Активисткиња. Позоришна уметница. Професорка. Или краће – Тања Ђурић Јосић.
Није једноставно описати Тању. Кроз све ангажмане, послове, пројекте, на различитим пољима и на различите начине чини много, доприноси и свом окружењу и друштву у целини, а опет, о себи увек говори скромно, као да је сваки њен дан само след рутинских догађаја. Треба загребати испод површине и открити сву лепоту и значај Тањиног рада. Управо то смо и покушали кроз овај разговор да урадимо.
У уводу сам те описала кроз разне професије и ангажовања – у којој мери се све сфере твог интересовања прожимају?
Студирајући филозофију стекла сам основну ширину размишљања и промишљања о разним темама. А уметност је била та која је омогућила да сва та размишљања и промишљаља некако пресликам кроз различите уметничке форме. Указивањем на конкретне друштвене ситуације, филозофија ми је омогућила да ,,изломим” своју свест и допустим јој сагледавање ствари из различитих углова, позиција и узимање у обзир различитих околности. Спајајући ово искуство са глумом била је добитна комбинација.
Такође, заједничко филозофији и уметности је управо то што служе буђењу људске свести, а након што сам ,,трзнула” своју, увидела сам потребу за ,,трзањем” и свести људи око себе. Оно што је за мене главни мотив и филозофије и уметности и што им видим као заједничко јесте непрекидно померање (сопствених) граница. Кроз студије, филозофија ми је пружила ширину која је померала границе мојих мисли. Бављење уметношћу ми је послужило (између осталог) да померим и физичке границе, (наизглед) лимитиране урођеним инвалидитетом. Важно је да нађемо свој начин на који радимо на себи. За мене је то спој ове две делатности. Лично сам веома велики поборник сваког вида образовања, и формалног и неформалног, и уживам у свом професорском позиву и раду са ученицима. Да бих све то још више увезала и испреплитала, уписала сам мастерске студије примењеног позоришта, где сам у претходне две-три године интензивно радила заједно са својим колегиницима на различитим колоквијумима, испитним пројектима, односно програмима у оквиру којих кроз једну представу, драмску сцену отварамо одређени проблем и пуштамо публику да о њему дискутује кроз радионичарски део. То је само једна од активности, а било их је много.
Твоји почеци и у смислу активизма, и у позоришту, почињу заправо у твојим студентским данима. Како памтиш те прве кораке?
Са активизмом сам се упознала у Новосадском удружењу студената са инвалидитетом где сам радила на остваривању права студената са инвалидитетом и генерално на подизању свести о инклузији. Први мој наступ био је у име истог удружења када смо кроз мини-кореографију покушали да укажемо на то да су студенти са инвалидитетом укључени у све животне области и могу у свакој од њих равноправно да учествују. Након тога, учествовала сам у оквиру Центра живети усправно у креирању Форум театра. Овај вид позоршне уметности данас је изузетно популаран као моћан алат помоћу ког можемо заједно да промишљамо о одређеним друштвеним темама на интерактиван начин. Он је још тада, 2009. био присутан на новосадској алтернативној сцени. С једне стране сам срећна што данас имамо то као мејнстрим, али, с друге стране, растужује ме чињеница колико дуго нам је потребно да усвојимо нешто што је ново, а квалитетно.
Све те је то, зар не, водило ка позоришту, према коме гајиш велику љубав и интересовање?
Тако је, и највише ћу се заправо ангажовати кроз Камерно позориште Огледало захваљујући сарадњи са Иваном Инђин. Тада ћу се упознати и са антрополошким позориштем, савременим плесом и разним другим видовима и начинима изражавања. Тада коначно добијам нешто конкретно, врло моћно средство заправо, да говорим и обрађујем теме које се тичу особа са инвалидитетом и посебно жена са инвалидитетом. Једнако битно – тада добијам прилику да се и сама ослободим стега које сам или сама себи наметнула или под утицајем друштва и његовог гледања на жене са инвалидитетом.
Колико су се предрасуде са којима се млади са инвалидитетом суочавају промениле од твојих студентских дана досад?
