Kаратисткиња Татјана Петровић освајала је многобројне медаље на различитим националним, светским и европским такмичењима. Постала је првак света у каратеу 2001. године, а медаље са државног првенства у борбама и катама освојила је 27 пута. Татјана је успешна спортискиња, тренер карате клуба Нипон и промотер традиције, културе и вредности кодекса старих самураја.
Као члан комисије Жене у спорту Олимпијског Kомитета Србије и борац за побољшање статуса жена у спорту путем повећања заступљености жена на лидерским позицијама, Тања сматра да би уступањем већег медијског простора женама као субјектима у спортским прилозима и сам женски спорт био популаризован.
Kакав је осећај бити вишеструки првак у каратеу?
Ја то и не бројим, тако да немам неки осећај. Али, рецимо када прођу неке године, а онда када пишеш биографију или размишљаш шта си урадила и гледаш уназад, онда стварно некада помислим, како сам ја ово све урадила и уопште немам представу како сам то постигла. Не само то, него и факултет и још неке друге ствари, али вероватно је то оно кад не јуриш ка циљу, него имаш неки други, виши циљ и онда се резултати само збрајају. Постанеш их свестан тек када прође доста година. Наравно, лепо је, али немам неки осећај, јер нисам јурцала за резултатима.
Живети живот по правилима, како то објашњаваш?
Kада би неко причао о мени, рекао би да не живим живот по правилима, да моја правила нису уобичајена, нити просечна. Међутим,ја имам онај уређени хаос у неком свом животу који се мери бар са три живота паралелно. Морам да имам нека урођена правила, јер никада не бих стигла да урадим све што замислим. То на први поглед личи као хаос, али оно што је основна ствар у тим правилима је јака воља. Kада одлучим нешто да радим, урадим то по цену живота. Моја правила се састоје из упорности и дисциплине, што је везано за борбени дух. Тада увек ризикујеш, не познајеш границе и никада не одустајеш.
На који начин успеваш да се избориш са условима, одрицањима и екстремно опасним ситуацијама у овом спорту?
То ми је постао начин живота, раније је то био мало екстремнији избор. Одувек сам веровала да могу да дођем до циља, као када кренем ногом и стигнем на другу обалу. Да то не мислим не бих то ни радила. То није везано само за карате, за пењање, за стене, већ и за егзистенцију, па и за остваривање неких замишљених циљева. Тако да, доста тога има у мени, ту ми се истанчао инстинкт и када размишљам, односно када треба да донесем неку одлуку, ја урадим онако како ми инстинкт каже.
Према твом мишљењу, колико се женски спорт цени у Србији?
Kада упоредим ниво заступљености жена у спорту и не само заступљености, него и могућности да жене воде политику спорта, такмичарима које познају, заиста је једна поражавајућа слика у Србији. Тамо где се жене и мушкарци појављују као такмичари, стање је боље јер је спорт мање-више доступан и женама и мушкарцима. Велика је разлика у лидерским позицијама, а само шест одсто жена је у стручним телима у улози тренера, судија и тако даље, што је јако мали проценат. Још мањи проценат је на водећим позицијама, на лидерским и председничким местима, као и на местима чланова управних одбора. Жене су најзаступљеније тамо где се спорт води као женски, као што су, рецимо, уметничко клизање или гимнастика.
Kако ти успеваш да стигнеш до врха и да разбијеш стереотипе о женама као особама мањих могућности у спорту у односу на мушкарце?
Ја сам се доказала и као врхунски такмичар и као врхунски тренер, а често сам и организатор, неким делом и фунцкионер. Ствар је у томе што сам ја посвећена овоме, мој живот сам определила да ово радим и да уживам у томе, иако се то не мери неком великом материјалном сатисфакцијом, али све су то ствари избора. Тако да, резултати и сва досадашња достигнућа говоре о мени. Могу да кажем да имам позицију у друштву и добијам поверење од обичних људи, па до неких међународних институција. Претпостављам да се на овим просторима тај успех не цени, односно постоји осуђујући фактор. Због тога не могу баш да будем у позицији да водим политику свога спорта. Међутим, сасвим ми једовољно да људи знају шта радим и да имају поверење и цене то.
