Новосађанка Нина Стефанија Блажевић, или како је многи знају – Незаборав, је уметница, предузетница и занатлија која поступком апциклаже од картона и папира прави украсне и корисне ствари. На листи предмета које израђује најзапаженији су новчаници од катрона. Осим естетске, уметничке и применљиве вредности, Нинин рад има и хумани карактер – спашавање планете од загађења отпадом. Ова чињеница је дефинитивно вредна незаборава.
У ком моменту се у теби активирала потреба да поштедиш планету загађења тако што од отпада правиш ресурс?
Морам бити искрена и рећи доста касно. У мени је старија потреба за радом рукама и личним изразом кроз конкретно начињене предмете. Постоји уверење међу почетницима у било којој вештини да је за квалитет начињеног производа најдоговорнија опрема и материјал са којим радимо, па онда наш талент и тек незнатно обраћа се пажња и на вештину, односно мајсторство. То буде и (несвестан) изговор многима да се никада не окушају у нечему што им се допада било да је цртање и сликање или хеклање или прављење видео-игара. Чињеница је да занат тражи алат, али таленат да би се оспољио тражи у ствари знање, а знање је техничко знање о вештини и материјалима са којима радимо. Са знањем идеја ће се лако реализовати са ма чим што им се нађе под руком. Када сам једном схватила и прихватила да је учење и знање вештине оно најпотребније за бављење било чиме, љубав и потребу за естетским изразом који има практичну сврху решила сам да реализујем кроз ресурсе у својој непосредној околини. Пре око једне деценије интернет је почео да преплављује велики број „уради сам“ рецепата који се бавио тиме како је могуће искористити ствари који нас већ окружују и то је био моменат мог личног одушевљења када сам схватила да материјал за рад лежи свуда око мене. У туторијалима на енглеском овакво коришћење онога што би иначе бацили звало се upcycling. Спознаја да тиме радим нешто добро за ширу целину, односно планету, осим што угађам својој стваралачкој потреби, дошла је кроз моје учење и истраживање о томе шта је апциклажа. Знала сам да апциклирајући радим добру и важну ствар, али морам признати да нисам била свесна пуне важности свог рада и могућности утицаја и едукације публике док Незаборав није постао мој свакодневни посао. Истражујући, а потом и едукујући своју публику о апциклажи ушла сам у кругове људи који се баве екологијом на много различитих начина и могу слободно рећи да се пуна потреба за еколошки активизмом пробудила тек последњих година са свешћу о бројности и озбиљности проблема са којима се суочавамо и до којих смо себе и довели као врста.
Како си дошла на идеју да од старих ствари које су изгубиле своју примарну функцију направиш нови предмет? Зашто су у већини случаја то баш новчаници од картона?
Осим природне довитљивости људске и породичног васпитања, светски расадник идеја – интернет – ми је био подстрекач и смерница за то да се окренем ономе што се већ налази око мене, а нема никакву функцију и завршило би у смећу. Новчаници од картонских паковања сокова и млека (тетрапак амбалаже) нису прва, али јесу идеја која ме се највише дојмила јер ми је пружила инспирацију и изазвала потребу за експериментисањем какву нисам пре тога осетила. Ради се о томе да је иницијални крој новчаника рецепт са интернета, али моја идеја је била да га обучем у дупликате стрипова које сам тада скупљала не бих ли имала уникатан новчаник са омиљеним стрип јунацима, што тада уосталом и није било другачије доступно (бар не по некој прихватљивој цени). Првих неколико покушаја представљали су истраживање са оригиналним инструкцијама и предложеним прибором, а потом и смишљање и откривање могућинх начина да се новчаник „обуче у стрип“ и коначно адекватно заштити не би ли био уопште употребљив. Тај моменат личног истраживања и експериментисања који је дао успешне резултате био је разлог што су ми новчаници толико прирасли за срце, наравно то и реакција непсоредне околине – пријатеља и породице који су такође желели свој примерак и понудили се одмах да ми скупљају тетрапаке били су пресудни да се на тој идеји довољно дуго и задржим да бих наставила да је усавршавам.
Зашто је важно бити еколошки освешћен?
