Двадесетчетворогодишњакиња Јована Филиповић завршила је мастер студије композиције на Академији уметности у Новом Саду. Бави се соло певањем, предавач је гитаре, оперски је певач и однедавно ужива улогу заштитног лица ОПЕНС-а.
Јованина љубав према музици и певању датира још из периода детињства. Као деветогодишњакиња постала је део хорског света, а од своје десете године посвећена је писању песама, компоновању, свирању клавира и гитаре. Како је истакла за наш портал, ова година била је кључни моменат да њене ауторске песме изађу из оквира њене собе.Члан је састава „Мешап“ ,чији је музички аранжман врло слојевит јер се заснива на мешап стилу – спајање више песама у једну комбинацијом више иснтрумената. Своје слободно време посвећује фотографији, графичком дизајну, кувању и тренингу.
Носиш титулу амбасадора Омладинске престонице Европе Нови Сад – ОПЕНС. Какве све могућности нуди та улога, колико одговорности са собом носи и на који начин захваљујући њој доприносиш граду?
Улога ОПЕНС амбасадора носи са собом пре свега једну велику привилегију – бити глас младих у нашем граду, али исто тако и шире. Начин на којим желим да допринесем младима Новог Сада, као ОПЕНС амбасадор, јесте да их охрабрим да Нови Сад не одустаје од нас, наших жеља и наших идеја и да свако има велику подршку да буде све оно што јесте и да се не плаши да своју аутентичност покаже. Кроз едукације и забаве које ОПЕНС организује, свако од нас има прилику да сазна пут за боље сналажење у ,,свету одраслих”, прилику да изгради каријеру, унапреди односе са собом и другима. Важно је и да причамо о толеранцији, разумевању и саосећању, као изузетно важним стварима од којих морамо поћи како би се имплементирали у остале сфере нашег живота. ОПЕНС је прво место којем се можемо обратити за подршку и проналажење приоритета, учење и започињање нечег новог.
Добитница си стипендије Фонда за унапређење вокалне уметности младих „Меланија Бугариновић“. Сматраш ли то увертиром у успехе који су након тога уследили и колико ти је једна таква награда преокренула музичку каријеру и помогла ти у даљем развоју, усавршавању и стварању ауторских дела?
Прилика да будем добитница ове стипендије крунисала ми је дотадашњи труд и рад у соло певању, као и генерално у свим осталим правцима музике у којима се налазим. Заиста је било дивно имати прилику и да наступам на тадашњим концертима у Градској кући. Мотивисало ме је да наставим са певањем и да сам на добром путу, као и да могу да будем сигурна у своје стваралаштво и у оно што некако као уметник могу да побудим у људима у својим наступима. Заиста је био феноменалан осећај. Студије соло певања нисам наставила још увек, али знам да желим да се вратим томе што пре.
Чланица си вокалног студија Орфелин и хора Стефан Дечански у оквиру којих си наступала у многим местима у земљи и ван ње. Један од хорских успеха је и твоје представљање Србије на скупу певача широм света – World Youth Choir 2017. и 2018. године. Као неко ко је дуги низ година посвећен хору, каква су твоја искуства са учешћа на World Youth Choir , као и твоја нека запажања о стању хора како у нашој, тако и у другим земљама?
World Youth Choir је било једно специјално искуство, а учешће у хору обе године су искуства која су ми заувек променила живот. Никада више нисам била уверена у то колико је небитно које смо боје коже, вере, националности и осталих различитости, као и колико нам се свима индивидуални животи разликују јер долазимо са свих страна света, него онда када бисмо свако вече на турнеји стали на сцену и певали заједно – дословно дисали истим плућима и осећали истим срцем. Првом сесијом у Светском омладинском хору 2017. као једини представник World Youth Choir-а представила сам се у својој држави и у свом граду. Осетила сам посебну част гледајући препуна седишта Синагоге.
Хорови, како и у нашој, тако и у осталим земљама, заслужују много више простора. У Србији 2017. године поново је оформљена Српска хорска асоцијација, којом руководи Тамара Адамов Петијевић, која тежи да све хорове доведе на једно место на којем ће међусобно сарађивати, правити концерте, фестивале, конференције и разне догађаје који ће поспешити да хорови добију много више простора у нашој држави.
