Ивана Антић је дипломирала на Одсеку за Музику у медијима на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу у класи др Снежане Николајевић. Иако је, како каже, музика централни део њеног стваралаштва, она је мултиталенат, знатижељна и свестрана личност која не стаје на само једној уметности.
Како Ивана истиче за наш портал, размишља и ствара „мултимедијално“. Са сценом се први пут сусрела са пет година на балету, затим се бавила сликарством, а њена свестраност највише је узела маха током студија музике и медија, где су додатна ангажовања била усмерена ка позоришту, филму, радију, писању чланака у области културе, прављењу радијске емисије… Током средње школе завршила је соло певање и теоретски одсек, а од 2018. је уметнички руководилац и диригент хора омладине Колпинг Србије, који носи назив „Лауда“. Упознавање за „хорским театром“ отворило јој је могућност да се опроба и у позоришту, а њено продубљивање у свет савременог позоришта резултовало је љубављу према физичком театру.
Ко се крије иза уметнице Иване Антић, како би најкраће представила себе?
Често говорим да сам се пронашла у једној реченици Маргите Стефановић, која гласи: ,,У мом потпуно стабилном животу, најнестабилнији део мене сам управо ја. Не због психичке или било које друге нестабилности, већ због сталног тражења у различитим облицима уметности и живота“. Поред тога што сам научена да првенствено будем добар човек и вредан радник који може да допринесе друштву, мој сензибилитет ме је већ од малих ногу одвео ка уметности и тиме обележио мој пут.
Ко су главни актери „ТИТЕ“ и чему дугујете надахнуће за настанак једног оваквог склопа?
Доласком у Нови Сад, постала сам део ансамбла ,,Театарнова“, Асоцијације Културанова, која је мени открила нешто сасвим ново, а то је devising метода рада – процес стварања представе колективним чином кроз истраживање и имровизацију.
Након музичко-сценском перформанса ,,Словенска киша – Адађо у плавом“ рађеног у Београду, желела сам да се бавим оваквом формом позоришног израза. С обзиром да у Новом Саду није постојала ниједна трупа, нити позориште које би се посветило савременом театру, у фебруару месецу текуће године група истомишљеника коју смо окупили на моју иницијативу, Александра Илић, Владислав Велковски и ја, учинила је да управо једна таква група за савремено и имерзивно позориште ТИТЕ постоји и ради у Новом Саду. За само шест месеци рада подржана је од стране Фондације 2021, Европска престоница културе у оквиру пројекта ,,Уметници. Сад“. Трупу чине пре свега сјајни људи, а затим и врло вредни, дисциплиновани и посвећени уметници: Александра Илић , примењена уметница, перформер и суоснивач трупе, Владислав Велковски редитељ и суоснивач, ту су и две драмске уметнице Кристина Миленковић и Оливера Марић, а из претходног ангажовања у ,,Театарнови“, део трупе од самог почека су Лара Кнежевић и Јелена Мајсторовић, као и дугогодишњи члан аматерског позоришта ,,Соња Маринковић“, Бранко Милошев. Од музичко-сценског перформанса део трупе постао је и Димитрије Бељански, композитор. Тренутно чланови трупе раде на дуодрамами, а следећи корак је наставак рада на имерзивној представи ,,Алиса у земљи чуда“. О томе нешто више, ускоро.
Како би најкраће представила ,,Пловидбу”, ко су њени актери и која је порука перформанса који је спојио музику и сцену?
,,Пловидба“ је музичко-сценски перформанс, невербална представа, који је настао по истоименој цикличној композицији Димитрија Бељанског, изведен од стране чланова Тајта, у режији Владислава Велковског. Представља животни циклус и нашу борбу да пронађемо себе у савременом свету и врло смо поносни на то што је добила прву награду за невербални сценски израз на позоришном фестивалу ,,Недеља позоришта“ у Сонти. Процес рада на перформансу био је devised методом, путем истраживања и импровизације. Извођачи су најпре послушали композицију и имали задатак да изнесу своје импресије на који су касније градили причу. Композитор је на основу покрета и невербалног израза извођача, мењао музички ток. ,,Пловидба“, као искључиво музичка композиција трајала је 12 минута, а за само извођење достигла чак 50 минута, дакле, дело је настало међусобним колективним стварањем. Постоји један коментар који смо добили за извођење ,,Пловидбе“, који гласи: ,,Све је речено без иједне речи.“ Управо смо такав утисак и желели да постигнемо.