Свет у коме живимо себичан је и отуђен, не у смислу појединаца који су зли већ на глобалном нивоу и нажалост, има одличан разлог/изговор да буде такав, а то је трка за новцем која диктира производњу, али и рекламира прекомерну потрошњу као пожељан тренд. У тој трци човек извесно губи себе. У садашњем тренутку нема битнијег задатка него бити еколошки освешћен и еколошки радознао. Екологија представља основ ако не и саму нову етику, нове постулате делања ако желимо да живимо боље – хуманије и здравије. Екологија није само питање начина производње, коришћења и одлагања одређених ресурса већ је и одговор на питање зашо то (не)чинимо на одређен начин. Еколошке идеје у бити почивају на емпатији и бризи о себи и другом, одговорности према свету око нас и као такве траже од нас емпатију и алтруизам, траже ангажовање и свесност у свакодневном животу. Инсистирање на овим вредностима тера нас да мислимо о последицама онога што радимо сваки дан на све дане који долазе, укида димензију себичлука у којој мислимо да све што постоји постоји сада и овде искључиво због мене и мог личног задовољства. Истина је да највећи број ствари на овом свету не постоји због нас, али могу бити извор задовољства и радости, уколико успоримо довољно да их приметимо. Едукација о еколошким проблемима чини нас свесним свега што својим цивилизацијским делањем угрожавамо, али тиме истовремемо пружа прилику да спознамо сва богатства овог света којих нисмо свесни, упознајући их ми желимо да их сачувамо и ту испуњавамо своју људску функцију бриге и о себи и о својој околини.
Твоји производи су сертификовани од стране Министарства привреде. Колико је трновит пут до предузетништва у Србији?
Трновит и предузетништво у Србији или било где на свету у једној реченици скоро да је плеоназам, поготово ако се ради о еко-предузетништву. На предузетништво се неће одлучити свако, а количина трња зависиће свакако од очекивања која имамо. Ја сам кренула скромно, са малим очекивањима и веома јасном свешћу о томе на ком су месту еко-теме у широј јавности у Србији. Али рачунала сам на естетску компоненту, што се донекле испоставило оправдано, јер и ту је зачкољица у едукацији људи о томе шта је апциклажа. Сам процес сертификације односи се не на еколошки већ на уметнички и занатски сегмент мога рада и ишао је доста полако, што у техничком смислу може створити неке компликације у другим аспектима пословања, односно тога како систем види вас и вашу шифру делатности док ваш рад не буде сертификован, али то уопште није најкомпликованији део бављења предузетништвом. Има ту много детаља које без обзира на количину знања, информисаности и предузетничких школица кроз које прођете, опет нећете знати док се не сретнете са њима уживо.
Ипак пут до предузетништва је за мене био пут личног зрења и оснаживања, да поверујем у себе и у своју идеју, да одлучим уз који свој талент ћу стати, шта је то што могу понудити не само на продају публици већ шта могу да им дам као вредност кроз свој рад. Та врста трња мени лино је драга и сматрам је нужном за зрење и стицање неке животне мудрости, пречишћавање и рекреирање личних филозофија, коначно за бивање оним што сам јер сад могу рећи да сам цела Незаборав.
Шта би саветовала младима који желе да постану предузетници?
Пре свега немојте бити само предузетници, будите еко-предузетници! То представља велики изазов, али и велику провокацију свему на шта је свет бизниса до сада навикао. Еко-бизнис је бизнис са смислом, са поруком, са мисијом, са фокусом на етички и хуман аспект деловања. Еко-бизнис је бизнис који не продаје производ већ вредност или сет вредности иза тог производа продају производ. У цивилизацији која успех бизниса још увек мери профитом, велики је изазов пласирати производ чији је примарни циљ промена свести појединца или друштва у целини. Сви који траже храброст или савет рекла бих, време бизниса са смислом тек долази, нека негују своје идеје, снове и вредности за које сматрају да вреди борити се, које ће свет учинити бољим. Нека причају о њима са другима, створиће заједницу, партнере, пријатеље. Свако предузетништво па и ово је пуно искушења, грешака и неспремности када мислиш да си највише спреман, предузетништво је једна врста плеса са самим собом, неговања, али и континуираног искушавања себе, зато нека се наоружају вољом и стрпљењем и засвирају музику свога бренда тако да им се други придруже у игри.
