Цветоквир – креативни свет Ксеније Голубовић

Ксенија Голубовић је још као студент пејзажне архитектуре добро упознала карактеристике најразличитијег биља и цвећа, не слутећи да ће јој то знање послужити за будућу креативну делатност којој је наденула име Цветоквир. Излагала је своје радове на различитим фестивалима и добила огромне похвале и подршку… У лепоту њених рукотворина уверите се и сами!

Како си дошла на идеју да покренеш свој бизнис?

Све је то било врло спонтано. Одувек сам волела да правим поклоне пријатељима, и први ,,цветоквир” (тада још није постојало то име) је управо тако и настао. Игром случаја, није био уручен готово годину дана, преживео селидбу у нови стан, па и даље остао нетакнут. Та прва слика, чини ми се да је био лептир у питању, инспирисала ме је да их направим још, са намером да то буде нова декорација за стан. Међутим, како су се идеје гомилале, ја сам почела да правим разне друге мотиве, и ,,одједном” је од неколико слика, број наставио да се увећава, те сам их у једном тренутку имала око 20 потпуно различитих комада. Тада ми је пало на памет да бих могла почети да их продајем.

Основни мотив и материјал твојих креација је цвет. Шта цвеће представља за тебе, па си га одабрала за свој ресурс?

Цвеће и генерално биљке су чиниле део мог образовања. У средњој школи сам похађала смер пејзажна архитектура, што сам наставила и на факултету. У оба ова програма један од битнијих предмета било је управо цвећарство, као и дендрологија – на којима смо учили о врстама и варијететима цвећа, украсног биља и дрвећа. Будући да је то главни материјал којим се пејзажне архитекте служе у својој професији, некако је дошло као природан одабир. Током свог студирања била сам у прилици, а често и обавези да правим хербаријуме, како за себе тако и за друге, те ми је техника пресовања цвећа веома позната. Знам које цвеће се пресује лакше, које теже, а које уопште није погодно за пресовање.

Који су твоји извори инспирације?

Највише налазим инспирацију у мотивима које пожелим да правим пре свега за своју душу. Признајем, Пинтерест ми често помаже да пронађем идеје за облике и мотиве који ми можда иначе не би пали на памет. Друга ствар која ме највише инспирише су боје, и њихово комбиновање, што постижем папиром и цвећем. Пажљиво бирам све боје које ћу користити и трудим се да буду комплементарне и да пријају људском оку. Желим да та нежност којој тежим долази не само од мотива, већ и од боја и склада који оне граде једне са другом. Али такође ме инспирише и сам материјал, његова крхкост, облици и пигментација. Свако парче, свака латица је потпуно јединствена, и често проводим сате и сате тражећи баш ту одређену латицу која ће се најбоље уклопити у неки рад. Некада ми буду инспирација управо људи који наручују радове од мене, јер понекад долазе са сопственим специфичним идејама, којих се ја сама не бих сетила да правим. То ми увек представља најзанимљивији изазов.

Колико удела у твом раду има таленат, а колико труд и марљивост?

Искрено, не сматрам да таленат има било какав удео у овоме што радим. Не сматрам се уметницом, само особом која уме да буде креативна и воли да прави нешто сопственим рукама. Не постоји лепши осећај него кад нешто направите сами, и када то другима западне за око и одушеви их. Мислим да се 90% мог процеса састоји у раду – у бирању пре свега мотива, затим папира, боја и цветног материјала, па затим у сечењу (што је можда најзахтевнији корак), и на крају уклапања цвећа у читаву композицију. Тај део захтева доста стрпљења (вероватно јер сам помало перфекциониста), али је крајњи резултат вредан сваке секунде. Признајем, када су неки компликованији мотиви у питању, неколико пута сам била врло близу одустајања, али ме је истрајност погурала да их завршим, те су ми управо те слике на крају постале омиљене.

Када радиш по поруџбинама, шта највише захтевају купци? За какве радове су најзаинтересованији?

Приметила сам баш да постоји неколико радова које ми људи поручују изнова и изнова. И то су махом нежнији радови – женска тела, руке и загрљаји. Једном приликом сам имала у исто време 5 поруџбина за исту слику, коју је неко при поручивању именовао ,,self love” – у питању је женско тело које грли само себе. По овоме закључујем да људи чезну за неком нежношћу у својој свакодневници, па чак и у уметности. Такође, често тражен цветоквир су Хари Потер наочаре, што ме нимало не чуди, јер је то већ годинама једна од франшиза са највећим бројем фанова, како у свету, тако и код нас.

На које радове си најпосноснија и зашто?

Најпоноснија сам на оне који су били најкомпликованији за израду и за које сам сумњала да ћу успети да их завршим. Увек ми је најдражи онај рад који је најсвежији, јер коначно видим неку своју дуго замишљану идеју – реализовану, и то је оно што у мени буди понос. Тренутни фаворит ми је дух – њега сам радила пре свега себи за душу, јер обожавам Ноћ Вештица, и желела сам један мини-серијал цветоквира да посветим управо томе.

Какви су ти утисци са фестивала на којима си излагала (НС Маркет, 15. новосадски Ноћни Базар и Аrt & Pop Фестивал)? Од каквог значаја су ови догађаји били за твоју делатност?

НС Маркет је био први догађај на којем сам учествовала. То је била одлична прилика да тестирам тржиште и добијем повратну информацију од људи који ме не познају, као и прилика да изложим своје радове уживо по први пут. То ми је доста значило, можда највише за самопоуздање, уверило ме је да заиста треба да се бавим овиме и да има људи који ће то хтети да цене. Аrt & Pop фестивал за мене такође има посебно место, иако сам само једном учествовала на њему. То ми је досад била омиљена локација – двориште Архива Војводине, заиста магична подлога за излагање ручних радова. Такође, тамо сам по први пут изложила своју нову идеју – ручно осликане огрлице од минијатурног платна. Највише ми се допало код Аrt & Pop фестивала управо то што је заиста фокус био на рукотворинама, и није било излагача који се баве прављењем и продајом хране, што у остала два догађаја уме да, такорећи, ,,украде шоу”. Највише сам задовољна исходом са Ноћног базара, зато што заиста јесте најпосећенији и најпознатији широкој маси људи, и има најбољу рекламу. Код друга два догађаја ми једино смета што премало посвећују пажњу на рекламирање самог догађаја и излагача. Волела бих да се то промени, јер би повећало посећеност, а самим тим и успешност излагача. Оно што је мени од највећег значаја је управо то што сам на овим догађајима упознала и повезала се са креативцима за које вероватно не бих сазнала да нисам учествовала. Мислим да је та мрежа подршке и неког заједничког виђења и мотивације веома битна у овом бизнису. Такође, ови догађаји су ме научили да више ценим свој рад. Као неко ко је ранијих година посећивао само као публика и потенцијални купац, нисам имала реалну слику о вредности ручног рада и одређивању цене. Једном речју, све ми се вечито чинило скупим. Сада, када сам искусила како је то бити и са друге стране тезге, као неко ко зна колико је времена и труда потребно уложити да би неки ручни рад настао, сада много боље разумем и поштујем сваког ко се тиме бави, и више не питам за цену.

Колико си задовољна интересовањем за твоје производе?

Интересовање константно варира, поготово јер ми је главна платформа за бизнис управо Инстаграм. Дешава се да у једном месецу добијем и по 10 поруџбина, а онда наредна два месеца ниједну. Не знам од чега то зависи, али засад нисам нашла начин да то променим. Али, вероватно то иде са временом, ја сам ипак још увек нова у овом пољу. Да би се нешто претворило у бренд, потребно је уложити доста времена у рекламу и интеракцију на друштвеним мрежама и слично. Оно што јесам приметила, а много ме радује – је управо то да, ко год наиђе на моју страницу и на моје радове, увек се одушеви. Увек сам добијала само позитивне коментаре и комплименте за своје радове, од оних који су издвојили време да их погледају. Такође, често се дешава да ми се исти људи јављају више пута да поруче радове, и то ми само говори да заиста јесу задовољни и да имам ту неку базу верних пратилаца тј. муштерија. Волела бих наравно да дођем до више људи, али засад сам генерално задовољна.

Шта је био највећи изазов током грађења личног бизниса?

За мене је највећи изазов и даље – маркетинг. Нисам једна од оних људи који, како би се рекло, имају ,,жицу” за то. Не умем неким великим речима да вас убедим да баш мој производ треба да купите. Радије бих да тај производ говори за сам себе. А то наравно није увек могуће, поготово у данашње време када се све пребацило на друштвене мреже, и кад се преко њих може најлакше и најбрже доћи до највећег броја људи. Не умем да користим стратегије које су потребне да се привуче пажња у том смислу, поред гомиле људи који продају фантастичне ручно рађене производе у истом виртуелном простору. Волела бих да порадим на томе више, јер је ипак реклама веома битна, и тај аспект не треба запоставити.

Драгана Клашња

Фото: Ксенија Голубовић

Насловна фотографија: Александар Јовановић

Коментари

Leave a reply