КНИТоМАНИА ЋЕ ПОСТОЈАТИ СВЕ ДОК ПОСТОЈИ ПОДРШКА ЗАЈЕДНИЦЕ

Милош Тодоровић, млади антрополог, спровео је своју идеју да сачува животну средину и запосли запостављење групе путем пројекта ком је наденуо име Книтоманија

Фото: Немања Подрашчић

Милош и његови сарадници прикупљају коришћене кесе, те од њих плету трајне производе: од украса, преко практичних предмета до невероватних народних ношњи. Јасно је да је Книтоманија спој екологије и традиције. Осим тога, људи којима је потребно да зараде имају прилику за то, што је хумана црта пројекта. Милош за себе каже да није стучњак за еколошке ствари и да је оно што изговори само његов лични став, посматран из антрополошке перспективе.

 У ком моменту се активирао твој нагон да заштитиш природу?

Све је почело заправо, од бабине мајке која је хеклала од пластичних кеса средином деведесетих / почетком двехиљадитих, када је јефтиније било да хекла од кеса. Наравно, традиција је остала у породици и баба је научену технику почела да користи поново када је отишла у пензију и схватила да има много кеса које загађују природу. Сада долазе млади људи који желе изазове и који желе да учине нешто корисно за планету, наравно, наш део је био да креирамо производе ,,тржишно пожељне” али и да коришћењем нових технологија упознамо ширу заједницу са нашим радом и његовим бенефитима.

Фото: Книтоманија

Колико је било тешко спровести идеју у дело? Ко вам је пружао највећу подршку на том путу?

 Искрено, веома тешко нам је било. Од самог почетка сам кренуо без већег знања о економији, предузетништву, екологији, организацији… Нисам могао тако лако да се снађем. Учили смо све испочетка, али увек сам имао опцију ,,помоћ пријатеља” која ми је олакшавала пут. Ту мислим на помоћ око делова везаних за брендирање, дизајн, организацију, друштвене мреже… Сам почетак КНИТоМАНИА концепта се базирао на раду моје тадашње девојке Маријане, моје бабе Раде и мене, те и људи који су ту константно помагали када је било потребно. Али, ето, данас је време донело искуство те су организација и начин рада умогоме напредовали. Можемо после 2,5 година рада да кажемо да сасвим јасно знамо који нам је пут, да погледамо уназад и научимо из грешака.

Милош Тодоровић / Фото: Немања Подрашчић

Предмети које производите су различити. На које од њих сте најпоноснији?

 Дефинитивно смо најпоноснији на ранчиће. Не постоји нико ко производи ранчиће на овај начин. Производимо их у различитим величинама и бојама у зависности од боја материјала које тог тренутка имамо, али и од захтева потрошача. За један ранчић је потребно између 60 и 100 пластичних кеса, то зависи од величине кесе, начина припреме материјала, али и технике израде. Поред тога, сасвим нови производ на коме сада радимо су привесци, при чему желимо да сарађујемо са фирмама. Овом приликом, ето, можемо и да најавимо нове производе и да сваком ко чита овај интервју, а жели да сарађује са нама и подржи нас, скренемо пажњу на значај нашег рада по друштво са еколошког и социјалног аспекта.

Фото: Никола Ракочевић

Осим што спашава природу, шта бисте навели као највећи значај Книтоманије?

 Један од највећих значаја КНИТоМАНИА концепта је свакако подизање свести друштва о значају очувања животне средине. Можда не би било коректно да  кажемо како спашавамо природу, ми само дајемо лични, мали допринос процесу за који је важно да се деси или се већ дешава. Тај процес је промена свести о важности решавања еколошког питања и културе одношења према њој на локалу али и на глобалу. У том контексту смо се у протеклих неколико година трудили да подстакнемо људе да преко куповине наших производа почну и сами да размишљају на неки другачији начин, али и да то размишљање шире кроз заједницу тако што им је управо наш ранчић / привезак или украс за јелку повод за дискусију и размену мишљења. Укратко, ми желимо и да подстакнемо друге да дају свој лични мали, али видљив допринос овом процесу, али и да буду ,,вредни” те да заједно са нама прикупљају пластичне кесе. То је наш начин да кроз разне акције покажемо колико је мало у ствари много и да сви заједно можемо бити на истој страни ако урадимо колико можемо и колико мислимо да треба.