Који су твоји извори инспирације?
Осим естетских критеријума који код мене, а претпостављам и код других могу варирати по животним фазама у складу са неким генералним осећајем о свету и стварима који ми се догађају, моја главна инспирација је практичност и функционалност производа, то је оно о чему најчешће размишљам када смишљам нешто ново. Шта је потребно да бих то направила и тако направљено шта може да издржи, за шта и колико може да служи. Уколико сте борац или бар активиста за мање смећа онда свакако не желите производе који су једнократни и које ће људи чувати јер су им само лепи, али не и користити јер ту функцију нешто друго може да обави боље. Зато су ми драгоцене повратне информације публике, њихове идеје и захтеви, оно што некоме може да треба мени понекад не би ни пало на памет, једнако као што најбољим производима сматрам управо оне који су настали из моје личне потребе и искуства.
У погледу неке животне инспирације мимо стварања инспирацију колико и мотивацију за мене представљају сви појединци који чине нешто да у својој непосредној околини промене ствари набоље, али и све те нове младе генерације за које се статус кво не подразумева. Сваки човек који верује да свет може бити бољи и чини нешто да тако и буде је инспирација!
Имаш ли сараднике? Ко ти помаже и подржава те?
Стриктно говорећи Незаборав је засада one woman show (смех). Ја сам шефица, радница у производњи, излагачица, преговарачица, директорица маркетинга, овлашћено лице за контролу забране пушења у простору радионице и све друго што вођење једног оваквог подухвата подразумева. Али слагала бих кад бих рекла да немам помоћнике – имам много људи који ме подржавају и помажу ми одвајајући и скупљајући тетрапак амбалажу у својим домовима пре свега почевши од моје породице, па надаље. Сада могу рећи да имам малу армију људи којима је стало колико и мени да што мање отпада заврши на депонији, а да се што више искористи и отпочне нови живот кроз неки од мојих производа!
Колико си задовољна прихваћеношћу својих рукотворина, с обзиром да људи углавном воле да купују нове ствари у чију издржљивост не сумњају?
Задовољна сам утолико што они који виде моје производе и сазнају њихову причу и мисију јако лепо реагују, Незаборав производи нашли су свој пут до публике и сад се тај пут у концентричним круговима шири од оних који знају о апциклажи и Незабораву, те здраве еколошке навике и у другим сегментима представљају део њихове свакодневнице ка онима који нису сигурни шта је апциклажа, али их занима, до оних који тек треба да сазнају о проблемима са којима се планета и ми као врста на њој суочавамо због лакомисленог и неодговорног поступања са ресурсима који су нам на располагању и тек размисле о стицању еколошких навика и промени погледа који имају на поновно коришћење наизглед старих и потрошених ствари.
На који начин обезбеђујеш издржљивост својим производима?
Материјал са којим радим је први и најјачи адут, сви знамо да је тетрапак амбалажа прављена да траје и додатно пластифицирана, то обезбеђује чврсту конструкцију и издржљивост коју додатно гарантују слојеви старих стрипова или папира пресвучени селотејпом или самолепљивом фолијом. То производе чини лаким за употребу и одржавање, сваки се може увек лако пребристати влажном крпицом и дезинфенкционим средством, у случају потребе додатно поправити или ојачати селотејпом и наново користити. Наравно финалну сигурност представља и начин на који су конструисани модели. Конструкција новчаника и других производа се свуда где је то могуће кроји из једне целине што обезбеђује додатну сигурност и дуготрајност коришћења. Повратна информација о трајности производа је око 2-3 године, али има и изузетака који су трајали краће или чак много дуже. Мој тренутни новчаник који се распао баш пре неки дан трајао ми је од 2016-17. године и након поправке, планирам да наставим са његовим коришћењем 🙂
Нина Блажевић била је један од учесника на Конференцији Како и зашто у еко-предузетништву, која је реализована уживо онлајн 21. новембра од стране неформалне групе Омладинци у зеленом предузетништву, а у сарадњи са Омладином Јазаса. Конференција је реализована у оквиру пројекта Зелени инкубатор који спроводи Београдска отворена школа уз финансијску подршку Европске уније.
Драгана Клашња
Фото: Марија Ердељи