Као Самураја у Србији хтели су да те задрже у Јапану у којем је срж каратеа. Шта те је задржало у земљи у којој женски спорт није толико популаризован?
Моје најбоље такмичарско доба било је за време санкција и ја мислим да је једино место за карате била заправо Србија. На тај начин сам могла да се борим за Србију, да освајам нешто за Србију, односно тадашњу Југославију и да се за њу чује. То је велики разлог зашто сам се вратила из Јапана, из Шпаније и других места. Ишла сам тамо на усавршавање, на такмичења и враћала се због тога што сам желела да отворим клуб у Србији и радим са нашом децом. То ми је некако била жеља и то сам урадила. Сада, када мислим да Србија најмање припада мени, због оваквих услова у којима живимо, размишљам да ли да и даље остајем овде. С једне стране, имам већ један клуб и један стручни тим који ради. Он функционише без мене, по неким нашим програмима и идејама и сва моја енергија и посвећеност су прешли и на њих. Уколико одлучим да радим на некој другој страни, да помажем Србији из неког другог угла, биће ми лакше сада, него што је било тада. Тада сам мислила да све остаје на мени, и да то нико уместо мене неће моћи да ради. Веровала сам у то да ћу вештину из Јапана пренети у Србију, зато сам и остала у њој.
Шта је потребно да би се женски спорт популаризовао у Србији и видиш ли неки помак у будућности?
Мислим да са различитих аспеката ствари могу да се промене. Лидерство у женском спорту мора да припадне квалитетним и квалификованим женама које то могу да раде. Али ако је та жена у том спорту била и врхунски спортиста и врхунски тренер, наравно да може да буде и врхунски функционер и то да уради што најбоље може. Тако да водити политику свога спорта значи утицати на њега и развијати га. То је позиција која би морала да се побољша. Самим тим и маркетинг, у то укључујем и медије, везан је за популаризацију женског спорта, а самим тим и за статус жена у спорту. Поражавајућа чињеница је да се награде за жене у односу на мушкарце мере мањим новцем. Држава пуно мора да помогне женама спортискињама, посебно у периоду када не могу да се такмиче, када треба да постану мајке. Kод нас је заступљена идеологија да ако ниси на паркету или на татамију, не постојиш и никога не занима где си. То много одбија и просто није стимулативно за сваку жену да постиже врхунске резултате и да се оствари и као жена и као стручњак у области коју изабере. Држава је јако одговорна за побољшање статуса женског спорта.
Може се рећи да си ти свестрана и вишефункционална личност. Ти си жена ратник, тренер, организатор такмичења, а пре свега, жена и мајка. Kако све то постижеш и која је од наведених улога најтежа?
Па ја вероватно имам неки вишак енергије који ме покреће и онда се истрошим у једном дану више него што би неко други успео, али, ја волим то што радим. Постала сам мајка у тренуцима када сам имала светска првенства, када сам имала уговор са Ираном. Деца су расла уз мене, нису ме спутавала у мојим идејама и жељама да даље стварам, него су просто дошла као освежење поред свега тога. Можда мало више напора, мало боља организација и са људима око мене, породицом и широм породицом. Чудно бих се осећала када бих сад прекинула низ свега што радим. Можда бих се опет разболела од неких болести које су чекале да дођу, али једноставно су негде биле гурнуте у ћошак, јер нису имале времена. Ухватио ме је тај адреналин који ме је терао да остварим неке циљеве.
Kакви су твоји даљи планови?
Mоја одговорност сада и за даље огледа се у томе да преносим другима оно што су мене научили у Јапану. Можда се још негде остварим као тренер, у некој другој имућнијој земљи или некој земљи која има могућности да пружи нешто више. Идеја ми је да нешто што је још увек у мени испољим кроз неке пројекте или вођење неког клуба. Такође, желим да мој клуб Нипон буде један од најбољих и да пружи једно уточиште од свих лоших ствари и утицаја. Просто да омогући једну оазу одрастања уз љубав и поверење, како родитеља, тако и тренера. Све то путем селекције стварања врхунских резултата и такмичара, али, првенствено једне лепе дружине која ће у неком низу година другој деци пружити могућност да формирају своју личност и расту срећно уз карате.
Анђела Андријевић
Фото: Тања Петровић – приватна архива, Карате клуб ,,Нипон“
