Стефан Гиле: Држим живом музику на нашим просторима

Стефан Стефановић Гиле један је од најталентованијих младих уснохармоникаша и мајстор блуза у нашем региону.

Фото: Марина Пешић

Неколико година уназад, Гиле је музички актер који експериментише са звуком у неколико бендова. Од 2012. године, након смрти Жељка Журђевца Жиксе, Стефан је кренуо његовим стопама пругама Шинобуса, популарног новосадског бенда. Недавно је усном хармоником дао свој допринос песми Милана Кораћа ,,Идемо даље”. Грађани Новог Сада имају прилику да на уличним свиркама уживају у изведбама овог уметника.

Ko се крије иза уметничког имена Гилета Слим (Gileta Slim)?

Ја дођем нешто као „чувар ватре“, човек на мисији, јер ово што радим, са људима са којима радим, није ништа друго него љубав према музици, која више није популарна као некад. Сцена је врло мршава, медијски слабо заступљена, али је држим живом на овим просторима, радећи то најбоље што знам. Може увек боље, тако да нема опуштања, радим, гурам то. Нема предаје, идемо до краја утакмице.

Фото: Марина Пешић

Како се родила љубав према музици и усној хармоници и шта ти она представља?

Љубав према музици јавила се у детињству. Рокенрол сам открио са неких 12 година живота преко родитеља, кренувши онако од првих легенди – Литл Ричарда, Чак Берија, Елвиса, па сам врло брзо дошао и до блуза. Звук усне хармонике заволео сам захваљујући првим албумима бенда Ролинг Стонс, где је усна хармоника доста заступљена. Слушајући, желео сам тај звук и претварао се да свирам усњак уз то, иако нисам имао инструмент, нити знао баш тачно како он изгледа. Била је ствар у звуку. Онда су дошла истраживања и копања музике и блуз музичара и легендарних уснохармоникаша, те је прича постајала озбиљнија, а и појавила се и прва усна хармоника у мојим рукама. Што се уметности тиче, назвао бих то маневром и мајсторским преварама.

Фото: Мишко Југовић

Свираш у популарним новосадским бендовима Шинобуси, Блуз машина, Фингербенг. Које би још сарадње посебно издвојио?

Поред тих екипа волео бих посебно да додам акустични бенд који имам са мојим колегом Ненадом Патковићем, зовемо се Ненад Патковић & Гилета Слим. Повремено сарађујем и са београдским музичаром, Ненадом Златановићем, познатим и као Mистер Свегер, који има феноменалан бенд Тексас Флод. С времена на време, такође кренем на пут и наступам са Филиманом Мандићем, са којим сам брат још од средњошколских дана, са њим сам и купио своју прву усну хармонику. Kако је дошло до сарадње са свима њима, укратко, кад радиш оно што треба да радиш и као што рекох, трудиш се да то радиш најбоље што можеш, упознају се људи, склапају контакти, рађају пријатељства, братства, сарадње, и све се намешта како треба. Представио бих их све као моју браћу и квалитетне музичаре.

Фото: Душко Растовић

Када би направио једну ретроспективу своје музичке каријере, од соло представљања, преко бендова, на шта би био посебно поносан?

Kључних момената је било доста. Да будем искрен, сваки наступ, био мој, или да сам био присутан као публика, битан је на свој начин. Поносан сам што је било много свирки где сам добијао прилике да упознам много квалитетних музичара, свирам са њима и најважније, учим од њих.

Фото: Марина Пешић

Шта за тебе представља звук са бетона и улична свирка и колико људи цене и интересују се за овакав вид музичког наступа?

Звук са бетона и улична свирка су ми битни и гледам на то као и на сваки други наступ. А судећи по ономе што се дешава и какву атмосферу правимо на тим наступима, мислим да људи то јако цене и да им је у најмању руку, то интересантно.

Фото: Сара Степановић

Улична уметност спојила те је са Страхињом Јајићем и Данијелом. Можеш ли рећи нешто више о овој сарадњи и имате ли неке заједничке планове?

Страхиња и Данијел су већ дуго улични свирачи. Летос, када су поново кренуле мере и којекаква укидања због корона вируса, наступи су ми се отказали и било је потребно нешто предузети, требало је новца. Узео сам усне хармонике и отишао у центар Новог Сада да свирам соло на улици. Шетајући и трагајући за местом за свирање, налетео сам на Страхињин наступ у Дунавској улици. Свирка је одмах прорадила, позвао ме је да му се придружим. Након тога смо кренули заједно да наступамо. После пар свирки позвали смо и Данијела, који се радо прикључио. Радићемо на заједничким плановима.

Ко су твоји музички узори?

Има их много, те би најбоље то описао овако, музика од 20-их до 80-их година двадесетог века: Блајнд Вили Џонсон, Роберт Џонсон, Мади Вотерс, Литл Волтер, Биг Волтер, Џими Рид, Џуниор Велс, Бади Гај, Сони Тери, Хаулин Вулф, Џон Ле Хукер, Кенд Хит, Д Џеј Гелис Бенд, Елмор Џејмс, Сони Бој Вилијамсон (I и II), Слим Харпо, Пол Батерфилд, као и неких који су радили током и након 80-их, као нпр. Стреј Кетс, Род Пиаца, Вилијан Кларк, Гери Примиц, Лестер Батлер.

Каква су искуства са Котон Блуз фестивала у Македонији?

Предивна! Тај наступ се десио почетком септембра 2020. у Скопљу. Јако ми је драго што сам имао част и задовољство да заједно са Ненадом Златановићем будем гост на наступу два опасна мачора – Инеса Сибуна и Маркуса Малона. Свирка је била супер, а људи дивни и гостопримљиви. Посебно бих се захвалио Гогу Паскаловом, који је ванредним условима успео да одржи фестивал.

Фото: Душан Живкић

Може ли се та мешавина блуза и рока којој си највише посвећен назвати неком зоном комфора?

Може. То је главна ствар. Зоном комфора и зоном љубави. Али излазим из те зоне, уколико је нешто занимљиво, или лепо плаћено

Анђела Андријевић

Фото: Душан Живкић, Марина Пешић, Мишко Југовић, Сара Степановић

Коментари

Leave a reply