Ивана Јандрић: Самбо-борба се пресликала на мој живот

Двадесетседмогодишњакиња Ивана Јандрић светски је амбасадор самбоа и студенткиња Факултета за спорт и физичко васпитање. Борац је  од своје шесте године, преко рвања, џудоа, па до екстремнијег и грубљег спорта самбoа чија је прва асоција на нашим просторима управо Ивана, на шта је посебно поносна.

Ивана је освојила бројне медаље на светским такмичењима, од којих је од великог значаја злато на Европском првентству у Бакуу 2015. Читав живот самбисткиње везује се за спорт, а када није део тренажног процеса, ужива улогу тренера филти фитнеса младима у Jump and Pump-у. Ивана не познаје границе у овом спорту и упркос повредама, екстремним и изазовним ситуацијама које захтевају добру психолошку уиграност и тактику, борба је њен пут ка надоградњи што боље верзије себе.

Министарство омладине и спорта, Град Нови Сад и Међународне самбо федерације организовале су светско јуниорско и сениорско такмичење у самбоу у санитарном мехуру Спенса у периоду од 4. до 8. новембра у складу са прописаним мерама заштите од вируса. Како су функционисали тренинзи током пандемије и како су текле припреме за овогодишњу „самоодбрану без оружја“?

Што се мене лично тиче, није ми много променило начин рада или систем тренинга. За мене су постојала два проблема у свему, прво, дуго смо тренирали не знајући да ли ћемо имати такмичења уопште и онда смо сазнали да ћемо такмичити у року од месец дана. Друго, имала сам пех, повредила сам кључну кост и било је упитно да ли ћу уопште моћи да се такмичим. То је, наравно, на крају узело свој данак.

Представљала си свој град на домаћем терену заједно са још 37 такмичара. Каква искуства носиш са овог такмичења и јеси ли задовољна својом борбом?

Још увек сам под утиском неким и не бих тачно знала шта да кажем. Ја сам далеко најискуснији члан наше репрезентације и да ми се деси да на вођство 8:1 успем да изгубим меч 10:8 и до 12 секунди до краја меча, то је готово немогуће и није смело да се деси. Та победа ме је коштала медаље. Сада сам у неком периду схватања и прихватања, па ето, тренутно немам шта друго да кажем.

Како би описала ретроспективу досадашњих такмичења и на који део током спортске каријере си посебно поносна, а који ти је најтеже пао?

Када би требало да направим неку ретроспективу, ево не бих знала где да кренем. Било је заиста тешких тренутака и то само моји најближи знају колико тешких. Ја на све то данас гледам као на добру ствар, јер сам из свега извукла само најбоље. Те ствари су ме креирале као човека данас. Наравно да сам најпоноснија на медаљу са Европских игара, али било је безброј лепих ствари на које сам исто толико и поносна и које су негде директно или индиректно утицале на мој живот. Када причамо о Самбоу, освојила сам све што се освојити може, нисам увек била прва и нисам увек била најбоља, али сам увек била бар у топ 3. Пробила сам неке границе по питању тог спорта јер при упиту на Самбо доста ствари се везује за мене,  и то је такође нешто на шта сам поносна. Данас-сутра када Самбо уђе на ОИ, ја ћу знати да сам била део тога и то је нешто што ме чини изузетно срећном.  Џудо је нека тотално друга прича, мој први спорт, моји први велики резултати, пријатељства, медаље…

Самбо је физички захтеван спорт који поред моторичких способности,  изискује од самбисте добру техничку и тактичку поткованост, самодисплину, овладавање концентрацијом, самоконтролом… Шта је по теби кључ самбоа и у којој мери је овај спорт теби помогао да се самоизградиш и стечене технике искористиш на том путу ка себи?

Борилачки спортови су изузетно специфични јер су јако индивидуални. Све зависи од човека до човека, нешто што је мени незамисливо за неког је то прелако. Но, да, јако је физички захтевно, тешко, па чак у неким деловима и грубо. У свему мораш да нађеш меру, да имаш јасан циљ зашто нешто радиш, јер када наиђе оно тешко, мораш да имаш нешто за шта да се ухватиш. Тако и ја. Било је тешких мечева у којима сам била на секунду да одустанем и да буде као океј, није могло, али када имаш то нешто у себи, другачије је. Не могу то да опишем другачије. Мени се то пресликало на цео живот, кад год негде запнем ја негде у подсвести увек знам да ће се то пре или касније решити.

Како би упоредила самбо борбу са животном борбом, како се побеђује?

Управо сам малопре споменула. Мој тренер има теорију, каже да може тачно да одреди ко је какав човек по начину на који се бори. Не знам колико је то истина, али знам да се мени све оно што сам радила у том спорту пресликало на мој живот, како на моје размишљање и карактер тако и на моје поступке и одлуке. Стварно јесам борац, цео живот сам била. Никада ми ништа са неба није пало и увек сам се кроз хиљаду потешкоћа добијала. Те ствари су ми увек далеко слађе када их достигнем.

Колико одрицања и одговорности са собом носe самбо и џудо којем си посвећена од малих ногу?

Када бих рекла много, нисам сигурна да би то била адекватна мерна јединица. Ако причамо о врхунском спорту, одрицање је нека свакодневница. Са неким стварима се саживиш, а неке осећаш сваки дан. Опет је то негде изузетно индивидуално. Ја сам неко ко је прорачунат по том питању, увек добро премерим шта ми је боље. Наравно да сам жељна резултата, медаља и свега сличног, али опет знам да постоји и живот након спорта тј. након каријере. Стално размишљам о томе, јер сам свесна да моје тело не може довека да подноси ове напоре и да се довољно брзо опоравља од повреда. Можда је тај начин размишљања негде негативно утицао на моју каријеру и неке одлуке, али то сам ја, не могу да бежим од себе.

Самбо је грубљи контактни спорт и вид психофизиче борбе.  Колико је теби лично пресудан ментални потенцијал и превазилажење дилема у свести при излагању опасности и екстремним ситуацијама када је у питању овај спорт?

Јесте, заиста доста груб спорт. Након меча сам се дуго опорављала и све ме је болело. Ја нисам много компетентна да причам о томе, јер сам почела да се бавим борилачким када сам имала шест година и ја за друго не знам. Мене цео живот боли нешто. Стварно је напорно, али то је одлика сваког правог борца. Свестан си последица и опет то радиш и опет себе провлачиш кроз исто. О скидању кила пре такмичења да не причам, то је психолошка игра за себе.

Повреде и интензивни физички напор су рутина и неминовност врхунског спорта. Колико је трајао твој период рехабилитације, докле иду твоје физичке границе и шта је оно што је тебе вратило на терен, с обзиром да повреде некад могу бити погубне за спортисте?

Ја имам ту несрећу да сам доста подложна повредама. Нажалост, што сам старија, више се повређујем и теже се опорављам. Неке повреде су ми направиле доживотне недостатке, неке је било јако тешко психички прегурати. Могла бих о томе да пишем дан и ноћ и не би ми било довољно. То су опет неке ситнице које су ме психички очврснуле и које су утицале на мене и на мој карактер и моју истрајност. Но, није свима тако. Зависи све од типа борца. од стања тела, начина скидања кила итд. Имаш борце који нису толико склони повредама и то је супер.

Поред  титуле светског амбасадора самбоа, тренер си филти фитнеса. Како су конципирани тренинзи и у којој мери оваква врста тренинга може помоћи младима да се поред физичког изграђивања, ментално самооткрију, овладају собом?  

Да, па ја и даље радим на изградњи филти Фитнеса као тренинг програма који ето има неке елементе борилачког спорта. Радим на томе да се на сваком тренингу савладавају неки страхови кроз неке мање или више обичне вежбе. То је нешто на шта сам изузетно поносна. Волела бих да свако ко прође ма макар и један тренинг код мене буде бар за нијансу самоуверенији, срећнији, испуњенији. Ја сам неко ко подржава сваки разлог бављења било ком физичком активношћу. Свако и треба да има свој разлог. Сви се ми негде у неком периоду живота хватамо за сламчице, па ето некоме може та сламчица да буде неки вид физичког тренинга.

Како реагујеш на коментаре и предрасуде који у себи носе поруку да борилачки спортови нису за жене и јеси се лично сусретала са тим?

Лично и нисам толико. Ја се трудим да будем неко ко се не уклапа у образац, волим своју женственост и држим до тога. Већину времена ми кажу да нисам чак ни грађена као борац, ал то је ваљда нормално. Мени је то у реду, ја волим то што сам пример да неко може да буде женствен и да се бави неким спортом.

Који је твој мото у спорту, а који је животни мото и да ли је теже победити себе или противника?

Немам неки мото, одустала сам од тога. Пре сам деловала по систему – „ Кад неће на силу узми већи чекић“, али то ме је коштало превише у животу. Тако да сам се скроз пребацила у неку другу причу, треба чинити ствари које те чине срећном и испуњеном па колико  да траје нека траје.

Анђела Андријевић

Фото: Anna Ivanitskaya, Магловски Ненад, Јован Јовановић,  Ивана Јандрић

Коментари

Leave a reply