У јулу је Театар 34. обележио 30. годину свог постојања, те је организован пројекат Европске престонице града под називом „Гледај прошлост, стварај будућност“. Дуодрама „Слушкиње“ ће се због мера опреза 15. децембра у 18 часова моћи пратити у онлајн формату. Шта се заправо крије иза ове дуодраме?
Александра Илић и ја званично своје прве кораке направиле смо у Театру 34 и нама је заиста велика част да учесвујемо у прослави 30. рођендана овог театра. Представа ,,Слушкиње“ коју ћемо овом приликом играти је врло популарна драма Жана Женеа, који је био драматург и активиста. Са тим у вези дело говори о игри улога, које две сестре Клер (Александра) и Соланж (Ивана), играју како би успеле да убију своју газдарицу. Међутим, Жене говори овде о односу више и ниже друштвене класе, као и њиховим карактерима. У читавом свом заносу, њих две потпуно полуде, у правом смислу те речи, али крајњи исход, оставићемо за само извођење.
Шта те инспирише при стварању композиција за клавир?
Инспирација је нешто што ствараоце јако дуго држи будним и не пушта их да спавају док не изађе из њихових бића у вањски свет у форми неког дела. Код мене је за стварање музике, инспирација, неки тренутни осећај који сам изађе чим прсти осете дирке и тај осећај се врло лако преноси на друге путем слушања. Због дугогодишњег учења хармоније, музичких облика и стилова, форма постаје компактна. Како све више пуштам своју музику другима, добијам коментаре да је као ,,музика за филм“. Дакле, моја музика, је већ од самог почетка примењена, што произилази из тежње да пишем музику за позориште и филм, али и зато што размишљам врло визуелно. То је последица мог уметничког сензибилитета и студија. Драго ми је што је тако, јер слушаоци не само да могу да осете емоцију коју им преносим, већ могу да виде и причу коју сам им путем музике послала.
Заједно са колегама, дошли сте на идеју о организовању креативних музичких радионица за децу при Омладинском креативном центру ОКЦЕ. Шта ће све да се обухвати и ко све може да учествује у радионицама?
Креативне музичке радионице ,,Престо“, пружаће могућност неформалног музичког образовања, креативним радом, који смо ми желели да имамо док смо били у музичким школама. Сваки појединац ће моћи да се истакне, те ћемо програм састаљати у односу на интересовање кандидата. Полазници могу бити деца предшколског и школског узраста, као и млади. Настава је групна и индивидуална, а полазници се могу определити за певање, гитару, клавир и виолину, а уколико постоји интересовање за још неки инсрумент, ангажоваћемо професора. Уколико желите да научите како свирати песму по слуху, како направити хит, како је свирати у бенду, или да свирате неки од инструмената, за вас ће бити ту професионални и свестрани музички уметници који ће вам пружити могућност да научите. Настава траје од новембра до јула, a пријаве су отворене током читаве године. За више информација, можете са нама контактирати путем мејла muz.radionicepresto@gmail.com и Инстаграма.
Од свих талената из широког спектра уметности које шириш, чему би се најпре определила и какви су ти будући планови?
Ја сам слушкиња уметности, сви моји досадашњи и будући успеси настали су и настаће према љубави њеној служби и ово је врло тешко питање за мене. Због свог знатижељног карактера, то никада неће бити само једна уметност, као што сам навела у упису себе на самом почетку. За сада, највише сам посвећена музици и позоришту, али никад се не зна шта се све у мени може пробудити, јер сам скоро чак снимила и један кратак филм. Тренутно радим на томе да снимим ауторске композиције за клавир. Радићу музику за три представе и чека нас велики и интересантан рад на имерзивној представи, која ће бити нешто што је у нашој земљи још увек новина, али, нека то засад остане тајна. Такође, имамо у виду да у блиској будућности сарађујемо са КЕЦ групом, која планира да се бави и маркетингом, те нас чека и снимање реклама, што је више продукцијски посао.
Анђела Андријевић
Фото: Владимир Величковић, Владислав Велковски, Милан Штулић, Милица Макић, приватна архива – Ивана Антић, Sophiemayra
