Предраг Мокан је вечити хипик чија су дела оличење његовог карактера, мисли и осећања. Студира Анимацију и инжењерство на Факултету техничких наука, а интересовања су му усмерена ка медијима и разним сферама, али, како за себе каже, има ту привилегију да се примарно бави музиком, те се фокусира на продукцију и звук генерално.
Такође, Пеђа се бави и прављењем видео-игара, 3д и 2д анимацијом, игра шах, пева у хору и воли филмове. Са својим другом Стефаном Лазаром у оквиру Центра за афирмацију уметности ради у музичкој секцији где поред писања, извођења и обрађивања песама, активира и подстиче људе ка разним уметничким активностима.
Како си открио свет композиције и продукције?
Kомпозицију и продукцију сам од старта зграбио у пакету, јер сам хтео да то што искомпонујем одмах и снимим у неки квалитетан формат пријатан за слушање. У то време сам почео и да правим видео, па сам се усмерио конкретно на изучавање музике за видео игре, али и за филмове пошто се слични алати користе и за једно и друго наведено.
Може ли се компоновање музике назвати неком посебном зоном комфора где мелодија представља адекватну замену за самоизражавање речима и тиме ти отвара више простора за стварање?
Музика је одувек била универзална. Сама мелодија може да пренесе емоцију коју ће схватити било ко на овој планети небитно који језик користи. Мени та чињеница доноси спас, са обзиром да никад нисам био изричито вешт са речима и показивањем својих осећања.
Шта највише надахњује твој стваралачки опус?
Људи мени најближи који ме подржавају и који ће чути то што радим. То су наравно девојка, сестра родитељи и пријатељи.
Недавно је настало дело ,,Hybrid Experiment“. Крије ли се нека посебна симболика иза ове композиције?
Заправо, одговор се крије у наслову. ,,Хибрид” је термин који именује стил музике у видео играма који подразумева неке синтетичке звукове направљене различитим аналогним или дигиталним сиснтисајзерима. А ,,експеримент” због тога што сам се тада бацио у експериментисање са новим алаткама које сам добио. Идеја ми је била да направим музику коју је непријатно слушати, која је напета и не пушта те до самог краја. Мислим да још нисам усавршио тај ефекат, али има времена, биће још горе не бринем.
Једна твоја композиција носи назив „No place for fear“. Који је твој савет у борби против страхова?
Мој савет је да позовете свој страх на кафу у кафић, лепо се испричате, можда се потучете иза шанка, а онда се вратите за сто, седнете и попијете пиво као другари који ће у будућности помагати једно другом.
У композицији „Gate to hell“ јасно се осликава неки вид борбе, али можеш ли нам открити, да ли епилог октрива победу, или ипак пораз?
Па не знам, песма представља улазак у пакао. Мислим да борба онда тек почиње, тако да у том тренутку можда победе и порази нису толико релевантни.
Филм посвећен Влади Дивљану инспирисао те је да створиш своју инструменталну верзију песме „Само једну љубав имам“. Како си задовољан реакцијама публике?
Јако сам задовољан. Желео сам да обрада стигне до ушију што више Владиних слушалаца и на крају је и стигла. Поделили су је на званичној страници филма, тако да ми је жеља испуњена, а људима се свидело колико сам схватио. Чак ми је Дина Дивљан (жена покојног Владе) ставила једно срце које ме је неописиво усрећило.
Како фанови иначе реагују на твоја дела и колико је битан визуелни ефекат и та визуелна слика код слушаоца када је у питању твоје стваралаштво?
Не бих рекао да имам фанове, за то је потребно мало више времена. За сад су ту људи који су ми блиски, који ме подржавају и који евентуално поделе песме па оне стигну и до неке шире публике. Али баш ти људи и њихова подршка ми највише и значе, више од милион “фанова”.
Визуелна пратња (анимација или слика) је у данашње време битна колико и музика. У почетку сам хтео све сам да радим, али сам недавно почео да активирам и друге људе да ми помогну око визуала као и код музике. Схватио сам да производ има много већу вредност када је више људи укључено његову израду.
Каква искуства носиш са хорских такмичења, наступа?
Незаборавна, то су људи са којима певам већ 3,4 године и са којима сам пропутовао пола Србије, али и неке комшијске државе. Освојили смо пуно лепих награда, али оно што је најбитније је да смо кроз тај период постали једна шашава породица која, ето, зна и да отпева свашта нешто заједно.
Који су даљи планови ?
Тренутно усавршавам знање компоновоња музике за видео игре на једном курсу који се баш тиме бави. Планирам ускоро да догурам до неке веће фирме за коју бих радио музику на некој високобуџетној игри. Поред тога сам почео да правим аудио-визуелне књиге тако што снимам текстописце, рецитаторе/ке како читају своје текстове(или туђе), затим додајем своју оригиналну музику и ефекте и на све то намонтирам анимацију или неке покретне слике. Те аудио књиге ћете ускоро моћи да видите/слушате, али све у своје време. Исто тако настављам да правим и објављујем ауторска дела сама за себе и план ми је да укључим што више људи, да проширим екипу са којом ћу стварати , радити и пре свега уживати у процесу јер то је на крају дана најбитније.
Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи
