Све је више присутна владавина имагинације и грађење илузаторских односа између медија, славних личности, звезда, инфлуенсера, фиктивних ликова, као посредника и њихових корисника/конзумената – омладине и „обожаваоца“. Осликава се кроз стварање осећаја блискости и имагинарне везе са тим објектима иза екрана, а однос који стоји наспрам свакодневног социјалног односа и комуникације лицем у лице, као вид једносмерне комуникације и „блискости на даљину“, јесте тај парасоцијални однос.
Са психологом и породичним терапеутом Изабелом Аврамовић разговарали смо о парасоцијалној интеракцији, која своје корене вуче још из 1956. године у раду социолога Хортона и психијатра Вула. Она сматра да данас друштвене мреже највише утичу на то стварање блискости и поистовећивање са особама које се директно обраћају гледаоцима, слушаоцима, при чему „фанови“ стичу утисак да „познају“ те фигуре. Што је личност физички атрактивнија, тиме се ствара већа илузија.
Параоцијални однос полако почиње да нарушава нашу свакодневну интеракцију тиме што млади све више, нажалост, почињу да „живе” у виртуелном свету. Садашње стање омогућава да је особа свакодневно, у сваком тренутку у „вези“ са својим предметом обожавања – славни на друштвеним мрежама објављују по неколико објава дневно, из професионалног, али и приватног живота. Обожаватељи су перпетуално уроњени у живот славних и имају осећај непосредности контакта. Инстаграм је постао платформа у којој се напросто тежи да су фотографије што лепше, што шареније, што примамљивије а то је оно што наше око прво запази, посебно код омладине.
Изабела закључује да се млади често упуштају у посматрање и идеализовање особа иза даљине, а да притом нису свесни да не постоји ,,фидбек” и да тај однос није стваран, него појачава емоционалну ангажованост и приврженост обожаватеља.
Последице се нажалост већ показују полако. Деца и млади све више имају искривљену слику себе, свога тела, друштва, вредности. Поређење и упоређивање са другима је једна од развојних потреба деце и младих. Налажењем сличности и разлика они изграђују свој идентитет и налазе одговор на питање: „Kо сам ја?” Оно што овде постаје „опасно” је што се деца и млади не упоређују између себе, у реалном свету, већ то раде на друштвеним мрежама где у већини случајева слика тога шта је тамо приказано није права.
Психолог Младен Риђошић истиче да данас млади свесним или несвесним процесом учења имају потребу за поистовећивањем и траже довољно добар ,,заменски објекат” од којег ће да уче да се прилагоде свету око себе, било да су то јутјубери, водитељи, друге личности, траже то нешто да их покрене у промени унутрашњег доживљаја себе.
Појединац усвојени образац који је научио поткрепљује у свој идеал, а идеализовањем ,,фигуре” од које учи, губи границу између ,,ја и ти”, односно између појединца и другог појединца и спољашњег света. Уживљавањем у улогу особе иза екрана, без мисаоне, понашајне или емоционалне обраде, није увек добар, али за појединца је то ,,преживљавање у спољашњем свету”.
Парасоцијална интеракција може да се окарактерише као један вид бега од стварности и нормалних друштвених активности, свет илузије, хиперреалност, но, оно што је битно је да млади треба да постану свесни да се упуштањем у парасоцијалне односе могу угрозити стварне социјалне везе и комуникација, али и да се тим путем доводи у питање и формирање њихових личности.
Анђела Андријевић
Фото: https://unsplash.com/ и https://pixabay.com/