За време пандемије виртуелним концертима и својим изведбама трудила си се да улепшаш дане путем друштвених мрежа. Колико је тешко изаћи из зоне комфора у ванредним условима и како је на тебе утицао карантински период?
Није било тешко, колико је ипак било мало чудно. На свиркама у локалу увек видим публику од које имам ту повратну информацију. Quarantine sessions сам радила из своје собе и добијала позитивне реакције, сва срцуленца и коментаре, у виду подршке и захвалности што некоме могу да испуним дан у току ових неконвенционалних времена. Имам осећај да се та моја мисија да будем ту за некога испунила. Период карантина сам највише провела у мозгању како да напишем мастерски рад (који сам у октобру ове године одбранила) и водила сам рачуна да урадим највише што могу, па макар то било пола сата дневно, а да остатак сваког дана радим само ствари које ми највише пријају, да читам и гледам серије које ме опуштају, јер ипак, у питању је колективна траума коју проживљавамо читаве године и ипак би требало да водимо рачуна о себи и свом менталном здрављу и да дајемо себи простора и одушка колико можемо.
Свираш неколико инстумената, али си највише посвећена гитари и клавиру, те си освојила и две прве награде на Фестивалу „Исидор Бајић“ 2018 – у категорији Упоредни клавир и у категорији ауторско дело за композицију „Бура осећања“ из клавирске свите „Мисли“. Својом ауторском песмом за гитару и глас уживала си улогу кантаутора и финалисте на овогодишњем Омладинском кантауторском фестивалу. Чему дугујеш надахнуће за настанак дела Бура осећања и песме The Room?
Надахнуће су дефинитивно искуства и осећања везана за љубав, пријатељство или тзв. ,,кризу четврт века” – некој раскрсници и преласку из студента у нови ниво живота – самосталност, проналажење, такозвани ,,одрасли живот”, па сви они изазови кроз које пролазимо на путу ка откривању својег аутентичног ,,ја”. Повезала бих своју композицију за клавир ,,Бура осећања” и ауторску песму „TheRoom“ јер су писане о истој ствари – само што је Бура осећања из перспективе како сам то све видела и осећала тада када сам је искомпоновала (крајем 2017), а The Room утисци и виђење те ситуације ове године, након свега. Музика, а и читава уметност, сјајан су медијум кроз који можемо да комуницирамо, пренесемо и испричамо наше приче и да уживаоцима уметности пружимо осећај ,,загрљаја” и наговестимо да нису сами. На тај начин песме и композиције и стварам – да помогну и буду доступне сваком.
Предавач си гитаре младим музичарима у оквиру радионица „Престо“. Поред музике, који су твоји будући кораци у каријери?
Са „Престом” смо тек почели и кренуло нам је боље него што смо могли да замислимо и заиста желимо да то постане једна феноменална прича, у којој ћемо моћи на што бољи и креативнији начин да заинтересујемо децу и младе за музику, свирање инструмената и музичко описмењавање. Поред музике, гајим доста афинитета према дизајну, маркетингу и људским ресурсима. Један од разлога зашто сам се пријавила за улогу ОПЕНС амбасадора јесте да стичем више вештина у тим гранама, што кроз праксу, што кроз слушање савета и искустава из прве руке.
Коју би поруку послала младима, шта је неопходно како би били гласни и допустили својим гласовима да се чују?
Важно је охрабрити их, а то можемо урадити тако што ћемо, уместо ућуткивања попут ,,још си ти млад/a” ,,бави се ти својим послом” ,,видећеш ти када одрастеш” заправо почети да их слушамо и ценимо мишљења, осећања и идеје младих. На крају крајева, ми – млади – смо будућност Новог Сада, будућност Србије и будућност ове планете. Ми смо ти који треба да градимо свет у којем ћемо градити и наше животе, као и животе наших потомака. Дошли смо коначно у то доба када разне теме о којима се дуго ћутало сада коначно добијају свој простор за разбијање митова и табуа, зато треба сви да се прикључимо, причамо, слушамо све око нас и да непрекидно учимо, да бисмо изградили што бољи и здравији свет за нашу будућност.
Анђела Андријевић
Фото: Владимир Величковић / Мања Холодков / Миљана Винокић / Luca Moczar/ приватна архива Јоване Филиповић
