Љубица Огњеновић: Посао лидера је бити искра која покреће ватру

Љубица Огњеновић је млада светска лидерка, стипендиста Кембриџ гимназије – интернационалне школе у Београду, млада поетичарка и шампионка у рецитовању. Сан ове лидерке је да буде глас оних који се не чују, било кроз новинарство или седму уметност,  јер верује да се тим путем могу пренети многе поруке о животу, људским правима и променама неопходним за развој човечанста. 

Без писања поезије којој је посвећена од седме године, како Љубица каже за наш портал, њен свет био би безбојан. Поред такмичења у ономе што највише воли – писању и беседништву,  учествовала је на бројним другим такмичењима, од биологије и екологије, до историје и књижевности. На недавном такмичењу ауторских говора интернационалних школа, на ком се представила својим радом о појму религије, освојила је прво место. Од ваншколских интересовања, истакла је да воли писање драмских текстова и сценарија, балет, фотографију. Ипак, велика жеља младе лидерке је да исприча топле људске приче. 

На самиту Глобално лидерство младих амбасадора у Америци, била си једини представник Балкана. Каква искуства носиш са самита и шта је оно што ти је помогло да даље напредујеш? 

Самит је ако не и највредније искуство мог живота. Упознала сам девојке широм света које се интересују за права мањина, политичке слободе и обавезе грађана, као и питања женских права и феминизма. Иако сам, кроз седам дана, имала прилику да научим много о успешним женама у различитим професијама, између осталог упознавши и адвокате из фирме “Baker McKenzie” и активисте за женска права, најлепше искуство није било строго професионално. Наиме, на предавању Аде Ченг о концепту приче као средства за дељење искустава, од сваке од нас је тражено да подели једно од својих најболнијих сећања. Мало је рећи да сам та два сата преплакала, заједно са другим девојкама. Управо у том тренутку сам схватила важност људске истине, нечега што врло често сеже много даље од политичке и социјалне једнакости, те сам одлучила да ћу свој живот, на један или други начин, али углавном кроз писану и изговорену реч, посветити идеји да се чују приче за које веома мали број људи зна. Ван емоционалног развоја, за који сам схватила да је кључан за младе лидере, дефинивно најинтересантније предавање била је радионица са новинаркама канала АБЦ, које су говориле о својим искуствима као младе жене у тој професији, те као борцима за истину. На крају, захвална сам за девојке које сам упознала, с којима сам и данас у контакту и које представљају невероватну мрежу подршке и идеја за свакога коме је потребна.

Које способности и карактеристике треба да поседује млади лидер и на који начин ти испољаваш свој лидерски потенцијал?

Млади лидер, прво и пре свега, не треба и не сме да стоји испред својих људи. Добар лидер стоји уз своје људе, ту је да их подржи, али примећује када је време да стане у страну и пусти свој тим да засија. Лидер мора бити тимски играч,  бити способан да саслуша и туђа мишљења, али  и чувати  се похлепе за моћи. Иако наша генерација за сада нема толико утицаја у свету, навике се стварају рано, те они који желе да једнога дана буду добре вође те навике морају градити од раног детињства. Пример би била и Грета Тунберг, која је својим, релативно малим гестом, покренула светску лавину бриге о животној средини. Управо то је посао лидера – да буде искра која ће покренути ватру и помогне да се ватра одржи, без обзира на временске непогоде около. Ја се трудим да своје вештине развијам свакодневно, редовно помажем другарима из одељења, понекад и старијим ученицима, да ураде своје задатке и схвате важност школе. Тренутно у оквиру школског пројекта радим на писању радио драме са циљем да се прошири знање о менталном здрављу тинејџера. Такође, током карантина сам започела свој подкаст, под називом “Tell me a story”,  са циљем да се отвори разговор по питању људских права и положаја различитих група у земљи и свету. Још један пример свог лидерства, можда неочекивано, налазим у способности да затражим помоћ када ми је неопходна. Не постоји особа која је способна за све што живот, приватни или академски, носи. Због тога, верујем да лидер мора знати када је узео превелики залогај, те како да ангажује и води људе који ће му у испуњењу задатка помоћи.

Учествовала си у снимању школског филма Феминизам. Као млада лидерка, на који начин би приступила појму права жена и проблему родне равноправности? 

Филм Феминизам резултат је мог открића да већина деце у мом тадашњем разреду, укључујући и девојчице, феминизам сматра бауком, чак болешћу којом жене покушавају да надјачају мушкарце. Као неко коме су и мајка и отац кроз детињство говорили да имам слободу да будем ко год и шта год хоћу, нисам разумела то виђење појма родне равноправности. Иако се мора признати да је свет данас много боље место за многе мањине, за жене (које, реално гледано, и нису мањина, већ су само на тај начин представљене кроз “мушку” историју) постоје велике баријере, тзв. стаклени зид, због кога многе жене са високим образовањем не добијају шансе за посао, из разлога што људи подсвесно преферирају мушке кандидате са истим или нижим образовањем. Ово је често случај и за мушкарце и за жене. Битно је поменути да у нашој држави жене имају много већи просек завршавања академских студија. Ипак, у борби за права жена, кључне су чињенице. Круцијално је да се феминизам не представља као нека врста понижења за мушкарце, нити као кукање за незаслуженим успехом, већ као покрет који тежи да свим грађанима света обезбеди слободу избора и гласа, као и могућност да зарађују за живот, без дискриминације због нечега релативно небитног попут пола или родног идентитета.