Дефинитивно се много тога урадило по питању подизања свести и по питању инклузије, персоналне асистенције, присутности људи са инвалидитетом, али то су све мали кораци. Много тога још треба да буде урађено. И даље кроз своје искуство доживљавам предрасуде по питању потомства; као што сам имала случај пре око 15 година када је имати инвалидитет подразумевало да нећеш имати породицу. Мислим да је то и даље присутно јер сам поново, пре око 2 године, добила коментар од зубарке – како ћеш ти да имаш децу? И даље се жена са инвалидитетом не перципира тако да може да оствари природни животни ток. Као да је неприхватљиво да жена са инвалидитетом сама одлучи да ли ће имати децу.
У неком од ранијих интервјуа си изјавила да ти је дуго времена велика жеља била да заиграш на позорници – од тада до сад се та жеља вишеструко остварила. Који тренутак те је испунио највећим поносом и задовољством?
Најупечатљивији ми је остао сам почетак када сам учествовала у представи Зовем се Неизговорено, која је рађена у оквиру пројекта организације ,,…Из круга Војводина”; истраживале смо кроз процес-драму тему сексуалности, а затим смо искуства жена са инвалидитетом Јелена Здравковић и ја, уз режију Иване Инђин, пренеле и на позорницу. Било је још изузетно значајних пројеката и у оквиру Камерног позоришта Огледало, Културанове, сарађивала сам са разним уметницима и перформерима, инсотраним и домаћим. Значајније искуство које је оставило утисак на мене јесте што сам била међу перформерима на Ретроспетиви Марине Абрамовић у Музеју савремене уметности у Београду. Припрема за саму ту изложбу је била интензивна и базирана на проналажењу својих граница и постизању успостављања што веће контроле над својим бићем. Веома значајно искуство и на приватном и на уметничком плану.
Често си активна у пројектима који су друштвено-ангажовани, а тренутно можемо да те гледамо у монодрами Секс и насиље: од 6 до 36. Да ли смо као друштво довољно освешћени на тему насиља према женама?
Монодрама ,,Секс и насиље: од 6 до 36″ настала је по истоименом тексту награђиване ауторке Маријане Чанак, објављеном на Порталу о инвалидности, који говори о сексуалном насиљу над женама. Нажалост, колико год да говоримо да јесмо освешћени на ову тему и колико год да се о њој говори јавно, нисмо још јер и даље не разумемо да није насиље само кад дође до убиства – то је последњи чин. Зар заиста мора да дође до тога да би се реаговало? Драматично и трагично је и све оно што је претходило том чину. Драматичне и трагичне су и све увреде, лош начин опхођења. Треба да сагледамо да није насиље само физичко насиље, већ је насиље и психичко, које је тешко доказати, а некад и препознати, јер особа која врши тортуту има пероде кад постаје боља у очима жртве и тако добија нове шансе; то је зачаран круг. Ми као друштво треба да освестимо то и да реагујемо. Није то приватна ствар, није приватна ствар када чујемо да се неко дуже свађа и не треба да се правимо да то не чујемо. То је ствар целог нашег друштва и треба да одреагујемо на такве ситуације и да подигнемо праг толеранције према таквим догађајима. Нажалост, тај феномен који постоји конкретно у представи о женама – није довољно само да тај феномен постоји да би друштво реаговало, него је потребно да се прича о томе и мислим да је још потребније и корисније да се можда на неки неубичајени начин укаже. Ту наступа уметност.
Можемо ли нешто од тога видети и доживети и гледајући твоју монодраму?
Уметност генерално има ту моћ да шокира публику. Гледајући представу публика може да доживи више него само слушајући, реалније и кроз емпатију. Није то нешто што се дешава тамо неком – то се дешава нама или нашем комшији. У монодрами Секс и насиље: од 6 до 36 су заправо приказане 4 животне тачке једне жене у којој се расветљавају сви ти моменти насиља које је она доживела; са 6 година, са 27 када је била на студијама, са 33 када су почели озбиљнији партнерски односи, са 36 када долази до тог чина на који друштво реагује. То је монодрама која је премијерно изведена у септембру 2019. године у оквиру уметничког програма фестивала Ухвати филм, а сада сам имала прилику да се представим на Фестивалу монодраме и дуодраме Театра 34 поводом њиховог 30. рођендана. Такође, игром случаја, ова изведба је током трајања кампање 16 дана активизма насиља над женама, и драго ми је што могу на одређени начин допринети кампањи.
На отварању 18. Ухвати филм фестивала гледали смо твој перформанс у коме учествује и твој супруг. Колико ти у раду значи његова, или подршка других уопште?
Новак је мени више од супруга. Он ми је од самог почетка бављења уметношћу био не само подршка, него често и покретач, мотивација. Често се деси да у креативном процесу нешто запне, преиспитујете или уопште не видите више онај почетни смисао са којим сте кренули да реализујете неку идеју, а не долазите ни до новог смисла. У тим тренуцима волим да разговарам с њим и заиста ми помогне да се размишљања разбистре и да се вратим у колосек. Са Новаком сам радила 2016. године видео-перформанс у оквиру пројекта организације ,,… Из круга Војводина”, а уз менторство Иване Инђин. Прошле године смо заједно припремали кореографију за испит савремени плес код професорке Татјане Грујић на мастеру Примењено позориште, где смо се у заједничком раду озбиљније дотакли техника савременог плеса и кореографије, а излазак на испит нам је био и први наступ пред публиком. Ове године смо имали ту част и задовољство да наступимо на свечаном отварању 18. Филмског фестивала Ухвати филм. С обзиром да су се пројекти са Новаком реализовали баш у периоду након интервјуа у ком сам исказала жељу за тим, не бих имала ништа против да овај интервју буде предсказатељ наставка наше сарадње (смех).
Неколико година већ радиш као професорка – из тог угла, како тинејџери прихватају различитост генерално?
Сви смо у тинејџерском периоду хиперсензитивни, поготово кад је у питању оно што је појавно, физички, спољашње и сви знамо мање-више колико тај период живота може да буде окрутан. Већ трећу годину радим као професорка филозофије у Рачунарској гимназији Смарт и досад сам имала само добра искуства. Никада нисам ни у једном тренутку осетила непоштовање због тога што их едукује неко ко има инвалидитет, иако је, нажалост, реткост да се у просвети нађе неко ко је другачији и ко представља одређен модел на који се млади угледају (или не), што би опет била посебна тема. Што се тиче шире слике, не могу са сигурношћу да тврдим колико су млади стварно и искрено отворени за различитости, поготово због специфичности тог периода живота и израженије потребе за уклапањем у друштво, али једно знам – не треба их потцењивати. Са њима треба отворено разговорати, отварати теме, чути њихова размишљања и навести их на преиспитивање свог става, без обзира на то какав је. Једино тако ће развити критичко размишљање и заузети став који ће на крају бити утемељен на аргументима, а не на предрасудама.
Шта би 35-годишња Тања поручила Тањи тинејџерки да сада има прилику да с њом поприча?
Тања тинејџерка је била јако бунтовна. Често је учила из својих, а не на примеру туђих ,,грешака”. Тврдоглава. Била је осетљива и рањива. Периодично повучена. Оно што желим јесте да јој се захвалим. Без тих грешака данас ја не бих била ја. Те ,,грешке” су ми дале увид у то да постоји безброј различитих приступа једној ствари, помогле ми да оснажим критичко мишљење и оне су неотуђиви део мог искуства, мојих даљих избора, моје личности. Без тврдоглавости не бих била истрајна у ономе што волим да радим, већ бих се, можда, полакомила и одустала јер ,,не доноси профит”, а без те осетљивости и повучености не бих развила емпатију и умереност, две врлине које нису толико популарне и заступљене у данашње време, али се надам да ће следеће генерације увидети колико су нам неопходне.
Сања Ђукић
Насловна фотографија: Урош Дожић / Хвала Фондацији 2021 на уступљеној фотографији
