Момир Станишић је ученик трећег разреда Информационих технологија у Електротехничкој школи „Михајло Пупин“ у Новом Саду. Ђак генерације у основној школи, добитник диплома и награда из физике, као и стипендиста Фондације „Дивац“. Поред љубави према физици, Момир гаји интересовање за програмирање, а његову посебну пажњу окупира авио-моделарство.
Момир је успешно учествовао и на такмичењима из математике, техничког, основа електротехнике и биологије. Љубитељ је нових технологија, а у слободно време ради на софтверским и хардверским пројектима.
Како се родила љубав према физици, како ти дефинишеш овај предмет и на који начин му приступаш?
Још у основној школи, у шестом разреду, када сам се први пут сусрео са физиком, видео сам у њој нешто што до тада нисам примећивао у другим предметима. Код физике је за мене посебно то што проблеми са каквим се сусрећемо нису само суве чињенице које треба научити напамет, што је у школи иначе чест случај, или само скуп једначина које треба решити и које саме по себи немају никакво значење. Уместо тога, у физици је често један од највећих изазова заправо схватити како се свет око нас понаша, схватити природу појава и њених актера. Поред овог схватања физика у великој мери захтева и машту, а понекад и креативност, јер без добро замишљене слике онога шта се дешава и онога шта ће се десити, решавање сваког задатка постаје драстично теже. Управо оваква природа решавања проблема јесте нешто што ме је нарочито привукло физици. Свакако, поред овога, захвалност дугујем и наставници физике из основне школе, Татјани Пивнички Николин.
Имао си ту част да 2017. и 2018. године твоје лице заблиста на билбордима у пројекту „Учим + Знам = Вредим”. Какав је осећај бити представљен граду као један од младих друштвених узора и најталентованијих ђака Новог Сада и колико је труда уложено да би се достигла та привилегија?
Видети себе на билборду свакако је несвакидашње и веома пријатно искуство, поготово када је то резултат једног интензивног рада и уложеног времена. То ми је између осталог и показало колики је заправо значај онога шта сам успео постићи. Наравно, иако припреме за такмичења трају током целе године, уложено време и труд, без обзира на постигнути резултат, никада се не би могли сматрати лоше искоришћеним, јер на путу до такмичења имао сам прилику да научим много тога, како корисног, тако и занимљивог.
Вишегодишњи си добитник Видовданске награде града Новог Сада, освајач награда на Српској физичкој олимпијади, победник на многим државним и републичким такмичењима. Када би збројио све успехе, колико би ту заправо диплома било и када би могао да све њих конструишеш у један савет такмичарима и младима кроз формулу, како би она гласила?
До сада сам добио преко 30 диплома на такмичењима из разних предмета, од којих је 12 за прво место. Оно што бих поручио онима који се такмиче било би свакако да то раде искључиво из личног задовољства које налазе у припреми, или у самом такмичењу, а не зарад освајања било чега, једино тако такмичења заправо добијају прави смисао. Ја се увек трудим да, када се упознајем са неким, не представим себе кроз постигнуте резултате, већ кроз мене као таквог, кроз мој карактер и интересовања.
Које би такмичење посебно издвојио и на шта си посебно поносан током своје научно-уметничке каријере?
Једно од такмичења које ће ми свакако остати дуго у сећању јесте републичко такмичење из физике у шестом разреду. Ово такмичење је за собом оставило велики број пријатних утисака и сећања. Између осталог, то је било прво републичко такмичење на коме сам учествовао, али и на коме сам освојио прво место, са максималних 100 бодова.
Претходне две године нашао си се и на листи фондације „Дивац “ које омогућавају новчану подршку успешним и талентованим младим ученицима. Стипендију си искористио и усмерио на авио-моделарство. Један од модела авиона који си направио је и летеће крило, која је његова намена и зашто си се одлучио управо за тај модел?
Авио-моделарство јесте свакако један од мојих највећих хобија који ме је привлачио још од малих ногу. Као и већина, почео сам са дизајнирањем и прављењем папирних авиона, међутим, касније, како је заинтересованост расла, прешао сам и на дрвене авионе од балзе са којима сам се и такмичио из техничког у седмом разреду. Ипак, моја заинтересованост за овај хоби није стала ту, тако да сам у првом разреду средње школе, када сам постао стипендиста Фондације Дивац, био у могућности да значајно унапредим свој хоби и направим први авион на даљинско управљање, што је за мене све до тог тренутка било потпуно незамисливо. У међувремену, досад сам направио четири авиона на даљинско управљање од којих је трећи модел био летеће крило. У питању је специфичан модел авиона јер омогућава додавање ФПВ опреме која снима поглед из ваздуха и уживо преноси слику пријемнику на земљи.
Ти си „млади научник“, креативац, особа која дизајнира, једна несвакидашња и свестрана личност чију пажњу и посвећеност не окупира само физика, већ постоји велика ризница твојих хобија. Какво све стваралаштво крије твој чудесан свет и када можемо очекивати плод и исход неких твојих креација?
Како сам од поласка у средњу школу почео интензивније да се бавим програмирањем, велики део пројеката на којима сада радим су софтверског типа. Један од последњих пројеката на коме сам радио био је Петнички пројекат, који је такође укључивао и моју љубав према авионима. У питању је било дизајнирање ауто пилота за модел авиона Цесна 172. Тренутно, тај пројекат је практично готов, али не сумњам да ћу се ускоро посветити нечему новом. Иначе, поред прављења авиона, повремено правим и неке ситније ствари као што су амајлије од вештачке смоле и детелине са четири листа, коју неретко успевам да пронађем. Ко зна, можда су и оне имале неки утицај на такмичењима. Када за то имам времена, такође уживам и у цртању.
Похађао си неколико курсева за младе физичаре у „Петници“. Какав допринос је омогућила ова станица и каква искуства носиш из те истраживачке пустоловине знања?
Учествовање на семинарима у Петници представља за мене један посебан део школовања и рада на себи. Семинар сам похађао из области Примењена физика и електроника (ПФЕ), што обухвата велики број мојих интересовања. ПФЕ је веома разноврстан, покрива све од простог експеримента са тегом и опругом, преко аналогне електронике и дигиталне обраде слике, па све до алгоритама машинског учења. Имао сам прилику да научим доста тога из разних области, од којих за неке нисам ни знао да постоје. У међувремену сам већ имао потребу, да заправо, део наученог искористим на неком реалном проблему који сам решавао. Боравак у Петници увек ми је доносио лепа искуства и још лепша сећања.
Који је твој животни мото и када би морао да се определиш, шта би поставио као приоритет твог „звања“ у будућности?
Једном приликом, у говору за ђака генерације у основној школи, поменуо сам да је мој мото: „Кад већ нешто радиш, уради то како ваља“. Рекао бих да и даље стојим иза те реченице, која ме је стално пратила кроз моја такмичења. Тренутно, рекао бих да је област мојих интересовања доста широка, јер се и програмирање само по себи састоји од много области. С обзиром на то да тежим ка већем броју интересовања, не би ме изненадило да моје звање буде неки њихов несвакидашњи скуп, који, ко зна, можда још увек нема ни назив.
Анђела Андријевић
Фото: Данило Ковачевић, Вук Симић, Сњежана Станишић, Момир Станишић
