривања и прећуткивања насиља од стране оних који у породици имају мању моћ. Жртве због оваквог приступа друштва губе храброст да се обрате за помоћ. Наше друштво сваким даном показује своју неразвијеност и незрелост, а један од начина је убеђивање жртве која је увек слаба и крхка да је срамотно откривати тајне породице чак и онда када се она претвори у све супротно од своје суштине. Нису неуобичајене ни тврдње о којима пишемо у наставку.
Однос институције – насиље
Однос институција према насиљу је веома битан, а можда и кључан. Уколико оне не извршавају своје дужности насиље неће бити искорењено. Да ли институције савесно обављају свој посао? Рекла бих да највероватније не, јер да заиста стају у одбрану жртава, не би нас сваког дана дочекивала вест о убиству супруге, детета, оца, брата… Лично сам била сведок срамних изјава представника различитих институција попут: сама си га бирала, од те деце свакако неће бити ништа, она га је изазвала да је измлати или баш ме брига, туче своју жену, а не моју… Ово су докази о чињеници колико су институције и друштво посрнули, те да нам нема спаса све док су погрешни људи на кључним позицијама.
Одлазак од насилника често не значи и избављење
Право питање је да ли се жртва икада избави и опорави од оваквог живота. Из искуства знам да често одлазак од насилника не значи и избављење. Насилник је овисан о својим жртвама и неће их пустити тако лако. Он се никада не мири са чињеницом да жртва престаје да буде његов полигон за иживљавање, те наставља да је прогони, прети и малтретира… Ако се на крају и деси чудо (по милости Божијој), па се жртва избави, пред њом је дуг период психичког опорављања, обнављања самопоуздања, прилагођавања на нормалне услове живота и здраве међуљудске односе. Ниједан човек на овом свету неће остати имун на насиље које се над њиме врши, па чак и најјачи и најстабилнији међу нама.
Никада не осуђујте жртве, не исмевајте их и не спутавајте у њиховом путу ка слободи! Човек није рођен да буде човеку вук, већ брат. Пружање разумевања, лепе речи и помоћи је оно што човека чини човеком, а свакој жртви насиља је управо то потребно! Запамтите – насиље није приватна ствар, већ ствар целокупног нашег друштва, будућности у којој ћемо живети, развијати се и одгајати децу. Ако му се не супротставимо, свако од нас ће постати потенцијална жртва!
Драгана Клашња
Фото: Марија Ердељи / unsplash.com