 

Можете ли ми дочарати процес којим од коришћене кесе настаје трајан производ?

Када се сакупе кесе, најпре их је потребно сортирати. Сортирање се врши по боји, квалитету кесе, такође, битно је и да кеса буде цела, да нема никаква оштећења, као и да буде чиста. Након тога кесе склапамо по дужини, а затим их сечемо на мање делове. Те делове повезујемо један са другим тако да се добије нит, тј. конац. Од тог конца правимо клупко, што је уједно и последњи корак пре хеклања. Само хеклање се врши хеклицама, методом мртвог бода у навијутке.

 

Никола Ђорђевић, члан Книтоманија тима / Фото: Марија Ердељи

Колико је битно да се људи истих или сличних идеја уједине?

М: Свакако да је изузетно битно, али хајде да застанемо за тренутак и размислимо зашто до тога не долази? Зашто се људи не уједињују? Људи данас фразе или изреке доживљавају као забавне али не и као поучне, просто, само их не упамте или не размисле о дубљем значењу и разлогу њиховог настанка. Ми имамо много група, (причам о екологији) много страница на друштвеним мрежама, много производа; али сви ти људи као да желе да се разликују, а не да припадају истој идеји – идеологији. Као да постају део заједнице само да би противуречили, а не да би се солидарисали. Ми се константно делимо, а, истовремено, константно причамо о уједињењу… Потребно је да свако од нас јасно види где се налази и да прихвати да иако је део одређене групе, не значи да су само његови ставови или перспектива исправни.

Фото: Немања Подрашћић

Ко су најчешће купци ваших производа?

М: Купци су женске особе, млађе или средње доби, које су едуковане, имају свест о еколошким и социјалним проблемима и знају колико је важно подржати идеју као што је наша. КНИТоМАНИА ће да постоји све док постоји подршка заједнице, када заједница одреди да нисмо више потребни, неће постојати ни КНИТоМАНИА.

Морам само да напоменем и да фирме и организације играју велику улогу у нашем развоју и хвала онима које су препознали да нам је свака сарадња од великог значаја. Знамо то да ценимо!

 

Где заинтересовани могу да пронађу ваше производе и купе их?

 Најлакше и најчешће људи наручују преко друштвених мрежа. Смањили смо присуство на базарима и таквим местима где се продају ствари јер ово ипак, временом смо схватили, није такав тип производа и за нас то није исплативо. Надамо се ускоро и на платформама за продају и по малим радњама. Спремамо један нови производ, који је пре свега фокусиран на фирме, али може и за мање продавнице бити занимљив.

На које начине, ми као друштво, можемо да делујемо у корист природи?  Шта је највећи камен спотицања на путу да постанемо еколошки освешћенији?

Дефинитивно су култура и традиција толико дубоко укорењени у нашим главама да је то камен који нас не само спотиче, него нас вуче доле. Ми грешимо у многим стварима, понављамо исте приче, радимо ствари по калупу… Потребан је иноватор, визионар који може да покрене људе, али тако да их једноставно опије својим начином размишљања…

И развијене земље загађују. Берлин је викендом увече 10 пута прљавији од Београда. То су ствари које никад нико не каже. Проблем је у људима који треба да донесу промене, а не у онима који треба да се промене, тј. који загађују – о томе треба размислити. Опет, враћам се на моју причу коју волим да наведем као објашњење: није поентаа не бацити ту једну кесу на под, поента је упозорити онога ко то чини да то није добро из неког разлога. Можда је ипак баци, али остаће му у мислима материјал за размишљање. Он тада улази у процес промена, а сваки процес је дуг… Ми имамо времена, јер да немамо, већ би биле видљиве велике и нагле промене.

 

Милош Тодоровић био је један од учесника на Конференцији Како и зашто у еко-предузетништву, која је реализована уживо онлајн 21. новембра од стране неформалне групе Омладинци у зеленом предузетништву, а у сарадњи са Омладином Јазаса. Конференција је реализована у оквиру пројекта Зелени инкубатор који спроводи Београдска отворена школа уз финансијску подршку Европске уније.

 

Драгана Клашња

Коментари

Leave a reply