Носилац си златне дипломе на покрајинској смотри рецитатора. Шта треба да поседује добар говорник и поета? 

Говорник је онај који не страхује да своје мишљење, ма колико оно контроверзно било, искаже пред публиком.  Како би неко себе сматрао говорником, мора поседовати став који је спреман да брани свом силом својих речи. Последње, али не и мање битно, јесте вежбати константно и предано. Само се кроз вежбу може напредовати, а само кроз труд и жељу за успехом доказати вредност нечијег мишљења. Што се “поете” тиче, не мислим да сам још увек у стадијуму живота у ком себе тако могу назвати. Иако пишем скоро свакодневно, имам још много тога да научим пре него што себи могу доделити такву титулу. За писање поезије, битне су две ствари: много читања и још више контакта са сопственим емоцијама. Читање побољшава граматику и правопис, да не помињем ширење вокабулара. Емоције су нешто што сви доживљавамо, али је врло тешко обликовати своје лично искуство у нешто универзално са чиме ће се већина читаоца саосећати.

Љубавна песма“ купила је присутне на недавном такмичењу рецитаторских и поетских остварења.  Шта те инспирише у стварању поезије, планираш ли да издаш неку своју књигу? 

Већина мојих песама говори о јаким осећањима, било у виду песме о историјским фигурама, љубавној, рефлексивној или родољубивој песми, мада може се дебатовати да је свака од ових песама нека врста љубави, пре свега према самом осећању, па затим и према песми. “Љубавна песма” је дело које много волим, јер сматрам да је веома једноставна за разумевање, а покрива тему познату свима нама, иако сматрам да сам од њеног издавања много напредовала као амбициозни писац. Већ неколико месеци желим да објавим књигу, с обзиром да имам преко 170 страна песама на српском и енглеском, као и неколико кратких прича. Ипак, не знам довољно о том процесу, па сам већ неко време заглављена у фази тражења лектора и у премишљању – да ли сам у правом узрасту да се бавим објављивањем?

Шампионка си програма „Млади еко-репортери“ који покрива теме зашите животне средине. Из твог угла, шта је неопходно да би се повећала свесност о доприносу и  очувању животне средине, како на локалном, тако на глобалном нивоу? 

Међународно такмичење “Млади Еко-репортери” било je мој први велики успех, у петом разреду основне школе. Оно о чему сам тада писала, а у шта чврсто верујем и сад, јесте то да је у спашавању животне средине први корак – едукација. Иако већина места, како у свету тако и на мањој скали, у Србији, поседује контејнере за рециклажу, у њих се убацује разноврстан отпад, што често рециклажу чини немогућом. Због тога је битно да се деца, од најмлађих дана уче важности правилне рециклаже и заштите животне средине, а и одрасли морају да схвате да за учење никада није касно. Ипак, иако свако од нас може да допринесе развоју екологије у свету, веома је битно поменути да највећи део угљен-диоксида, као и фреона, у нашем добу потиче од великих, често мултимилијардерских фабрика. Из овог разлога, сматрам да је битно да се модерна производња прилагоди потребама планете Земље исто колико и људима, те да се масовна производња мора или развити или искоренити.

Добитница си стипендије Интернационалне школе на Сењаку и  гајиш велика интересовања за истраживачко новинарство, посебно ван земље. Када би се опробала у улози новинара, на које проблеме би се фокусирала? 

Као новинар, волела бих да ангажујем људе из различитих сфера и скупим њихова мишљења о проблемима данашњице. Ипак, много важније, желим да разговарам са људима који нису познати глумци или музичке звезде, већ са обичним људима, са свакодневним проблемима, које врло често заборављамо под притиском ратова и политичких несугласица. Људи се могу поистоветити са причама о патњи, емпатији, као и о различитим “мукама” једног људског бића. На пример, ако неко кроз текст прочита о насилним односима у вези и схвати да постоји начин на који се помоћ може добити, ја ћу свој посао сматрати обављеним. Управо из овог разлога је настао и подкаст, у ком, заједно са другарицом из школе, разговарам са људима о њиховим проблемима – од поремећаја исхране до дискриминације ЛГБТ+ заједнице.

Како објашњаваш реченицу „бити глас оних који се не чују“? 

У модерном свету, више него икад, информације су само клик далеко. Свако може да сазна шта се дешава у истом без да устане са фотеље. Иако интернет има велике предности, чињенице се даве у мору измишљених или измењених “истина”. Данас, више него икад, човек није роб краљу или господару државе – већ самом себи и свом незнању. Дајући глас онима који немају свој желим да својим саговорницима помогнем да схвате да скоро сваки проблем има решење, а будућим читаоцима поручим да постоји неко ко је сличан њима, неко ко пролази кроз исте муке. Они који се, пак, не проналазе у мојим саговорницима, могу изненада открити да су способни да помогну другима у невољи, или макар, ако ништа друго, да схвате да су у привилегованој позицији у односу на неког другог, као и да ту позицију могу искористити за нешто ван личног добра.

Анђела Андријевић

Фото: Срна Субановић и Оливија Џонс

 

Коментари

Leave a reply